Историја и религија: „Безбожна утопија" - како су се у Совјетском Савезу плакатима борили против религије

Роланд Елиот Браун, аутор недавно објављене књиге „Безбожна утопија. Совјетска антирелигиозна пропаганда" и истраживач канадско-британског порекла, ослањајући се на живописне приказе совјетских антирелигиозних плаката прати историју борбе прве социјалистичке државе са религијом.

На први поглед књига Роланда Е. Брауна изгледа готово као уметнички албум.

Садржи неколико стотина живописних илустрација у боји, које прате историју совјетске антирелигиозне пропаганде од првих постреволуционарних година до распада Совјетског Савеза.

Заправо је она много више од обичне збирке графичких приказа.

Ово је детаљна студија нетолератног односа совјетске власти према религији и покушај да се она изједначи са свим замисливим и незамисливим људским гресима. Ипак, почетни подстицај за стварање књиге били су графички прикази.

Међутим, како наводи Роланд Е. Браун, током рада и пажљивог проучавања увидео је широку скривену палету контекста совјетског живота што је довело до стварања опширног истраживачког текста.

Књига овог типа никада није постојала у западној совјетологији, а избор који је направио Роланд Е. Браун открива читаоцу јединствени погледа на један од најинтересантнијих аспеката идеологије која је господарила СССР-ом током читавих седамдесет година.

Највећи део илустрација припада збирци Државног музеја историје религије у Петрограду.

У совјетско време звао се Музеј историје религије и атеизма.

Атеизам је је био један од камена темељаца совјетске идеологије и био је смештен у велелепном здању цркве у Казању. 1991. године црква је предата Руској православној цркви и током наредних десет година музеј (преименован у Музеј историје религије) и црква су били под истим кровом.

У 2000. години музеј је премештен у обновљену зграду од историјског значаја у Почтамсткој улици, а Казањски храм постао је централни храм Петроградске епархије Руске православне цркве.

Књига се зове „Безбожна утопија", иако, како каже њен аутор, према садржају више одговара наслов „антиутопија".

А реч „безбожна" позајмљена је директно из милитантних атеистичких новина „Безбожник", које су излазиле у СССР-у од 1922. до 1941. године.

Не могу, а да не приупитам Роланда Е. Брауна, какав је његов став према радикалноj промени постсовјетске Русије у односу на религију и атеизам.

Ако је у овом историјском периоду који је предмет његовог истраживања, приврженост према религији била кажњива, а сада је свако иступање против религије у надлежности суда и регулисано посебним чланом Кривичног закона Руске Федерација „Повреда осећања верника".

Уз то се тај члан интензивно користи и против политичке опозиције, случај Pussy Riot је најбољи пример.

„По природи, атеизам је револуционарна идеологија усмерена на борбу против светског поретка који је кроз векове формирала и освештала црква, прича Роланд Е. Браун. Садашње конзервативно и заштитнички настројено руководства Русије то одлично разуме.

„Обратите пажњу да код свих носталгичних тенденција и режима, и друштва, у савременој идеологији која су усмерене на обнављање, носталгија према совјетском атеизму је потпун изостављена.

„Узмите, на пример, скорашње протесте против изградње храма у Јекатеринбургу", наставља аутор.

Владимир Путин је, коментаришући ситуацију, са отвореном осудом питао да ли су протестанти „безбожници?"

„Безбожну утопију" је издала лондонска издавачка кућа FUEL. Омиљена тема ове издавачке куће су визуали, графичка решења совјетских пројеката.

Ево неколико наслова које је ова издавачка кућа већ објавила у различитим периодима: „Станице совјетског метроа", „Криминалне совјетске тетоваже", „Совјетске аутобуске станице", „Совјетски плакати против алкохолизма", „Цртежи из Гулага" и други.

Обратите пажњу на избор плаката из књиге „Безбожна утопија" са коментарима аутора књиге.

„Крштење Новгорода"

Александар Кан: У књизи нема ничега што је у вези са покрштавањем Русије у Кијеву 988. године, у време кнеза Владимира, па је хронолошки овај догађај, покрштавање Новгорода три године касније, 991. године, најстарији од свих и на овај или онај начин обрађен у књизи.

Чак је и у совјетско време покрштавање Русије приказивано као кључна и важна етапа у формирању руске државности, а према њему се увек односило са поштовањем, па чак и са уважавањем.

Због тога је овакав постер помало неочекиван.

Роланд Е. Браун: Овај плакат који је први пут објављен у часопису „Безбожник" 1925. године био је део комплетне збирке материјала, текстуалних и графичких, који су били усмерени на раскринкавање односа страхопоштовања према покрштавању Русије који је постојао у периоду пре револуције.

Овде је све приказано, и пљачкање, разбојништво, насиље и трговина робљем. Наравно, такав плакат је требало да шокира и увреди осећања верника али, с друге стране, тешко је порећи историјску веродостојност овде приказаних догађаја.

Да, постојала је трговина, и трговина робљем, а кнез Владимир се руководио прилично прагматичним, ако не и циничним схватањима о потреби јачања веза са Византијом.

Што се тиче потпуно толерантног односа совјетске идеологије према покрштавању Русије, то се објашњава чињеницом да је у оквиру марксистичке доктрине о историјском напретку, она доживљавана као позитивна појава.

Године 1925, у раној фази, та свест још није постала доминантна и била је у сенци општег револуционарног антирелигијског патоса.

Христ као жртва

Александар Кан: Овај цртеж из часописа „Безбожна утопија" из 1923. године такође је некако неочекиван. На позадини опште немилосрдне антиклерикалне пропаганде главни симбол хришћанства, Исус Христ, приказан је као невина жртва.

А његов позив „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас, и пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја" црквењаци и верници схватају буквално, кидајући на комаде и прождирући тело Сина Божијег.

Роланд Е. Браун: Да, слика која је овде приказана изгледа заиста мрачно и крваво. Узгред, на основу палете боја овај плакат ме подсећа на антирелигиозни сликовни приказ Мерлина Менсона.

А што се тиче његовог значења, ја га разумем нешто другачије.

Он је начињен 1923. године, а годину или две пре тога, за време глади у Поволожју појавилa су се многобројна саопштења о случајевима канибализма, о једењу лешева, о убиствима рођене деце како би се прехранили. А ова места су била насељена побожним људима, верницима.

И чини ми се да је смисао овог плаката тај, да је једење Христовог тела као део божанског причешћа било оправдање верницима за канибализам током глади.

Али се такође можемо присетити да је глад у Поволожју за бољшевичку власт био разлог за конфискацију црквених драгоцености, које су требале да послуже за куповину жита за гладне.

Иако заправо за тим није било никакве потребе, намирнице које су Сједињене Државе послале као помоћ гладнима су стајале у совјетским лукама и власт није могла да организује превоз и доставу тамо где је било потребно.

На овом плакату су се кампања против глади и антирелигиозна кампања стопиле у једно.

Религија је алкохол за душу

Александар Кан: Према мом сазнању, човеку који је већину свог живота проживео у Совјетском Савезу религија и пијанство уопште не иду једно са другим. Штавише, свештеници у манастирима, колико ја памтим, су помагали у лечењу алкохоличара.

На овом плакату из 1931. године аутор је, чини се, пробао да споји ова два у једну целину, према њиховом мишљењу, страшна порока, који заједно сметају изградњи социјализма.

Роланд Е. Браун: Заправо то није баш тако.

Добро је познато да када је кнез Владимир бирао религију за Русију, упоредо са хришћанством је разматрао и ислам.

Међутим, од ислама је одустао зато што муслиманска религија забрањује алкохол.

„Пиће то је весеље за Русију" је отворено признање којим је кнез Владимир одбио исламизацију свог царства. И, наравно, творци овог плаката ослањали су се на Лењинове речи.

Ако је Маркс називао религију „опијумом за народ", онда је Лењин у чланку „Социјализам и религија" још 1905. године писао да је „религија алкохол за душу у коме робови капитала утапају свој људски изглед, своје потребе за колико толико достојаним људским животом."

Кутија сардина у Храму Христа Спаситеља

Александар Кан: Овај плакат датира из 1929. године, две године пре историјског рушења Храма Христа Спаситеља у центру Москве. Занимљиво је како се овде оправдава потреба за рушењем храма.

Роланд Е. Браун: Да, заиста је рушењу највећег православног храма на територији Русије, који је подигнут у знак сећања на победу у Отаџбинском рату 1812. године, претходила пропагандна кампања организована пред Ускрс 1929. године, о чему сам сазнао у часопису „Безбожник".

Заиста, баш као у руској пословици „сабијени као сардине у кутији" посетиоци радничког клуба се тискају са натписом „Астраганска харинга", а у позадини је огромни храм.

Натпис на плакату каже да „радни човек иде у цркву јер нема довољно места у клубу".

Пропаганда је, наравно, полазила од уверења које је тада преовладавало, да радном човеку нису потребне ни религија ни њени храмови.

Међутим, иронија је у томе да су аутори плаката, како се чини, сматрали да храм треба да буде претворен у раднички клуб, и, највероватније, тада још нису могли да претпоставе каква је судбина чекала Храм Христа Спаситеља за само две године.

Наравно, храм је сада обновљен али његова декорација, према мом мишљењу, подсећа на ласвегаски кич и не може никако да се каже да је један од најбољих црквених здања у Европи, какав је заправо био првобитни Храм Христа Спаситеља.

Космос по религији!

Александар Кан: У сенци суморних мрачних приказа осталих плаката овај зрачи својим веселим оптимизмом.

Порекло тога се првенствено налази у митологизованом шарму лика Јурија Гагарина и његовог осмеха у СССР-у.

Роланд Е. Браун: Да, овај плакат је вероватно најпознатији од свих плаката који се налазе у нашој књизи. Одавно је постао класика графичког дизајна.

Врло је једноставан.

Космонаут на небу, испод њега су цркве, храмови па чак и џамија.

А у центу плаката је директно са неба уверљив закључак: „Нема Бога!" И та сама једноставност плакат чини величанственим.

Заправо, идеју разоткривања непостојања Бога на небу помоћу људи који су били тамо совјетска антирелигиозна пропаганда користила је много пре него што је Гагарин полетео у свемир.

Још пре рата часопис „Безбожник" објавио је интервју са познатим пилотом Чкаловим, који је уверавао читаоце да никаквог бога нема тамо изнад облака.

Тако да је плакат са Гагарином само наставак исте тенденције коју су совјетски пропагандисти користили и ван граница СССР-а.

Други совјетски космонаут Герман Титов, говорећи на Светској изложби у Сијетлу током посете Сједињеним Државама 1962. године, рекао је побожним Американцима да на небу није видео ниједног Бога.

Јеховини шпијуни

Александар Кан: Овај плакат у вашем избору плаката учинио ми се веома занимљивим.

Разговарали смо о буђењу религије у постсовјетској Русији и прилично активном супротстављању актуелне власти било којој антирелигијској пропаганди.

Међутим, остају одређена уверења, укључујући и хришћанска, где се неки ставови у савременој Русији не разликује од оног који је био у совјетском периоду.

А Јеховини сведоци су најбољи пример за то.

То је организација која је у савременој Русији препозната као екстремистичка и чији је рад забрањен, а ова карикатура, објављена 1962. године, могла би да се појави и на страницама савремених руских новина.

Роланд Е. Браун: Злобни, па чак и отворено непријатељски став према Јеховиним сведоцима како у совјетско време, тако и сада, објашњава се чињеницом да је организација основана у Сједињеним Државама и нема историјске корене у Русији.

Делимично и због тога што Јеховини сведоци признају само ауторитет Бога и одбијају да признају државу као ауторитет.

Присталице Јеховиних сведока одбијале су да служе војску, покрет је сматран антисовјетским, подривачким, па чак и шпијунским, о чему директно говори и плакат.

У данашњој Русији они су ван закона због своје наводне антисоцијалне усмерености.

Међутим, прави разлог је страх РПЦ од подривања њеног монопола међу хришћанским конфесијама у Русији.

Напуштено „свето место" атеизма

Александар Кан: Овај плакат је занимљив по томе што предмет његове критике није сама религија, већ и лош и неефикасан рад антирелигиозне, атеистичке пропаганде у позносовјетском периоду. Плакат датира из 1962. године.

Роланд Е. Браун: Проблем са антирелигијском пропагандом у СССР-у био је у томе, што је утихнула, изгубила своју енергију и свој иницијални подстрек раније него у осталим аспектима совјетске идеологије.

Најбољи агитатори одбијали су да се баве антирелигијским активностима и као резултат тога пропаганда је била неуверљива, слаба и заправо неефикасна.

О томе је много и детаљно писала америчка књижевница Викторија Смолкин у својој књизи „Свето место никад није пусто. Историја светског атеизма".

Ипак, као завештање совјетске власти, од стране великог Лењина и великог Октобра атеизам је остао „недодирљив" и нису могли да га се одрекну, и он се тако вукао.

Грешке и недостаци у антирелигијској пропаганди нису били толико страшни за агитаторе и нису повлачили за собом исте озбиљне последице као у другим областима идеолошког рада.

И однос према њој је био адекватан, нехајан. О томе и говори овај плакат.

Закаснела паљба по црном тржишту

Александар Кан: Иако су овде предмети критике похлепни „бизнисмен мистер Џон" и совјетски „олош", препродавац са „јадним захтевима", заправо овај плакт може да се сматра одразом све веће свести међу совјетским идеолозима колика је штета нанета руској култури због деценијског занемаривања црквених вредности, уништавања храмова, расипања и уништавања икона.

Овај плакат датира из 1984. године, када је захваљујући раду испосника већ био подигнут Музеј староруске уметности у Андрониковом манастиру, а име Андреја Рубљова, које је музеј носио, било је прослављено у целом свету захваљујући Андреју Тарковском.

Било је немогуће упутити критику на рачун совјетског режима, који је уништавао иконе и цркве, па је пропаганда ову закаснелу паљбу осула по црном тржишту.

Хипик - суперстар

Александар Кан: С краја шездесетих, а нарочито седамдесетих религија и њена симболика стичу све већу популарност не само међу старијим људима, већ и међу омладином.

Рок опера „Исус Христос суперстар", крстићи око врата и хришћанство одједном су постали предмет обожавања ултрамодерних хипија.

А агитатори очигледно, нису могли да не одговоре путем овог плаката на то.

Роланд Е. Браун: Заиста, ако су на Западу у то време панкери носили крст наопако окренут око врата као симбол свог младалачког протеста, онда су у СССР-у верски симболи постали знак младалачког бунта.

На овом плакату су такође занимљиве опште културне алузије, које директно указују на текст Пушкинове поеме „Руслан и Људмила", а у самој композицији на слику Александра Иванова „Јављање Христа народу".

Ово је један од најпроницљивијих и најинвентивнијих плаката у нашем целокупном избору.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]