„Хоћеш у царство небеско? Падни на колена и покај се!” - Страшан живот деце у манастиру игумана Сергeја

У Средњеуралском женском манастиру који је основао отац Сергeј, иначе врло популаран „истеривач ђавола"на Уралу, већ више од 15 година живе монахиње, али и деца. Поједину децу у манастир су довели религиозни рођаци, а друге су родитељи дали као у интернат.

Неки су тамо провели године, а спремност да испричају шта су преживели појавила се тек много након што су напустили манастир.

Игуман Сергeј (крштено име му је Николај Романов) воли и уме да скреће пажњу на себе, а његов лик се последњих месеци често појављује у руским и светским медијима.

Проклео је секуларне власти зато што су у Русији створиле „Сатанин концлогор", како Сергeј назива дигитализацију; а црквене јер су затвориле храмове током епидемије корона вируса, чије постојање не признаје.

За Руску православну цркву (РПЦ) каже је „главни унутрашњи непријатељ Русије", за Владимира Путина и његове људе сматра да су параван за оне који заиста управљају земљом - „Хасиди из Хабада" (Јевреји), а ту су и многе друге контроверзне изјаве.

Средином јуна, отац Сергeј поставио је лично обезбеђење у Средњеуралском женском манастиру, забранивши улазак чак и ходочасницима.

Игуманија Варвара, главна монахиња, напустила је манастир.

Средњеуралски женски манастир је давнашњи пројекат оца Сергeја.

Он је оснивач и дугогодишњи духовник манастира, а доводи искушенике на ово место још од 2000. године, када је служио у манастиру Гањина Јама, у близини места на коме су, како се верује, бољшевици тајно сахранили последњег руског цара Николаја Романова и остатак породице.

Изградња Средњеуралског манастира започета је 2002. године у близини Јекатеринбурга, а отворен је 2005. године.

Према подацима Јекатеринбургске епархије, сада у манастиру живи око 200 људи. Према речима оних који су недавно напустили манастир, тамо станује око 500 људи.

Колико има деце и тинејџера нико не може тачно да каже, а цифра се креће између 54 и 80.

Од оснивања манастира, у њему је боравило много деце и тинејџера.

Дванаесторо бивших искушеника и искушеница Средњеуралског манастира испричали су ББЦ руској редакцији како су као деца живели у манастиру под патронатом оца Сергeја и његових монахиња.

„Она је запоседнута, то и теби може да се деси"

Ученица седмог разреда Дарија Реш је 2001. године са групом из верске школе дошла је на екскурзију у манастир Гањина Јама.

Покрај њих је, преко блата у дворишту, прошао камион са дрвима, а до храма су водили путељци прекривени немарно разбацаним даскама.

У храму су срели жену по имену Валентина, која је вероватно патила је од неке психичке болести, док је испред ње стајао отац Сергeј.

Он је из ње истеривао демоне, односно обављао егзорцизам, како то називају у православљу. Валентина је вриштала.

„Она је страшно цвилела, псовала, урлала тако да се чуло километрима далеко, као да је неко убија. Мучила се," присећа се Дарја у разговору за ББЦ.

Преплашеној девојчици изненада се учинило да уместо жене види црну лопту која се врти.

„Имала сам осећај како да видим демона који мучи ту жену", каже Дарја.

Седамнаест година касније, психолог ће објаснити Дарји да је склона синестезији, особини чула, због које човек нарочито може да доживи звукове у форми боја.

Међутим, 2001. године ученица није знала за тај неуролошки феномен. Од страха је почела да рида.

Збуњени учитељ недељне школе одвео ју је код оца Сергија, који тада још није био свештеник, већ обичан монах, у нади да ће он моћи да умири дете.

Романов је, присећа се Дарја, само кратко рекао: „Она је запоседнута, то и теби може да се деси. Само Бог може да те спасе. Чекам те идући пут овде са мајком. И да останеш."

Две недеље касније Дарја се са мајком вратила код Сергeја.

„Још се нисам опоравила од ужаса, веровала сам да демон може да се усели у било ког човека и било ми је потребно да ме спасу", сећа се она.

Тако је 2001. године Дарјина мајка постала једна од најоданијих следбеница оца Сергeја, везавши за манастир свој живот и живот своје ћерке на многе године.

„У почетку је манастир је деловао бајковито"

Отац Сергeј је пуно утицао на тинејџере, понекад чак одмах и брзо приликом првог сусрета. Многа деца су се сама оберучке сложила да живе у манастиру.

„Живела сам са бабом тиранином, мајком која је доводила у ред каријеру и нови брак. А тамо је било много деце, возили су нас на саоницама са коњима, тобогани, јелке, звоњавина црквених звона, деци се у почетку манастир учини као бајка. Рекла сам му - наравно да хоћу", прича једна од бивших искушеница.

Заједно са породицом написали би на листу из свеске на коцке сагласност да дете учи у манастирској школи и да живи у манастиру.

Мајка девојчице, са којом они „никада није била блиска", истог дана је оставила десетогодишње дете у манастиру, а касније је поштом послала документа из школе.

Ћерку је посећивала пар пута годишње. Девојчица није имала никог осим мајке.

Адвокат за породично право Антон Жаров овакве поступке родитеља назива незаконитим.

„Родитељи су обавезни да воде рачуна о животу и здрављу детета 24 часа 365 дана у години. Они повремено могу да делегирају те обавезе када што потпишу уговор са, на пример, летњим кампом, дадиљом или обдаништем", каже адвокат.

„Али чак и ако постоји уговор са манастиром, то значи да морају да се поштују сви санитарни прописи и правила за дечије установе - од висине кревета до засебног умиваоника. Да ли су у манастиру испуњавали те услове? Мислим да нису.

У сваком случају, родитељ нема права да се одрекне васпитања свог детета. Нови муж или густ распоред на послу нису оправдање".

Старатељске установе треба да пружају помоћ таквим родитељима. Жаров додаје да многи ни не знају које могућности пружа држава.

„Безобразлук је када родитељи дају децу у манастир, а сами наставе живот у међу људима. Институције које се баве старатељством такође би требало да се запитају, а не да нас смирују реченицама типа „Па то је Божији храм", сматра Жаров.

Понекад су децу у манастиру остављали и брижни родитељи, када би се нашли у тешким околностима.

Христину Самушкину су одгајали побожни отац и бака, који су је 2004. године одвели у двориште будућег манастира као у летњи камп.

Седмогодишњој Христини се тамо све допало. „Козице, башта и речица", присећа се у интервју за ББЦ.

Две недеље након тога замолила је да иде кући, али је отац Сергeј инсистирао: „Боље је да остане овде и постане монахиња. Овде нека одрасте."

Христина је благослов да постане монахиња добила као ученица првог разреда основне школе.

Међутим, присећа се Христина, након три недеље се побунила бака, jeр је „осетила да детету тамо није добро".

Отац је узео Христину али након неколико месеци бака је преминула, а девојчицин живот поново се претворио у стари кошмар.

Христина је пет година била жртва педофила, најбољег очевог друга.

Преступника су осудили и стрпали у затвор, што се није допало насилниковом оцу.

Долазио је до њиховог стана док је отац био на послу, лупао је као да ће да поломи врата, викао под прозором.

У пролеће 2005. године, пришуњао се девојчици док се играла у шатору са играчкама, почупао је за репић и показао јој нож који је држао иза леђа.

Христина је побегла уз врисак и попела се на последњи спрат у најближем улазу, а комшије су позвале полицију.

Након тог случаја отац ју је опет одвезао у манастир. Није било никога да чува Христину.

Према речима оца, на послу су му поставили ултиматум: „Или ћеш да радиш, или ћеш да бринеш о ћерки!".

Испричао је о несрећи оцу Сергeју и овај рекао: „Све знам, све видим, остави је овде."

Отац је обећао Христини да ће за недељу дана решити ситуацију на послу и да ће је одвести кући. Уместо тога, она је тамо проживела пет година.

За све то време, отац Сергeј је тврдио: „Твоја судбина је да постанеш монахиња".

„Приближава се крај света, треба спасити маму"

Монахињама и искушеницима Средњеуралског манастира, отац Сергeј причао је о чиповању приликом вакцинације и добијању пасоша, о демонима у Ајфону и интернету, о скором крају света, који ће бити праћен глађу, ратовима и прогонима правих православаца, о скором доласку антихриста, кога је светска влада већ изабрала.

Након што је послушала прву проповед Романова, Дарја Раш која је заједно са мајком дошла у манастир, помислила је да треба да напусти школовање.

„Ми смо свако лето чекали антихриста: правили смо залихе пасуља, сакупљали смо џакове, разговарали смо са киме ћемо одлазити у шуму, и где ћемо се сакрити", прича она.

Отац Сeргeј је уверљив и чак шармантан, његова појава не може тек тако да се заборави, присећа се Дарја својих првих утисака.

„Очи су му продорне и не скреће поглед. Изгледа као да чита мисли, а уствари се користи методама гатара, једноставно погађа. Након разговора са њим увек сам осећала тескобу. Затим након тога узбуђење и његову власт. А кад бих се удаљила од њега увек сам ридала."

„Шта те тамо у почетку држи? Сестре те обасипају нежним речима, тамо је много искрених људи, укључујући вршњаке. Осећај сигурности и породице, што је важно за сваког тинејџера", објашњава Дарја.

Осим тога, додаје, ту и осећај који воле тинејџери, да се разликују од других.

„Заједница је била одлучна да шокира друге, на пример, како смо скромни и идемо у опанцима и сељачким чизмама. Тамо је постојала егзалтација и узбуђење које не може да се добије од посете обичном храму".

Тинејџери често одбијају да оду, чак и ако родбина покуша да их одведе из манастира, каже Дарја.

„Колико сам видела, кажу им 'Ускоро ће крај света, треба спасити мајку, само ти то можеш да учиниш дечијим молитвама'. А дете поверује и остаје тамо. "

У манастиру има деце која немају где да оду. У таквим случајевима монахиње преузимају старатељство.

До 2011. године, старатељске институције се практично нису ни бавили судбином такве деце, причају искушеници.

Касније, када је дошао митрополит Кирил Уралски, мере су пооштрене: сарадници старатељских институција почели су да долазе у провере, али након што би видели да су ствари у манастиру у складу са стандардима, наставили би да децу без родитеља и ону која су живела у неповољним породичним условима дају у добротворне установе.

Сада је тамо петоро такве деце, пише представник манастира на свом Телеграм каналу.

„Осталих 54-оро налази се тамо на основу изјава родитеља, ми ћемо адресе и презимена предати тужилаштву".

ББЦ није успео да добије званичне одговоре од органа надлежних за старатељство блиских манстиру, из градова Средњеуралск и Верњаја Пишма.

Бивши искушеници кажу да у манастиру има највише 20% деце из породица са тешком причом.

„Сергeј воли да прича да спашава заблуделе тинејџере. Али није тачно да су већина маргинализовани и угрожени. 80% деце у манастиру потиче из потпуно нормалних породица.

„Многи од њих су желели да се образују, нађу посао, заснују породицу", каже за ББЦ бивша искушеница, која је напустила манастир пре пет година и замолила да јој не објаве име.

„Сергeј је увек инсистирао на томе да нас је спасао: 'Ви би сте се ваљали по земљи и умирали од дроге'. Међутим, то није истина", уверена је Дарја Раш.

„Код њега су долазили људи који уопште нису били на дну. А и они који су имали перспективу да умру од дроге не заслужују да се о њима тако прича", додаје.

Она се присећа породице из периода пре него што се у њиховом животу није појавио отац Сергeј - отац се бавио бизнисом у медијима, мајка је била професор енглеског језика на факултету.

Старија сестра се уписала на Филолошки факултет, а Даша је победила на такмичењу из историје.

„Одрасли искушеници такође нису људи са дна", додаје једна од бивших искушеница.

„Много је образованих људи са успешним каријерама. Али, очигледно и са посебним склопом личности".

Највећи део Сергeјеве пастве, каже Дарја, чиниле су рањиве жене са децом и сирочићи, а такође и болесни од рака или они који су се лечили код психијатра.

Оцу Сергију се често обраћају за помоћ и он је спреман да прими оне којима је помоћ потребна.

Тако је у манастир 2010. године дошао ученик осмог разреда Антон Крижановски чији су родитељи сматрали да у манастиру могу да му помогну.

„Постаћеш Христов војник"

„Мени су заправо могли да помогну само лекари. Али мене су дали у манастир као неку 14-годишњу заблуделу девојку коју су запосели демони. Нисмо ништа разговарали, ја сам дошао из школе, рекли су ми спреми ствари. И само су ме тамо одвезли", прича Антон.

Те вечери родитељи су отишли. Антон је у манастиру добио име Анастасија и добио је дугу црну сукњу и црну мараму.

Антон се родио као девојчица, а у 14-ој години је почео да личи на дечака.

Кратка јеж фризура, бркови, дубок глас, мушки торзо, мускулатура и крупне плаве очи са густим трепавицама.

Спољни полни органи су били женски, али није имао материцу, у абдомену је имао са десне стране неспуштени тестис, а са леве стране неразвијени женски јајник.

Такви људи су интерсексуалци.

То није сексуална оријентација већ физиологија која је условљена атипичним спојем хромозома и протеина у ДНК.

У манастиру, међутим, нису ишли у такве детаље.

„Знам све о теби", рекао је отац Сергeј приликом првог сусрета са Антоном.

Према причама оних који су живели у манастиру то му је била друга омиљена фраза после „Остани, бићеш монахиња".

Искушеници говоре о њему као о добром психологу и талентованом манипулатору.

„Он баш има дара за то", слаже се Антон.

„Ми ћемо те извести на прави пут. Бићеш Христов војник", рекао је отац Сергeј.

За почетак Антона је послао у скит, где се монахиње Средњеуралског манастира повлаче за молитву и где ће 'паства оца Сергeја дочекати крај света'.

Прве монашке куће налазе се у полузабаченом селу Новоселово, а скитови који су данас у употреби саграђени су још даље, узводно од реке Туре, у сред уралске тајге, каже за ББЦ прича троје бивших искушеника.

Потребно је око сат времена моторним чамцем од тог скита до Новоселова. А затим је потребно још неколико километара кроз шуму.

Пре него што стигнете пред вама се указује неколико кућица и земуница.

Усред тајге се налази храм. Њега су, као и све око њега, подигле присталице оца Сергeја.

Унаоколо су раштркани пчелињаци, лови се риба, гаји поврће. Осталу храну довозе чамцима, имају много залиха, причају они који су били у скитовима.

Лети не можеш да одеш оданде, зими је могуће само у теорији да ходаш много километара по леду и снегу.

У скитовима има много људи. Монаси који су напустили световни живот и радници, као и становници манастира који су кажњени, укључујући и децу.

„Оне који су непослушни слали су у удаљене манастире, и када би се одатле вратили ниси могао да их препознаш. Чак су се и највећи отпадници враћали одатле као после лоботомије", присећа се Антон.

Поглед нису дизали, тврдили су само једно, треба се молити, живела сам лошим животом".

Антон се сећа своје прве вечери у земуници, где су га сместили да спава: „Било ми је јако чудно. Лежао сам у земуници и размишљао о томе шта ми се дешава? Какви су ови црни људи?

„Био сам обично дете, са другарима сам ишао на секцију из атлетике, ја са мушким именом. До јуче сам дизао тегове, шетао по парку, па чак сам и девојку имао, а сад ево лежим у земуници нити знам где сам и због чега сам ту.

„У таквом шоку сам био да се чак ни детаља не сећам".

Два дана касније враћен је у манастир. Послали су га на послушност у башти, дали бројанице, рекла да се моли и залива купус.

Антон је заливао и мислио: „Да ли је заиста истина да су сви тако побожни, шта год да раде они се моле, а када се не моле, причају само о молитви?"

До вечери је воде понестало. Лупајући празним кантама, Антон је кренуо стазом до језера и упознао девојчицу предводничког типа. Виша од њега, руке на боковима, шал везан као бандана.

Ајде причај. Зовем се Катарина. А ти?

- Па, вероватно Анастасија.

- Хм. Шта значи "вероватно"? Како си се звао у световном животу?

- Антон.

Е у то верујем.

Заједно су се насмејали и Антон је уздахнуо са олакшањем.

Током година, он ће се сећати дечијег дружења као најсветлије тачке од свега што му се десило у Средњеуралском манастиру.

„Делили смо храну коју су нам доносили родитељи, гризли смо исте комадиће шећера из трпезарије, покривали једни друге код монахиња, бринули једни о другима када смо били болесни. Деца су веома бринула једна о другима", прича он.

„Опседају те демони"

Када чланови исте породице заврше у манастиру, ретко се виђају.

„То је била његова специјалност. Било је неопходно одвојити децу од родитеља", сећају се браћа Филип и Федор Маљуткини.

Родитеље би послали у скит, деца би остала у манастиру или би малу децу и предшколце сместили у колибу, а родитеље у келије и доделили би им дужности 12 сати дневно.

„Скоро нико није могао да живи заједно. Да дођеш и живиш тамо са децом исто је као да си их дао у дом", присећају се они.

Током 2008. године, Дарја Раш је кратко радила као васпитачица групе девојчица од три до седам година.

Од шест девојчица, четири су биле са мајкама у манастиру које су децу виђале само викендима.

Предшколци су спавали у једној великој келији са креветима на спрат и стеницама. Деци су говорили да оне једу само непослушне. А тоалети су били у јамама које су се налазиле напољу.

Дарја их је будила у седам ујутру за молитву, облачила их у дугачке хаљине и водила на литугију.

Служба је трајала два и по сата и требало је да за то време стојиш мирно.

За ручак су имали рибу, након пола сата шетње, поподневни сан. Затим би у келији за ужину добијали хлеб са шећером и чајем, понекад маргарин.

У првим годинама од отварања манастира сва деца су строго постила. Први дан Великог поста 2004. провели су без хлеба и воде.

Дарја се сећа како је трогодишње дете тражило једној од искушеница: „Мама, пљуни ми у уста".

Након ужине уследила је једносатна молитва на којој деца већ нису могла да издрже да седе. „Након ручка од досаде би почели да се врпоље и губе стрпљење. А сестре су мислиле да су их демони спопали", каже Дарја.

У манастиру се свако нарушавање правила називало демонским понашањем. Рецимо, ако се дете игра или одрасли добије температуру, говорило се да су га запосели демони.

„Многе девојчице почеле су да пате од психолошких проблема", присећа се Дарја.

„Једна је почела да краде, друга је имала сталне хистеричне испаде, трећи је сво време вриштала и тражила маму."

„Мој син сада има три године. Када се сетим те девојчице у манастиру обузме ме језа. Не могу ни да замислим како јој је било. Попели би се у наручје, грлили би и баца ли би се на било кога, само да добију мало топлине", прича Дарја.

За старију децу дани у манастиру били су испуњени школом (која је сада званично регистровани као породично образовање) и обавезама: рад у трпезарији, башти, штали и молитве.

Доручак у манастиру обично би заменили молитвом. Нису јели месо, уторком и четвртком су добијали рибу.

„А тек кромпир. Садиш га, заливаш, везујеш, окопаваш, сортираш, чистиш, а онда дођеш да једеш, отвориш шерпу а тамо, дођавола, кромпир", прича Антон.

Последњих година храна се поправила, причају искушеници који су скоро отишли из манастира.

Ипак највећи део млека, сира, путера, младог сира и поврћа са манастирског имања ишао је донаторима и пријатељима оца Сергeја на поклон.

„Деца готово да нису ни омирисала такву храну. Све време смо били гладни", једногласно се слажу искушеници који су боравили тамо од 2001. до 2015. године.

Временом је отац Сергeј подигао себи засебну „царску" трпезарију.

„Тамо нису јели кромпир", сећа се Антон који је радио у кухињи.

Кувари посебно спремају храну за Сергија, тамо се једе пастрмка и свеже поврће из лепих тањира, суши, црни кавијар и буђави сир, причају други искушеници.

У тој трпезарији Сергeј прима своје познате следбенике, хокејаша Павла Дацјука, посланицу Наталију Поклонскују, глумца Дмитрија Соколова.

Од 2011. године, када је у Јекатеринбургску епархију дошао нови митрополит, у манастир су чешће почели да долазе сарадници који су се бавили старатељством.

Они су, на захтев митрополита, почели да спремају храну за децу, а купили су им и нову, разнобојну одећу да не би носили само црно.

Међутим, многе ствари су остале по старом.

„Одгаја људе за себе"

Тотална контрола није ослабила. Сва писма у манастиру читају се пре слања и по пријему.

Можете да разговарате телефоном само једном недељно у одређено време. Искушенице имају своје мобилне телефоне, али илегално, као у затворима.

Девојке их сакривају у улошке, дечаци краду од ходочасника.

Један украдени телефон спасио је једног ученика, чија мајка није хтела да му дозволи да напусти манастир.

Он је рекао за ББЦ да је назвао оца, који је три месеца трагао по целом региону за породицом која је нестала и кроз шуму побегао до његовог аутомобила.

Млађи брат је остао у манастиру, плашећи се да његова мајка неће преживети одлазак сина.

Главни проблеми настају када одрасла деца хоће да изваде пасош или да упишу факултет.

Почетком 2000-те паства оца Сергeја спаљивала је пасоше и друга документа и сам Романов је учествовао у томе. Што, истини за вољу, њега није спречило да касније путује авионом на Крим, Јерусалим и Свету Гору.

Тинејџери би затим напуштали манастир без иједног јединог документа.

„Нисам могла да аплицирам ни за помоћ за незапослене, јер ми нису дали потврду да сам тамо похађала школу", присећа се једна од искушеница.

Отац Сергeј више не пали пасоше, али такође не поздравља њихово издавање.

Нека деца свесно одбијају да добију докумената пошто од пете године године слушају да је у њима сакривен ђаво. Другима не допуштају родитељи који ревносно верују проповедима оца Сергeја.

Романов децу пушта само на Јекатеринбургску пољопривредну академију, музичку школу и на теолошки семинар.

„Одгаја људе за себе. Све ове специјалности користиће манастиру. А за све остале који желе да се образују сматра се да је то губљење радне снаге", каже једна од девојака која је напустила манастир.

Други искушеник је рекао за ББЦ да су се 2010. године деца играла свештеника.

Они једноставно нису знали да могу да буду и инжењери, градитељи или возачи, додаје он.

На тинејџере који би се осмелили да причају о световним професијама Сергeј би обрушио гнев.

Једна средњошколка се присећа у интервјуу за ББЦ, како јој је он показивао инвалида у колицима, који је дошао код њега на сеансу егзорцизма, и говорио 'Какав универзитет, какав световни живот, хоћеш оваква да постанеш, да те запоседну демони!'.

Друга је причала како јој је свештеник дозволио да се упише на факултет али јој није дао благослов за потписивање сагласности о обради личних података, а без тога не можеш да предаш документа на факултет.

Трећу, годину дана нису пуштали уз речи: „Ускоро ће крај света, све су то ђавоља посла, чему уопште служи образовање? Горећеш у паклу!"

„Од седме године су ми пунили главу са тим рептилоидима, прогонима и апокалипсама", објашњaва она.

„И зато, када имаш 16 и тамо си одрастао, не можеш ни реч да му кажеш. Наставиш да се молиш за благослов".

Девојка прича за ББЦ да сада, када зове мајку која је остала у манастиру, сваки пут пита: „И шта, где је крај света?", а мајка на то одговара: „Све је помиловао. Опет је све спасао".

У манастиру су похваљени они који одустану од снова о образовању.

„Ти чак ништа не можеш да жртвујеш", рекле су монахиње једној од девојака која је уписала факултет. А они жртвују. То је њихова жртва Богу."

„Ишибати, клечати на грашку и сто дубоких наклона"

Сви искушеници који описују свој живот у Средњеуралском манастиру у различитим периодима од 2001. до 2020. године говоре о физичком и психичком насиљу.

Били су како у улози жртве, тако и у улози сведока.

Једна искушеница је кажњена зато што је у пет ујутру, док је узимала џак кромпира из подрума, скинула мараму.

Кажњавани су и зато што су кроз шуму одлазили у град да набаве мало чоколаде, због свађе са монахињама или зато што су се дружили међу собом.

Зато што су свирали клавир.

Због флаше шампањца коју је њих седморо поделило за седамнаести рођендан.

Због купања у оближњем каменолому.

Премлаћивање деце био је посебни задатак, баш као рад у трпезарији или брига о коњима. Нико није покушао да је одбије, причају бивши становници манастира.

Шамар, тајно или јавно бичевање, шибом по петама, клечање на грашку, седење на мравињаку, а да нешто од тога заслужиш довољно је да се понашаш као типичан тинејџер, сећа се Антон.

„Тако сламају људе".

Браћа Маљуткин се сећају како су их за попушену цигару затворили у челични вагон на две недеље.

„Једном дневно су нам давали векну хлеба, три литре воде. И кофу за вршење нужде.

„Зидари који су ту радили сажалили су се на нас, кроз цев су нам убацивали храну у конзервама", препричавају.

На Телеграм каналу манастира браћу су оптужили за употребу наркотика и објавили да је отац Сергeј био против њиховог боравка у Средњеуралском.

Касније су вагончиће заменили келијама од 2х3 метра, где су затварали криве на неколико недеља, нису им давали да се купају.

Дозвољавали су им да обављају нужду два пута дневно и хранили су их хлебом и водом.

Ако би ухватили некога да покушава да да другу храну, затварали би га у келију уз речи: „Овде нема места за милосрђе".

„Била је једна девојчица која није излазила одатле, стално су је кажњавали", присећа се Антон.

„Она није радила ништа посебно, само је била дете. Мислила је да излазити напоље, брбљати, смејати се, шетати по шуми и бацати камење најнормалније дечије понашање. Али, управници манастира нису тако мислили".

Девојчице су кажњавали чешће и строжије, причају браћа Маљуткин.

Ирина (име је измењено) се сећа како су је када је имала 14 година, за покушај бекства, разапели на сенику и ишибали.

Један мушкарац је држао за ноге, други за руке, а трећи је шибао каблом.

Христина прича о две другарице, које су однеле теглу меда од монахиња.

За казну су их натерали да поједу теглу меда, а затим их је двојица одраслих мушкараца ишибала.

Друга искушеница, која је недавно напустила манастир, тврди да је издржала стотину казни али одбија да говори више о њима, плашећи се за своју породицу.

„Отац Сергeј није држао поред себе нормалне људе који су окренути Богу. Он се окружио бившим осуђеницима, који су му потребни како би без поговора извршили све што им каже.

„Да су рекли мом оцу - узми овај кабл и истуци девојчицу од 12 година, мој отац би га одбио. А ови су испуњавали све", сећа се Фјодор Маљуткин.

Христина Самушкина је 2009. добила упалу плућа.

Недељу дана је имала температуру, монахиње су је одвеле код оца Сергeја да да благослов да је одведу у болницу.

Рекао је да Христина има температуру зато што је непослушна и „када се буде покајала тада ће демон болести одмах да је напусти".

Девојчицу нису могли без благослова да је одведу у болницу.

Неколико дана касније, Христина је изгубила свест од високе температуре и тек након тога су је манастирским аутом одвезли лекару у најближи град, Верхњују Пишму.

Резервну одећу су заборавили да понесу, па је морала да позајми од цимерке из собе панталоне три четврт и мајицу.

Монахиње које су дошле да је посете су то виделе.

Када се након месец дана лечења Христина вратила у манастир, позвали су је у трпезарију и пред целом паством објавили:

„Ви гледате у искушеницу која је осрамотила част манастира, скинула је мараму и сукњу".

Због тога је отац Сергeј дао благослов да буде протерана из манастира, а пре тога је кажњена шибањем, клечењем на грашку и сто дубоких наклона.

Христину су тукли металним каблом прекривеним гумом, ставили да клечи на грашку и послали кући.

Али касније, отац Сергeј рекао је да јој је опростио, а Христина, која је у манастиру имала вољену монахињу Татјану, „мајку Тању", остала је још годину дана.

Затим је Христина нашла своју праву мајку. И ова је, сазнавши о животу ћерке у манастиру, написала две жалбе, комисији за случајеве малолетних лица и патријарху.

У породицу је долазила и служба за старатељство, у манастир су долазили људи из патријаршије али све се свело на вређање Христинe.

Породица није сачувала копију писма.

„Ја сам за пола године осам пута добила батине. Ја не разумем како је било могуће да бијеш 10-годишње дете које је добар ђак. Углавном су ме оптуживали да сам дрска зато што сам противуречила", присећа се у разговору за ББЦ бивша искушеница.

Она описује сцену из 2009. године: сви се скупљају у храму у шест ујутру, а отац Сергeј започиње ислеђивање. Стално гладна дечица су украла конзерву меса или кондензовано млеко.

Прво су претучени уз вику и цику, затим их је Романов изводио из гомиле и питао: „Да ли крадеш? А ти да ли крадеш?"

Неко је признао да је украо кесу бомбона.

„Тукао их је снагатор од два метра каблом, а друго двоје су их држали за руке и ноге. Онима који би одговорили „не" отац Сергeј је такође одређивао казну од четрдесет удараца каблом због дрскости.

„Ја сам имала среће пошто сам обукла дебеле зимске панталоне", каже ова девојка.

„Нико те неће волети као ја"

За многе искушенике горе од батина било је јавно понижавање. Они су телесно кажњавање подносили лакше.

Отац Сергeј је срамотио децу пред другима обично у трпезарији за време ручка или у храму за време проповеди, причају његови бивши ученици.

Типична хистерична реторика звучала је овако:

„А пекли сте кромпир у шуми? Да вам дотерам ауто пун тиквица, да их пржите док не цркнете. Тебе ћу да протерам, умрећеш на ђубришту, ти никоме не требаш? Мајка те неће, сви су те напустили, силоваће те десет Узбека, муж ће ти бити алкохоличар, родићеш инвалида".

Судећи по свему претње су истог типа, ученице које су живеле у манaстиру у различито време, цитирају једне исте фразе.

После тога обично паднеш на колена, сећа се једна од ученица, и обично кукаш: „Молим вас немојте да ме отерате."

Јавна понижења искушеници називају омиљеном представом оца Сергeја.

Он виче, шпарта горе-доле и подиже руке у небо.

Искушеници причају да и даље памте тај ужас који леди крв у жилама , када по њих у коњушницу или трпезарију дотрчи неко са разрогаченим очима: „Зове те отац".

А ти не знаш шта си урадио, али схваташ да је крај, присећа се тог осећаја једна од девојака.

А сведоци из храма кажу, овако Романов почиње да срамоти:

„Да ли си спавала са њим? У којим позама, колико пута? Сврби те спреда? Он ће да те остави, ником не требаш, ни мами, ни рођацима, нико осим мене те неће тако волети! Хоћеш у царство небеско, хоћеш у царство небеско? Падни на колена и покај се!", и притиска те у потиљак, како би се човек пресамитио.

Горећеш у паклу, спасавај се, већ сам ти одећу сашио, време је за пострижење, иначе ћеш да нестанеш и изгориш у паклу за своје грехе!"

О обичају да те стави пред себе на колена причају за ББЦ и ходочасници који су као пунолетна лица долазили у манстир. Они који не би устали одмах су проглашени да су „запоседнути", ето демони поноса те опседају.

„Тамо је све утемељено на страху и тежњи да се удовољи. Не боје се у манастиру страшног суда, колико се боје да ће отац Сергeј на сред трпезарије или храма да урла", прича Антон.

Ако се неко одлучи да се расправља, он подигне руку и направи крст у ваздуху уз речи „разболећеш се од рака".

За младе људе који су у манастиру видели много људи који умиру од онколошких болести то је једно од најстрашнијих клетви Сергeја.

Међутим, већ након пар сати отац Сергeј може да дође до испрепаданог детета, и нарочито ако је љубимицa била кажњена, каже:

„Па шта ти је ћеркице, хајде да се загрлимо, дођи да те нахраним".

„Дају ти црни кавијар, суши и пециво, егзотично воће. И он те милује и храни. Шта вам се ради? Ајмо у продавницу да купимо нову одећу? Где хоћете да идемо?", причају бивши искушеници.

Они кажу да су се били навикли на Сергeјеве његове промене расположења, викање, цичање, проклињање, а затим миловање.

„Понекад смо га провоцирали, намерно смо кршили правила да бисмо привукли његову пажњу. Трчали бисмо у шуму, како би нас тражили, а он нас звао, казнио а затим миловао. То је јако нездрава ситуација", додају бивши искушеници.

„Кад дођеш у манастир мислиш да је то свето место. А заправо тамо живе људи са таквим страстима", говори једна од девојака, која чак ни једном није била кажњена.

„Када сам одлазила, плашили су ме да ме у спољном свету чекају зли користољубиви људи, који ми желе зло. Међутим, ја у свету ван манастира нисам видела ништа што би могло да се пореди са односима који су владали у манастиру.

„И управо након боравка у манастиру мој је оклоп тако дебео да тешко да нешто може да га пробије. Тамо сам научила да варам и да се претварам као никада и нигде у животу. Они су тамо опседнути сексом више него тинејџери".

И још смо ми увек били сумњичени за секс и кажњавали су нас због тога, сложно говоре бивши искушеници.

Једна од првих искушеница још увек се сећа како је отац Сергeј приликом исповести занемаривао размишљања о учењу али са интересовањем слушао одговоре на питања типа: „А да ли се додирујеш на интимним местима?"

„А ја уопште нисам знала о чему је реч, нисам разумела", каже она.

Она додаје да је Сергeј имао обичај да исповеда монахиње у малом храму наглас, како би сва деца слушала како се она каје због својих мисли или греха у вези са сексом.

„Детаљно је анализирао све то, а ми, деца, стајали смо у реду за исповест и слушали све то. То је посебно било јавно. При том је он специфична особа, користи много затворског жаргона, он је робијао и другачије не уме да говори".

У тим тренуцима, прича девојка, хтела је да пропадне у земљу. Сваке вечере она се заветовала пред иконама да никада не једе месо и млеко, само да се не присећа речи и детаља.

Након неколико година њој су дијагностификовали анорексију и нервно растројство.

Када је осмогодишња девојчица Оља (име је промењено) примећена да мастурбира, Сергeј је дао упутства како да је лече.

Неколико искушеника је испричало да су прво пред свима дете исмејали, затим су објавили да мора стално да спава у хулахопкама.

Затим су изјавили да је девојчица запоседнута, намазали је рибом у храму на проповеди и пребацили је из школске групе у групу трогодишњака.

Антон се сећа како су га кажњавали за дружење са девојчицама:

„Забранили су нам да комуницирамо и стално су сумњали на секс. Иако се тамо, наравно, нисам виђао ни са ким и нисам могао то ни да замислим, у таквим околностима то је за мене било непримерено".

Међутим, монахиње су мислиле другачије. Некако су затекли тинејџере током ноћног разговора и ујутру су их повели код оца Сергeја.

Антон се сећа како је Сергeј освештавао бабама телефоне у храму, а затим се окренуо и почео да засипа псовкама:

„Шта ти ту стојиш?! Гадиш ми се! Ти ђубре, нит смрдиш, нит миришеш. Хермафродит. Лизаћеш *** (женски полни орган) на ђубришту! Раније су спаљивали такве као што си ти! Нећу да те видим!"

Када се Антон вратио у келију дошла је другарица да га утеши.

„У том тренутку се појавила једна од монахиња: шта ви ту радите?!! А ми ништа нисмо радили. Они тамо су били опседнути сексом много више него сами тинејџери. Имају прави култ секса. Сумњају да тамо сви спавају једни са другима", прича он.

Онда су их поново одвели Сергeју. Он је почео да урла да су они лезбијке и да срамоте манастир.

Девојчици је почео да пљује директно у лице, она је пала на колена и ридајући почела да моли опроштај. „Никада ти нећу опростити, ти си мрцина", викао је на њу Сергeј пред целим манастиром и ходочасницима.

„Било му је важно да направи ту представу, прича Антон.

Мени је рекао да сам „право ђубре", и отишао". Девојчицу су послали у скит.

У манастиру су усадили аверзију према било каквим односима са мушкарцима, сећа се једна од девојака.

На пример, монахиње би редовно сакупиле све укруг на тргу и организовале испитивања: „Да ли си се љубила? А ти да ли си се љубила? Да ли је тачно? Причај са киме!!" Затим је уследила казна.

Ако би приметили да је дечак поклонио девојчици икону или да они читају исту књигу, тинејџере би одвели код оца Сергeја уз речи: „Имамо овде блудницу вавилонску".

Он би почео да урла: „Шта те је засврбело?!" И наредио је да би се смирило тело да у храму ураде 1200 дубоких наклона, 300 малих, и месец дана да држе пост само на поврћу уз молитве.

„Трудноћу, материнство и брак су до те мере оцрнили да многе искушенице ни данас не могу да пређу преко тога, и са својих 30 година нису биле ни на једном састанку", прича једна од девојака.

„То ти потпуно уништи живот, многе не могу да нађу партнера или да роде дете ни из десетог покушаја".

Неке искушенице су причале да су на својој кожи осетиле пажњу одраслих мушкараца, који су живели у манстиру.

Христина се сећа одраслог мушкарца, радника, који је у келији имао два хрчка.

Звао је девојчице да их гледају. Христина прича како је за време тих посета он "чинио чудне покрете према нама": дисао им је за врат, мазио их по леђима и стављао руке испод појаса.

После више таквих посета том мушкарцу њену 11-годишњу другарицу су затворили у келију и истукли, а по манастиру су разгласили да је завела искушеника.

Он је нестао из манастира.

„Имам питање, да ли је Сергeј те педофиле слао тамо где треба или их је само пуштао да се врате у свет", прича Христина.

Њене речи потврдила су још два манастирска радника, који су касније напустили манастир.

Антон прича о 14-годишњој другарици која се виђала са монахом и објашњава како је девојчца „мислила је да је обострано али је често плакала и говорила да је сама крива".

„Мислим да је то био стокхолмски синдром, прича Антон. Једном приликом је толико плакала да га је замолила да остане са њом, заспали смо на душецима у перионици.

„Међу нама се није ништа догодило. Ујутру су нас одвезли у храм. Њу су у хистерији ставили на колена испред Сергeја и тог монаха. Сергeј је шамара и урла: 'Курво! Ти си курва! Ти си дроља! Шта је, хоћеш да се удаш? Курво!"

Антон не именује монаха и искушеницу. Каже да је убрзо након те сцене дошао код њега на исповест и рекао: „Схватам да је то грех, али мрзим те."

Овај се насмејао и рекао да му Антон „само завиди": „Шта, хоћеш секс, зар не? Ти сигурно размишљаш о дечацима?"

Међутим, ускоро је овом монаху било забрањено да исповеда.

Где је он сада, бивши искушеник не зна.

Девојку су послали у скит, а сада, како Антон прича, појављује се на видео снимку у знак подршке манастиру где пева „За отаџбину, за Стаљина" , већ је монахиња.

Ову причу потврдио је и други искушеник манастира, који је желео да остане анониман јер у манастиру живе његови најближи.

„Не треба ми свештеник, већ психотерапеут"

Након две године Антона је одвела родбина из манастира.

Због исхране у манастиру добио је обољење црева са крварењем, које се дуго лечи.

Рекли су му да су то „месечни циклуси".

Од тада је прошло осам година. Антон се преселио у Москву, добио је документа на мушко име, студирао, постао је инжењер звука, оженио се, развео се, и дан данас иде код психотерапеута да се лечи од повремених хистеричних испада и напада панике.

Антону су дијагностификовали тежак посттрауматски синдром: „Правио сам скандале, исекао себи руку, кретен. Проблеми са психичким здрављем су првенствено захваљујући том месту и оцу Сергeју.

„Буквално сам скоро имао такав напад. Ударао сам главом о зид, викао да сам наказа и да сам ненормалан".

Током тих напада Антон изговара исте оне речи које је две године за редом отац Сергeј викао њему.

Неколико пута Антон је ишао у манастир да посети старе пријатеље.

Међутим, отац Сергeј му је пренео да ако га још једном види „пуцаће без упозорења".

„То је његово типично понашање. Све у свему Сергeј је увек исмевао и ругао се деци најбоље што је умео", прича Антон.

„Мени се посрећило. А замислите колико њих није имало снаге, воље или памети, или помоћи од родбине или храбрости? И колико њих тамо остане?"

Без обзира на све Антон је остао верник.

„Ја сам православац. Ја верујем у Бога. И сматрам да оно што се дешава у Средњеуралском манастиру је далеко од праве вере која која се налази у Библији. Према Јеванђељу треба све да волиш и да прашташ, а тамо све проклињу и туку."

Међутим, многе искушенице након манастира имају кризу вере.

„Схватам да не треба судити о православљу на основу једног манастира али ја сам толико дуго пролазила кроз пакао, тако да не могу сада апстрактно да размишљам о богу, признаје једна.

„У почетку цела слика тога је романтична и бајковита, а затим видиш наличје и окренеш се. И сада моје проблеме не решава свештеник на исповести већ психотерапеут".

„Ми смо сви одатле изашли са сломљеном психом. Јасно је да су у манастиру хтели да ураде најбоље. Али није тако испало", уздише друга искушеница.

Она додаје да постоје бројна питања у вези са организацијом живота у манастиру.

„Деца, мушкарци, бивши затвореници и наркомани не би смели да живе под истим кровом у манастиру. Ово није прихватилиште, није психијатријска болница, већ нешто попут манастира.

„У манастир долазе одрасли људи који су решили да посвете живот богу. А када настане оваква лакрдија то више није то."

Дарја додаје да је уређење строго у многим манастирима и има насиља.

„Међутим, случај Средњеуралског манастира је један од најтежих. Живети на истој територији са криминалцима, одвајање деце од родитеља и препреке за добијање образовања превише је чак и за нашу проблематичну цркву ", сматра Дарја.

Ученици који су побегли из манастира уче се да поново живе. Једна се сећа како се у граду у првим месецима крстили на пешачким прелазима, није знала како да пређе пут. Друга како се губила по јекатеринбургском метроу. Треће како је учила да носи фармерке.

Све оне који су отишли у спољни свет, али посећују родбину и пријатеље у манастиру, Сергeј дочекује истим питањем: „Када ћете кући?"

„Ово није територија РПЦ"

Искушеник Игор Шаров (име је промењено) у мају 2020. године рекао је да су правила у манастиру пооштрена.

„Горе је него што је било. Узимају чак и телефоне на дугмиће. Прошле године су долазили људи који су хтели да ме одведу. Он, Романов је некако то сазнао, позвао ме је и добро ме изгрдио. Још увек ми говори да сам издајник, ја се са тиме не слажем", прича Игор у гласовној поруци, снимљеној у манастиру.

„Сергeј нас храни хељдом и кромпиром. Одећу су ми оставили другари који су отишли из манастира. Каже ми да ме је спасао, прихватио и да сам преживео у свету захваљујући његовим молитвама.

„А ја мислим да сам захваљујући господу преживео у овом манастиру. Не знам шта да радим".

Игор је пристао да да детаљан интервју за ББЦ, али је након ове поруке нестао и није активан на интернету.

Када су у манастиру сазнали да ће овај материјал бити објављен почели су да зову све бивше искушенике. Већини су, према њиховим речима, претили.

Једној су обећали да ће јој доћи на посао и рећи да је „курва".

Другу су подсетили на ситуацију тешко болесне рођаке која живи у манастиру.

Трећу су преко породице која је остала у манастиру терали да се закуне на ћутање, да не би на себе навукла грех.

Четврту су подсетили на лечење које су јој платили.

Некога су замолили да сними видео који демантује приче Христине, Дарје, Фјодора, Филипа и других. Неки су одбили уз речи: „Они говоре истину".

Монахиње одговориле да се „Сергeј одавно покајао и помолио за све".

Рођаци бивших искушеника који знају шта су деца преживела заузимају сличан став:

„Деца могу неке ствари да прихвате и превише к срцу. Можда их не треба тако озбиљно схватати. Сергeј носи тако велики терет, он чини велику ствар! И покајање је велика сила", прича отац троје деце која су одрасла у манастиру.

На ББЦ захтев Јекатеринбуршка епархија је започела сопствену истрагу случајева насиља и забране издавања пасоша у Средњеуралском женском манастиру.

Према речима саговорника сада у епархији чланови комисије разговарају са херојима овог материјала и прикупљају доказе.

Из манастира нису могли званично да одговоре на питања ББЦ-ја о телесном кажњавању, психолошком узнемиравању и жалбама бивших искушеника.

Након недељу дана преговора са секретаром за штампу оца Сергeја, Всеволодом Могучевим о одговору на оптужбе бивших искушеника, разговор је завршио речима: „Немам коментар за ББЦ."

Сада је главни улаз Средњеуралског женског манастира затворен рампом, и чува га десетак мушкараца у камуфлажној одећи са воки-токијима.

Међутим 26. јуна, Антон, Христина и ја смо ипак стигли до манастира кроз села, шуме и поља кромпира.

Изабрали смо пут „на задња врата".

Прошли смо Царску гору где је једна од монахиња угледала облак у облику главе стрељаног цара.

Зауставили смо се на брдашцету испод борова где би након повечерја деца из манастира ишла да запале своју прву цигару и запале лгорску ватру.

Смејући се и разговарајући током целог пута друштво је утихнуло када су на брду заблистале куполе храма. „Још се држе", промрмљао је Антон. Христина је климну главом.

Дошли смо до манастирског гробља.

Након 15 минута снимања на главном манастирском тргу у нас само што се није забио Жигули препун стражара. И новинаре и бивше раднике са заврнутим рукама, вукући их по земљи избацили су из манастира на пут.

Телефоном су позвали појачање са рампе. На паркинг манастира стизали су једни за другим аутомобили са присталицама оца Сергeја. Скупи и половни. Са мушкарцима и женама за воланом. Док смо чекали такси да нас врати у град избројали смо девет аутомобила.

-Можда ипак да пренесете оцу Сергeју да ми јако желимо да чујемо његову верзију о животу деце у манастиру - пробала сам да ступим у преговоре.

-Наређено је да напустите.

-Наравно да ћемо отићи. Али ово је ипак територија РПЦ где може да дође сваки православни верник.

-Ово није територија РПЦ, заурлао је један из обезбеђења.

Почела је киша.

Гром није ударио.

Отац Сергeј није изашао пред духовна чеда.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]