Да ли је љубав јача од страха - зашто се распадају бракови политичких затвореника

У другом плану жестоког политичког процеса у Русији остају партнери осуђених. Они свој живот посвећују онима који се нађу иза решетака али у већини случајева, пре или касније, парови се растају. ББЦ на руском тумачи како и зашто везе не преживе затвор.

Јегор Лесних, оптужен за учешће у „московском случају", 6. децембра 2019. године одржао је завршну реч на саслушању. Баш усред говора запросио је своју девојку Дарју Блинову.

„После свега што се догодило много сам се преиспитивао. Видео сам подршку своје девојке која се за мене бори до краја. Видео сам подршку многих грађана који нису равнодушни, који пишу писма подршке. Жао ми је што не могу да их приложим као документ на суђењу", рекао је Лесних.

До тог тренутка он и Дарја Блинова су се виђали више од три године: девојка се преселила код њега у Москву из родног Воложског. У стану су са њих двоје живеле и још две риђе мачке. Све се завршило 14. октобра 2019. године, када су изјутра дошли са налогом за претрес и одвели момка у истражни затвор. Јегор Лесних је оптужен да је 27. јула, покушавајући да одгурне ухапшеног, ударио гардисту.

Од тог тренутка је Дарја све време посветила подршци Јегору: током мањих окупљања стоји са плакатом „Љубав је јача од страха", сакупља документа која су потребна за суд и за организацију свадбе, продаје ствари, торбе и мајце, а све је то како би исплатила Јегоров кредит.

Суд је 7. децембра прогласио Јегора Лесниха кривим и осудио га је на три године затвора.

Када је питам да ли је тешко да будеш вереница политичког затвореника, Дарја се осмехује: „Од нуле до сто ово је негде хиљаду. Себе зовем личним менаџером Јегора Сергејевича. Ја сада чак ни не живим свој живот, живим икључиво Јегоров живот. И храним мачке".

Дарја Блинова није једина која пролази кроз ово, или је прошла.

Затвор растура бракове, убеђена је оснивачица добротворног пројекта „Русија иза решетака" Олга Романова, и обично се то догађа убрзо након хапшења. „Најчешће се дешава да дођеш у затвор да предаш пакет први и последњи пут у животу. Треба да изабереш, да ли ћеш да спасаваш себе и децу или мушкарца. Затвор одузима све време: до седам ујутру дођеш у просторију за предају пакета (и проводиш тамо цео дан). Да одеш у зону у којој се налази затвор треба ти најмање четири дана. Затвор је и скуп подухват, човека треба у потпуности да храниш, плус путовања до затвора и адвокати. И жена доноси одлуку да се тиме не бави. Она једноставно нема могућности: нема коме да остави децу, а ако је цео дан у затвору, ко ће да ради?"

Међутим, политички затвореници су нешто друго. Породица политичких затвореника има подршку друштва коју већина нема: сакупља се новац за адвоката, ствари за затвореника се односе организовано. Чини се да би таквим паровима било лакше да сачувају брак. У пракси - често то није тако.

Фигуре за свадбену торту

Студенткиња психологије Ања Карпова и левичар Алексеј Гаскаров планирали су свадбу у лето 2013. године. Реновирали су стан, Ања је заказала венчање, а преко интернета је купила фигуре за свадбену торту.

Прошло је више од годину дан, од митинга на Тргу Болотнаја, који се одржао 6. маја 2012. године, на коме су учествовали обоје, а где је Алексеј био повређен након што му је полицајац раскрварио главу.

Једна од малобројних јавних личности, припадника левици, Гаскаров, још пре демонстрација на Тргу Болотнаја успео је да проведе неколико месеци у истражном затвору поводом напада антифашиста на администрацију града Химки. Ослобођен је оптужбе, а 2012. године био је изабран за Координациони опозициони савет. Његову вереницу узнемиравала је његова популарност.

„Судски процеси су се постепено захуктавали и постало ми је јасно да се олујни облак приближава, сећа се Ана. Нисам мислила да ће хапсити све од реда, али једноставно јавне личности су у ризичној групи. А ми планирамо свадбу!"

„Било је много сигнала који су указивали на то како све може да се заврши, слаже се сада Алексеј. Једном смо се возили кући у Жуковски и почели смо да расправљамо о тој теми: како се ја понашам, да ли много ризикујем, да ли ће то да кулминира. Ја сам говорио да неће: не радим ништа од тога, „случај Болотнаја" био је пре годину дана, зар ће за то да хапсе. Ми смо се посвађали и Ана је отишла код својих родитеља, а ја код својих."

Следећег јутра у њихов стан дошли су због претреса. Алексеја су ухапсили и на крају су га прогласили кривим за учествовање у масовним нередима и за примену силе на представнике власти. У затвору је провео три и по године. Њихова свадба се одиграла већ у истражном затвору.

„Он је у затвору, треба га чувати"

Први проблем са којим су се сусрели Ана и Алексеј је то што нису могли нормално да попричају. „Као да у Федералној служби за извршавање казни (ФСИК) постоји једна особа који осмишљава како да нарави да свима буде лоше, да се разиђу и за то окриве један другога", прича Ања.

Посете у затворској колонији су дозвољене једном у три месеца. И није увек могуће да остварите све договорене посете зато што је хронични недостатак соба за посете. У истражном затвору дугих посета уопште нема: другу особу можеш да видиш само кроз стакло и решетку, а дозволу за виђање даје, или не даје, иследник. Штавише, уколико је рођак сведок у истрази, шансе да добије виђање са особом под истрагом су практично немогуће. Писма читају они који су задужени за цензуру, тако да је врло тешко да се пише о интимним питањима. Многи зову своје ближње преко нелегалних телефона, ноћу, када обезбеђење не може да примети, али телефон могу у било ком тренутку да нађу и одузму.

„Осим унутрашњег преиспитивања, Љоша није имао шта да ради, сећа се Ања. Могао је да у себи фантазира, да се љути, да се мири и све то у мом одсуству".

Сам Гаскаров прича о случају када је обећао свом цимеру да ће му набавити важну ствар, и замолио Ању да је донесе у следећој испоруци.

Ближио се његов рођендан и Ања је предала торту, тако велику да је пакет био тежи од дозвољеног. Тада је она извадила баш ту ствар која је била обећана цимеру, због чега су се супружници након тога посвађали. „Постоје нијансе које не можеш да разумеш са слободе: сви мисле да си полудео и да ти треба некаква глупост", прича Алексеј сада.

И Татјана, жена још једног учесника митинга Алексеја Полиховича, има исти такав утисак. Татјана и Алексеј су неколико година, још из младалачког периода, били најбољи другари. Присни односи између њих појавили су се буквално неколико недеља пре хапшења.

„Људи се разилазе, зато што у обичном животу постоји могућност да се неке ствари расправе и реше, а у затвору та могућност уопште не постоји. Зато постоји много простора за превише размишљања, прича Тања. И признаје да је продубљивала то неразумевање: И ја сам га претерано штитила. О неким проблемима он није знао. Па он је у затвору и треба га заштитити. Ја сам себе убедила да је њему лошије него мени, и то је неправда. Лоше може да вам буде на различите начине и глупо је да мерите коме је лошије."

Тања, жена Алексеја Полиховича, поздравља се са учесницима митинга који улазе у судницу

Тања и Ана много времена су провеле у судници током истог процеса. Њихове приче су сличне: обе су се удале у истражном затвору, обе су у јавности иступале у заштиту својих мужева. И обе су се на крају крајева разишле од њих.

„Дотакао си дно"

Пре хапшења вереника Ања Карпова је била студенткиња неуропсихопатологије. У пролеће 2013. године напустила је факултет. Није дипломирала о деци са аутизмом како би заједно са адвокатима тражила доказе о невиности вереника (прегледавајући стотине видеа са Трга Болотнаја), комуницирала са новинарима, носила видео материјал. У лето је постало јасно да је потребан новац и да је време да што пре нађе било какав посао.

Почела је да ради као новинарка на „Сноб.ру". Убеђена је да су је примили из сажаљења: „Дошла сам без дипломе, без ичега и дали су ми да стажирам. У људима сам изазвала некакву симпатију и саосећање."

Према њеним речима, саосећање и подршка били су стално присутни: „Све моје пријатеље, моје родитеље, људе које сам упознала захваљујући овом случају, интересовало је како сам и увек су ме саветовали да одморим. Само двоје људи то није радило, Љоша и ја."

„Човек који је на слободи добровољно ставља себе у затворе, објашњава жена Алексеја Полиховича Тања. Чини ти се да немаш право да се радујеш, седиш снужденог лица и чекаш. И дешава се да мушкарац који седи у затвору говори: ти се веселиш, а како је мени".

„Могао би да позове телефоном, а ја седим увече код пријатеља и у позадини се чује много мушких и женских гласова, сећа се Ана. И чак ако није директна критика, типа иди кући, чујеш његову интонацију... То је оставило последице. Моје понашање се променило: престала сам да учествујем у животу који је био за моје добро. Он седи у затвору, а ја се овде веселим, зар је то могуће". Сам Алексеј је рекао за ББС да га никад није љутило то што се жена забавља, напротив, осећао је кривицу јер због њега она то не ради често.

„Човек у затвору стално има потребу да се повеже са тобом, то је његов покушај да не буде у затвору, објашњава Тања. Зове те у глуво доба ноћи, то јест радиш нормалан посао али имаш сулуди темпо живота. И позиви не знају за викенд. Брига о човеку у затвору је огроман посао. И уколико тај ресурс не снабдеваш одмором и бринеш о себи, расподелом обавеза, доћи ћеш до дна".

Према њеним речима, заборавила је да нормално једе и одмара, почела је да пати од несанице: „Била сам као програмирана и потпуно сам прегорела. А твоје тело ће: ма, да [се н.... ] идеш до ђавола, нећу више да имам посла са тобом".

Тања је схватила да нема снаге тек онда када је она, која је била тако добро организована, схватила да не може више да функционише. Отишла је код психолога, али је било касно. Алексеј и она су се развели у лето 2015. године на другу годишњицу брака.

До тада је он већ одслужио око три године и остало му је још свега неколико месеци. „Као у свим односима, тако се и овде дешавају кризе. Ми смо се разишли зато што се појавила криза, а ја сам била та која је потпуно прегорела и нисам се извукла", тако Тања описује раскид.

„Најтежи терет за мене је када сам ја некоме на терет"

Иван Асташина је ухапшен у Москви 2010. године у вези са случајем „Аутономне борбене терористичке организације" која је забрањена у Русији. Серија подметнутих пожара у објекатима Федералне службе безбедности, као и киоска у којима су радили мигранти, тужилаштво и суд су окарактерисали као тероризам. У том тренутку Иван је имао 18 година. Већ из затвора писао је другарици, са којом се дописивао преко интернета док је још био тинејџер, а затим су изгубили контакт. И тако се преко дописивања Настја заљубила у њега. Асташина су 2012. године осудили на 13 година затвора, а 2013. године он је запросио Настју. Она је наставила да одлази код њега у Нориљск у затворску колонију.

Многе организације за заштиту људских права не сматрају да је Асташин политички затвореник. Ипак, неки активисти сматрају да је осуђен на основу политичких мотива, а да је оптужба за тероризам неоснована. Националисту Асташина много година помаже левичар Владимир Акименков, који сакупља новац за његову помоћ. Тако да је и Настја, као и остале жене политичких затвореника добијала финансијску помоћ за пакете и виђања. Девојка је 2016. године завршила студије и нашла први посао у ресторану. Била је поносна што ће коначно моћи самостално да обезбеди своје и Вањине потребе.

„Све ове године, од 2012. до 2016. ја сам потпуно била посвећена Вањином случају: ширила сам Вањину причу, долазила у посете, виђала се са његовим саучесницима који излазе на слободу. Цео мој живот су чинила суђења, адвокати, Вања. И ту се још нешто појавило", сећа се Анастасија Совалајнен, Асташина жена.

Посао ју је неочекивано заокупирао: „Изненада нисам имала времена, престала сам да одговарам на Вањине позиве. Нисам желела да устајем у шест ујутру да причам са њим када су ми били слободни дани. У мени се скупљала нервоза и нисам могла да седнем и напишем писмо".

Тада су захладнели наши односи. Пред Нову годину Настја није успела да резервише собу за виђање у затвору и Иван је посумљао да је она то урадила намерно јер није хтела да дође. „Полудела сам, зато што ништа не могу да докажем, то је искључиво питање поверења, а њега нема. Тада се у мени нешто коначно преломило", сећа се Настја.

Ипак сам отишла да се видимо „зато што то треба". После тог сусрета Иван је сам предложио Настји да се разведу.

„Током нашег сусрета потврдио сам своје мишљење, да се Настја уморила од таквих односа, да је муж који седи у Нориљску у затворској колонији велики терет. А за мене је тешко да некоме будем терет", написао је за ББЦ у писму из затворске колоније.

„Мој савет онима који су у затвор отишли као нежење је „не жените се", наставља Асташин. Не мучите себе и жену, која је спремна да се уда за затвореника. То је ван памети. Само још једна полуга која притиска ухапшеног. Затвориће вас у привремено одељење за изолацију, нећете имати посете, пребациће вас у посебне услове притвора, који отежавају живот затворенику у затворској колонији општег режима, имаћете две посете уместо три. А када немаш жену апсолутно си слободан да радиш шта хоћеш."

Од својих жена или девојака растали су се осуђени за „случај Болотнаја" Дмитриј Ишевски и Андреј Барабанов и Олег Наваљни, који је одслужио три и по године. „Ако схватате да ваша веза није јака, боље је да особу одмах пустите и не мучите је додатно", саветује Барабанов. Њега је девојка оставила две године после одласка у затвор.

О породичним проблемима прича и Сергеј Кривов затвореник „случаја Болотнаја": прича да га је жена избацила из куће, када је након одслужене казне решио да се врати активизму и учествовао на изборима као посматрач. Затим се, према његовим речима, смиловала и примила га назад.

Развео се и учесник „случаја Болотнаја" Александар Марголин, Надежда Толокоњикова из групе Пуси Рајот, која је у затвору провела две године након панк-молитве у Храму Христа Спаситеља.

Распао се и брак Иљдара Дадина првог међу осуђенима на основу члана о вишеструком кршењу правила о митинзима. Када је пребачену у затворску колонију жалио се на мучења, његова жена, Анастасија Зотова је са слободе водила активну кампању у циљу његове заштите. На крају је прво постигла премештање у други затвор, а потом укидање казне. Неколико месеци после ослобађања, Дадин је на Фејсбуку написао да га је жена преварила и они су се разишли. Анастасија није коментарисала за ББЦ.

После затвора

Алексеј Гаскаров је изашао на слободу у октобру 2016. године. Коначно су он и Ања почели да живе као породица.

„Чињеница је да сте ви већ другачији људи, морате поново да се упознате", описује то време Ања. „Ја имам 25, од студенткиње сам постала професионалац, нашла сам посао и остварила се, имам много нових познаника које Љоша не познаје. Ја сам овде проживела цео живот у коме њега као да није било. А он је остао замрзнут у нашим односима из 2013. године."

Ања је успешно градила новинарску каријеру у Москви: Сада ради у продукцијској кући Амурски таласи и била је један од домаћина у документарној емисији о табу темама у Русији, која је била приказана на ТВ-3. А њен муж није могао да нађе посао зато што је осуђиван.

Алексеј се сећа да када су почели да се виђају Ања је имала само шеснаест година, а он шест година више: „Имали смо заједнички живот, у коме је, вероватно, моја улога била доминантнија. А због затвора њој се пружила прилика да све сагледа на други начин. Могуће је, да је до тог времена она имала улогу моје другарице. А сада она има скроз независну причу, која је значајнија од моје: реално је постала јача, свеснија, ради на телевизији, води озбиљан програм. Мислим да је то разлог зашто се све тако десило".

Ања признаје да је много година дозвољавала Алексеју да „управља њиховим односима". Али за њу су ствари компликованије: „До тог тренутка, цео живот сам градила око тебе и твог затвора. Факултет сам напустила, на одмор нисам ишла и случајно сам нашла посао. Нека се и показало да је то најбољи посао у мом животу, у том тренутку ја то нисам знала! Накупила се критична маса оптужби, што је у великој мери утицало на нашу способност да се поново упознамо."

Ања признаје да не познаје ниједан пар који би после затвора остао заједно. Она и муж издржали су пола године. Новинарка Олга Романова и њен муж Алексеј Козлов целих пет година. Ипак, Олга је убеђена да су се њихови односи покварили баш због тог искуства са затвором.

Романова и Козлов били су заједно 16 година. Истина је да су се они разишли пре његовог хапшења, али када је Алексеј доспео у затвор, Олга је била главна особа која га је подржавала. Практично је она била једна од првих жена политичких затвореника која је започела активну јавну камапњу за подршку мужу. После пет година таквог рада Олга је створила организацију Русија иза решетака. Сада је то једна од највећих организација која помаже затвореницима и њиховим породицама.

Романова је 2019. године написала на Фејсбуку да је њен бивши муж отишао код њене најбоље пријатељице. „Била сам убеђена да је наш брак јачи од свега на свету, свако може да се разведе, али ми не. Зато што смо прошли најневероватнија искушења", признаје она сада.

„Заправо веома важан моменат је навика да живите одвојено, потврђује Романова осећања других супруга затвореника. Ја сам у потпуности организовала самостални живот, није било потребно никога да питаш за мишљење како је боље да урадиш. Дала сам велике кредите за мужа, решила моного нерешених питања и осећала се веома моћном. Како да живи са таквом?"

Олга мисли да се њен муж изашавши на слободу осећао као слабић поред ње: „Код мушкараца у затвору ствара се комплекс. Жене и девојке доживљавају као мајке, као оне које их штите, хране, умирују. То је твој терет. И он мисли да је фетус."

А када изађу из затвора, мушкарци почињу да се стиде те зависности, осећају кривицу зато што су се жене бринуле о њима, сматра Романова: „Онако како затвор ишчезава из њих, тако бледи веза са тобом. Ти постајеш комплекс."

Олгин бивши муж, Алексеј Козлов, негира да је осећао било шта слично: „Било који мушкарац у затвору, говорим у своје име, пролази кроз психолошка искушења, он је био хранитељ, био је глава породице. Схватам, а то сам и говорио Олги, да је њој теже него мени. Разуме да је то све због њега, а он не може да се брине о породици. Када човек изађе на слободу, стане на своје ноге и поново може да буде мушкарац, та могућност више не постоји."

Козлов сматра да је разлог њиховог развода нешто друго: када је и сама Романова морала да напусти Русију, због кривичног поступка који јој је претио, он је морао да управља фондацијом Русија иза решетака, и због тога да престане да се бави својим бизнисом. „То је нешто што ми није било блиско као моја главна делатност и јако се одразило на наш однос. Првенствено са моје стране", прича сада он.

„Надмашила си саму себе"

„На Инстаграм профилу људи пишу нешто о себи. Мени је све ове године писало - жена Вање Асташина", сећа се Анастасија Совалајнен. А после разлаза почињеш да се претвараш у Настју, менаџерку ресторана, која воли да путује, која иде на фитнес, која је усвојила пса из азила. Почињеш сама себе да превазилазиш, око тебе се дешавају многе занимљиве ствари, а не само суђења и Нориљск". Када су се Асташин и Настја разишли он је прешао у Петроград где је одувек маштао да живи: „Ја сам градила каријеру и преиспитала своје погледе на брак, прекрила сам се тетоважама: себе сам ставила на прво место".

Тањи је било теже да се привикне на живот слободне жене после растанка од Алексеја Полиховича.

„Имала сам став да нисам успела, да сам лоша особа и да не заслужујем више никада да будем срећна", сећа се она. „Није било шансе да везе после Љоше буду нормалне. Мислила сам: били су лоши према мени, па ја друго и не заслужујем."

Тања мрзи клише „жена декабриста": „Хероизам је глупост. Жив си човек, а претварају те у мит, и немаш могућност да искусиш обична људска осећања: или си у гарду или умиреш у балама."

Због те романтизације „жене декабриста" Тања није могла себи да опрости: „Чини се да то нису обични односи, већ су то ОДНОСИ, и уколико то не избациш из себе почећеш да се самокажњаваш".

После растанка од Алексеја Тања је кренула код терапеута и преписани су јој антидепресиви. Она сада себе назива „амбасадором психотерапије" и свима саветује да се не стиде да траже психолошку помоћ.

Тања је сама смислила још један начин терапије када је на сајту Театар.док гледала представу „Саучесници" о „случају Болотнаја". На крају представе, на екрану, приказује се писмо жене која није издржала и напустила је мужа који је у затвору. Оно је састављено од писама девојке Андреја Барабанова. Тањи се то није допало: „То је потпуно накарадно, ми смо безлична маса функција, које од нас очекује друштво".

Тада је она одлучила да направи своју представу и да у потпусности исприча шта се дешава са оним који чекају своје ближње из затвора. Театар.док је подржао идеју.

„Повезала сам се са другим девојкама", прича Тања. „Неколико пута смо се среле, али нисмо само радиле на представи, већ је то била група у терепеутске сврхе. То је одлично за нас да видимо да нисмо саме и да прихватимо неке ствари. И није битно да ли ће се представа остварити, ефекат већ постоји."

Групи бивших жена захвална је и Анастасија Совалајнен: „Испоставља се да ниси ти лоша. Није твоја кривица што ниси имала снаге и ниси могла херојски да чекаш и на крају није био хепи енд. И није његова кривица".

„Доживела сам катарзу", сећа се Ања Карпова тих сусрета. „Дозволила сам себи да осећам она осећања са којима сам била у конфликту и себи сам говорила: дођавола Ања престани да кукаш. Већ је толико година прошло, зашто ти још увек засузе очи када се сетиш дугих посета? И ту се испоставило да је тако са свим девојкама. То је магично искуство у коме схватиш да ниси ти глупа и крива, и да су твоја емоционална искуства природна."

Настја скоро уопште више не комуницира са Иваном Асташином, али и даље му се диви: „За ове две године било је и неких авантура, романси, али ништа слично осећањима. Вања је изгледа задао веома високе стандарде. Када знаш да постоје такви људи онда на све остале гледаш као да су говно."

Ања и Алексеј Гаскаров су се разишли мирно и један о другом говоре са поштовањем. „За мене је Љоша веома близак човек кога не могу да ишчупам из живота, прича Ања. И даље не комуницирамо чешће него кад је он био у затвору, очигледно нисмо још нашли заједнички језик."

Тања је превазишла осећај кривице и започела је односе у којима не пати. „Ја имам везе. Љоша има везе. Ја га много волим, он је моја породица", прича она.

Олга Романова такође има нове везе. „Прво што ми је дечко рекао: Ти ми ниси мама", каже она. „А ја сам оно као: вау! Нисам очекивала да је то толико ушло у мене".

Само да поседиш и да се мало исплачеш

Инстаграм профил Дарје Блинове зове се „Даша - скоро па-Лесних". „Када сам дошла први пут да донесем пакет, мој први утисак био је - типична истрошена девојка осуђеника са пакетом. Грозна реч, али најбоље описује. Венчаница је сада потпуно небитна. Ово је за мене очигледно био трауматичан моменат, а ја сам таква: „Нема шансе!" Венчаницу ћу да обучем тек када буде била нормална церемонија."

Венчаницу за „нормалну церемонију" Дарја је нашла и на свом Инстаграм профилу објавила фотографију из гардеробе.

Јегор је у затвору од 14. октобра 2019. године и Дарја већ осећа компликације у комуникацији. Млади могу и преко писама да се посвађају.

„Једном приликом ми је написао: зашто ми ниси донела лимун, па десет пута сам ти писао. А ја сам десет пута одговорила да сам стигла до лимита, а у продавнници при истражном суду, где се може куповати преко лимита, нема лимуна. Лимунови су ми већ ту!", прича Даша, „ту ће се покварити. Али ја и њега разумем."

„Сада сам мало почела да разумем како психологија функционише: њему је потребно да истресе своје емоције на некога. А ако би их истресао тамо угрозиће сам себе. Боље да их истресе на мене а ја ћу то амортизовати".

Даша признаје да никада није умела да тражи и ево тек сада учи да прихвати помоћ. А помоћ јој је потребна, нарочито новчана, зато што пакети коштају а Даша не успева да ради. Панк журка организована у родном Воложском за обоје сакупља новац за пакете. Па ипак, Даша не осећа да има добар однос са пријатељима. „Јегор ми је све. И вољени човек, и друг, и очинска фигура, он је бринуо о мени. И одједном остајеш без тога, остајеш сама. Желела бих када би постојао човек са којим могу да поседим и мало се исплачем, пожалим му се: на Јегора, на подршку, на државу, на живот..."

„Понестаје ми стрпљења", мирно говори Даша. „Међутим, ја сам реална. Љубав до гроба је лепа ствар али ове потешкоће могу све да угуше, да убију".

Зато Дарја Блинова није ни купила ту венчаницу која јој се јако допала.

„Ја већ нисам она особа која је било до пет ујутру 14. октобра, и он више није тај", прича она. „Не мислим да ћемо се разићи док је он тамо. Из неког разлога више стрепим да ће се то десити када он изађе."

Фотографије Јевгенија Фељдман