Da li je ljubav jača od straha - zašto se raspadaju brakovi političkih zatvorenika

U drugom planu žestokog političkog procesa u Rusiji ostaju partneri osuđenih. Oni svoj život posvećuju onima koji se nađu iza rešetaka ali u većini slučajeva, pre ili kasnije, parovi se rastaju. BBC na ruskom tumači kako i zašto veze ne prežive zatvor.

Jegor Lesnih, optužen za učešće u „moskovskom slučaju", 6. decembra 2019. godine održao je završnu reč na saslušanju. Baš usred govora zaprosio je svoju devojku Darju Blinovu.

„Posle svega što se dogodilo mnogo sam se preispitivao. Video sam podršku svoje devojke koja se za mene bori do kraja. Video sam podršku mnogih građana koji nisu ravnodušni, koji pišu pisma podrške. Žao mi je što ne mogu da ih priložim kao dokument na suđenju", rekao je Lesnih.

Do tog trenutka on i Darja Blinova su se viđali više od tri godine: devojka se preselila kod njega u Moskvu iz rodnog Voložskog. U stanu su sa njih dvoje živele i još dve riđe mačke. Sve se završilo 14. oktobra 2019. godine, kada su izjutra došli sa nalogom za pretres i odveli momka u istražni zatvor. Jegor Lesnih je optužen da je 27. jula, pokušavajući da odgurne uhapšenog, udario gardistu.

Od tog trenutka je Darja sve vreme posvetila podršci Jegoru: tokom manjih okupljanja stoji sa plakatom „Ljubav je jača od straha", sakuplja dokumenta koja su potrebna za sud i za organizaciju svadbe, prodaje stvari, torbe i majce, a sve je to kako bi isplatila Jegorov kredit.

Sud je 7. decembra proglasio Jegora Lesniha krivim i osudio ga je na tri godine zatvora.

Kada je pitam da li je teško da budeš verenica političkog zatvorenika, Darja se osmehuje: „Od nule do sto ovo je negde hiljadu. Sebe zovem ličnim menadžerom Jegora Sergejeviča. Ja sada čak ni ne živim svoj život, živim iključivo Jegorov život. I hranim mačke".

Darja Blinova nije jedina koja prolazi kroz ovo, ili je prošla.

Zatvor rastura brakove, ubeđena je osnivačica dobrotvornog projekta „Rusija iza rešetaka" Olga Romanova, i obično se to događa ubrzo nakon hapšenja. „Najčešće se dešava da dođeš u zatvor da predaš paket prvi i poslednji put u životu. Treba da izabereš, da li ćeš da spasavaš sebe i decu ili muškarca. Zatvor oduzima sve vreme: do sedam ujutru dođeš u prostoriju za predaju paketa (i provodiš tamo ceo dan). Da odeš u zonu u kojoj se nalazi zatvor treba ti najmanje četiri dana. Zatvor je i skup poduhvat, čoveka treba u potpunosti da hraniš, plus putovanja do zatvora i advokati. I žena donosi odluku da se time ne bavi. Ona jednostavno nema mogućnosti: nema kome da ostavi decu, a ako je ceo dan u zatvoru, ko će da radi?"

Međutim, politički zatvorenici su nešto drugo. Porodica političkih zatvorenika ima podršku društva koju većina nema: sakuplja se novac za advokata, stvari za zatvorenika se odnose organizovano. Čini se da bi takvim parovima bilo lakše da sačuvaju brak. U praksi - često to nije tako.

Figure za svadbenu tortu

Studentkinja psihologije Anja Karpova i levičar Aleksej Gaskarov planirali su svadbu u leto 2013. godine. Renovirali su stan, Anja je zakazala venčanje, a preko interneta je kupila figure za svadbenu tortu.

Prošlo je više od godinu dan, od mitinga na Trgu Bolotnaja, koji se održao 6. maja 2012. godine, na kome su učestvovali oboje, a gde je Aleksej bio povređen nakon što mu je policajac raskrvario glavu.

Jedna od malobrojnih javnih ličnosti, pripadnika levici, Gaskarov, još pre demonstracija na Trgu Bolotnaja uspeo je da provede nekoliko meseci u istražnom zatvoru povodom napada antifašista na administraciju grada Himki. Oslobođen je optužbe, a 2012. godine bio je izabran za Koordinacioni opozicioni savet. Njegovu verenicu uznemiravala je njegova popularnost.

„Sudski procesi su se postepeno zahuktavali i postalo mi je jasno da se olujni oblak približava, seća se Ana. Nisam mislila da će hapsiti sve od reda, ali jednostavno javne ličnosti su u rizičnoj grupi. A mi planiramo svadbu!"

„Bilo je mnogo signala koji su ukazivali na to kako sve može da se završi, slaže se sada Aleksej. Jednom smo se vozili kući u Žukovski i počeli smo da raspravljamo o toj temi: kako se ja ponašam, da li mnogo rizikujem, da li će to da kulminira. Ja sam govorio da neće: ne radim ništa od toga, „slučaj Bolotnaja" bio je pre godinu dana, zar će za to da hapse. Mi smo se posvađali i Ana je otišla kod svojih roditelja, a ja kod svojih."

Sledećeg jutra u njihov stan došli su zbog pretresa. Alekseja su uhapsili i na kraju su ga proglasili krivim za učestvovanje u masovnim neredima i za primenu sile na predstavnike vlasti. U zatvoru je proveo tri i po godine. Njihova svadba se odigrala već u istražnom zatvoru.

„On je u zatvoru, treba ga čuvati"

Prvi problem sa kojim su se susreli Ana i Aleksej je to što nisu mogli normalno da popričaju. „Kao da u Federalnoj službi za izvršavanje kazni (FSIK) postoji jedna osoba koji osmišljava kako da naravi da svima bude loše, da se raziđu i za to okrive jedan drugoga", priča Anja.

Posete u zatvorskoj koloniji su dozvoljene jednom u tri meseca. I nije uvek moguće da ostvarite sve dogovorene posete zato što je hronični nedostatak soba za posete. U istražnom zatvoru dugih poseta uopšte nema: drugu osobu možeš da vidiš samo kroz staklo i rešetku, a dozvolu za viđanje daje, ili ne daje, islednik. Štaviše, ukoliko je rođak svedok u istrazi, šanse da dobije viđanje sa osobom pod istragom su praktično nemoguće. Pisma čitaju oni koji su zaduženi za cenzuru, tako da je vrlo teško da se piše o intimnim pitanjima. Mnogi zovu svoje bližnje preko nelegalnih telefona, noću, kada obezbeđenje ne može da primeti, ali telefon mogu u bilo kom trenutku da nađu i oduzmu.

„Osim unutrašnjeg preispitivanja, Ljoša nije imao šta da radi, seća se Anja. Mogao je da u sebi fantazira, da se ljuti, da se miri i sve to u mom odsustvu".

Sam Gaskarov priča o slučaju kada je obećao svom cimeru da će mu nabaviti važnu stvar, i zamolio Anju da je donese u sledećoj isporuci.

Bližio se njegov rođendan i Anja je predala tortu, tako veliku da je paket bio teži od dozvoljenog. Tada je ona izvadila baš tu stvar koja je bila obećana cimeru, zbog čega su se supružnici nakon toga posvađali. „Postoje nijanse koje ne možeš da razumeš sa slobode: svi misle da si poludeo i da ti treba nekakva glupost", priča Aleksej sada.

I Tatjana, žena još jednog učesnika mitinga Alekseja Polihoviča, ima isti takav utisak. Tatjana i Aleksej su nekoliko godina, još iz mladalačkog perioda, bili najbolji drugari. Prisni odnosi između njih pojavili su se bukvalno nekoliko nedelja pre hapšenja.

„Ljudi se razilaze, zato što u običnom životu postoji mogućnost da se neke stvari rasprave i reše, a u zatvoru ta mogućnost uopšte ne postoji. Zato postoji mnogo prostora za previše razmišljanja, priča Tanja. I priznaje da je produbljivala to nerazumevanje: I ja sam ga preterano štitila. O nekim problemima on nije znao. Pa on je u zatvoru i treba ga zaštititi. Ja sam sebe ubedila da je njemu lošije nego meni, i to je nepravda. Loše može da vam bude na različite načine i glupo je da merite kome je lošije."

Tanja, žena Alekseja Polihoviča, pozdravlja se sa učesnicima mitinga koji ulaze u sudnicu

Tanja i Ana mnogo vremena su provele u sudnici tokom istog procesa. Njihove priče su slične: obe su se udale u istražnom zatvoru, obe su u javnosti istupale u zaštitu svojih muževa. I obe su se na kraju krajeva razišle od njih.

„Dotakao si dno"

Pre hapšenja verenika Anja Karpova je bila studentkinja neuropsihopatologije. U proleće 2013. godine napustila je fakultet. Nije diplomirala o deci sa autizmom kako bi zajedno sa advokatima tražila dokaze o nevinosti verenika (pregledavajući stotine videa sa Trga Bolotnaja), komunicirala sa novinarima, nosila video materijal. U leto je postalo jasno da je potreban novac i da je vreme da što pre nađe bilo kakav posao.

Počela je da radi kao novinarka na „Snob.ru". Ubeđena je da su je primili iz sažaljenja: „Došla sam bez diplome, bez ičega i dali su mi da stažiram. U ljudima sam izazvala nekakvu simpatiju i saosećanje."

Prema njenim rečima, saosećanje i podrška bili su stalno prisutni: „Sve moje prijatelje, moje roditelje, ljude koje sam upoznala zahvaljujući ovom slučaju, interesovalo je kako sam i uvek su me savetovali da odmorim. Samo dvoje ljudi to nije radilo, Ljoša i ja."

„Čovek koji je na slobodi dobrovoljno stavlja sebe u zatvore, objašnjava žena Alekseja Polihoviča Tanja. Čini ti se da nemaš pravo da se raduješ, sediš snuždenog lica i čekaš. I dešava se da muškarac koji sedi u zatvoru govori: ti se veseliš, a kako je meni".

„Mogao bi da pozove telefonom, a ja sedim uveče kod prijatelja i u pozadini se čuje mnogo muških i ženskih glasova, seća se Ana. I čak ako nije direktna kritika, tipa idi kući, čuješ njegovu intonaciju... To je ostavilo posledice. Moje ponašanje se promenilo: prestala sam da učestvujem u životu koji je bio za moje dobro. On sedi u zatvoru, a ja se ovde veselim, zar je to moguće". Sam Aleksej je rekao za BBS da ga nikad nije ljutilo to što se žena zabavlja, naprotiv, osećao je krivicu jer zbog njega ona to ne radi često.

„Čovek u zatvoru stalno ima potrebu da se poveže sa tobom, to je njegov pokušaj da ne bude u zatvoru, objašnjava Tanja. Zove te u gluvo doba noći, to jest radiš normalan posao ali imaš suludi tempo života. I pozivi ne znaju za vikend. Briga o čoveku u zatvoru je ogroman posao. I ukoliko taj resurs ne snabdevaš odmorom i brineš o sebi, raspodelom obaveza, doći ćeš do dna".

Prema njenim rečima, zaboravila je da normalno jede i odmara, počela je da pati od nesanice: „Bila sam kao programirana i potpuno sam pregorela. A tvoje telo će: ma, da [se n.... ] ideš do đavola, neću više da imam posla sa tobom".

Tanja je shvatila da nema snage tek onda kada je ona, koja je bila tako dobro organizovana, shvatila da ne može više da funkcioniše. Otišla je kod psihologa, ali je bilo kasno. Aleksej i ona su se razveli u leto 2015. godine na drugu godišnjicu braka.

Do tada je on već odslužio oko tri godine i ostalo mu je još svega nekoliko meseci. „Kao u svim odnosima, tako se i ovde dešavaju krize. Mi smo se razišli zato što se pojavila kriza, a ja sam bila ta koja je potpuno pregorela i nisam se izvukla", tako Tanja opisuje raskid.

„Najteži teret za mene je kada sam ja nekome na teret"

Ivan Astašina je uhapšen u Moskvi 2010. godine u vezi sa slučajem „Autonomne borbene terorističke organizacije" koja je zabranjena u Rusiji. Serija podmetnutih požara u objekatima Federalne službe bezbednosti, kao i kioska u kojima su radili migranti, tužilaštvo i sud su okarakterisali kao terorizam. U tom trenutku Ivan je imao 18 godina. Već iz zatvora pisao je drugarici, sa kojom se dopisivao preko interneta dok je još bio tinejdžer, a zatim su izgubili kontakt. I tako se preko dopisivanja Nastja zaljubila u njega. Astašina su 2012. godine osudili na 13 godina zatvora, a 2013. godine on je zaprosio Nastju. Ona je nastavila da odlazi kod njega u Noriljsk u zatvorsku koloniju.

Mnoge organizacije za zaštitu ljudskih prava ne smatraju da je Astašin politički zatvorenik. Ipak, neki aktivisti smatraju da je osuđen na osnovu političkih motiva, a da je optužba za terorizam neosnovana. Nacionalistu Astašina mnogo godina pomaže levičar Vladimir Akimenkov, koji sakuplja novac za njegovu pomoć. Tako da je i Nastja, kao i ostale žene političkih zatvorenika dobijala finansijsku pomoć za pakete i viđanja. Devojka je 2016. godine završila studije i našla prvi posao u restoranu. Bila je ponosna što će konačno moći samostalno da obezbedi svoje i Vanjine potrebe.

„Sve ove godine, od 2012. do 2016. ja sam potpuno bila posvećena Vanjinom slučaju: širila sam Vanjinu priču, dolazila u posete, viđala se sa njegovim saučesnicima koji izlaze na slobodu. Ceo moj život su činila suđenja, advokati, Vanja. I tu se još nešto pojavilo", seća se Anastasija Sovalajnen, Astašina žena.

Posao ju je neočekivano zaokupirao: „Iznenada nisam imala vremena, prestala sam da odgovaram na Vanjine pozive. Nisam želela da ustajem u šest ujutru da pričam sa njim kada su mi bili slobodni dani. U meni se skupljala nervoza i nisam mogla da sednem i napišem pismo".

Tada su zahladneli naši odnosi. Pred Novu godinu Nastja nije uspela da rezerviše sobu za viđanje u zatvoru i Ivan je posumljao da je ona to uradila namerno jer nije htela da dođe. „Poludela sam, zato što ništa ne mogu da dokažem, to je isključivo pitanje poverenja, a njega nema. Tada se u meni nešto konačno prelomilo", seća se Nastja.

Ipak sam otišla da se vidimo „zato što to treba". Posle tog susreta Ivan je sam predložio Nastji da se razvedu.

„Tokom našeg susreta potvrdio sam svoje mišljenje, da se Nastja umorila od takvih odnosa, da je muž koji sedi u Noriljsku u zatvorskoj koloniji veliki teret. A za mene je teško da nekome budem teret", napisao je za BBC u pismu iz zatvorske kolonije.

„Moj savet onima koji su u zatvor otišli kao neženje je „ne ženite se", nastavlja Astašin. Ne mučite sebe i ženu, koja je spremna da se uda za zatvorenika. To je van pameti. Samo još jedna poluga koja pritiska uhapšenog. Zatvoriće vas u privremeno odeljenje za izolaciju, nećete imati posete, prebaciće vas u posebne uslove pritvora, koji otežavaju život zatvoreniku u zatvorskoj koloniji opšteg režima, imaćete dve posete umesto tri. A kada nemaš ženu apsolutno si slobodan da radiš šta hoćeš."

Od svojih žena ili devojaka rastali su se osuđeni za „slučaj Bolotnaja" Dmitrij Iševski i Andrej Barabanov i Oleg Navaljni, koji je odslužio tri i po godine. „Ako shvatate da vaša veza nije jaka, bolje je da osobu odmah pustite i ne mučite je dodatno", savetuje Barabanov. Njega je devojka ostavila dve godine posle odlaska u zatvor.

O porodičnim problemima priča i Sergej Krivov zatvorenik „slučaja Bolotnaja": priča da ga je žena izbacila iz kuće, kada je nakon odslužene kazne rešio da se vrati aktivizmu i učestvovao na izborima kao posmatrač. Zatim se, prema njegovim rečima, smilovala i primila ga nazad.

Razveo se i učesnik „slučaja Bolotnaja" Aleksandar Margolin, Nadežda Tolokonjikova iz grupe Pusi Rajot, koja je u zatvoru provela dve godine nakon pank-molitve u Hramu Hrista Spasitelja.

Raspao se i brak Iljdara Dadina prvog među osuđenima na osnovu člana o višestrukom kršenju pravila o mitinzima. Kada je prebačenu u zatvorsku koloniju žalio se na mučenja, njegova žena, Anastasija Zotova je sa slobode vodila aktivnu kampanju u cilju njegove zaštite. Na kraju je prvo postigla premeštanje u drugi zatvor, a potom ukidanje kazne. Nekoliko meseci posle oslobađanja, Dadin je na Fejsbuku napisao da ga je žena prevarila i oni su se razišli. Anastasija nije komentarisala za BBC.

Posle zatvora

Aleksej Gaskarov je izašao na slobodu u oktobru 2016. godine. Konačno su on i Anja počeli da žive kao porodica.

„Činjenica je da ste vi već drugačiji ljudi, morate ponovo da se upoznate", opisuje to vreme Anja. „Ja imam 25, od studentkinje sam postala profesionalac, našla sam posao i ostvarila se, imam mnogo novih poznanika koje Ljoša ne poznaje. Ja sam ovde proživela ceo život u kome njega kao da nije bilo. A on je ostao zamrznut u našim odnosima iz 2013. godine."

Anja je uspešno gradila novinarsku karijeru u Moskvi: Sada radi u produkcijskoj kući Amurski talasi i bila je jedan od domaćina u dokumentarnoj emisiji o tabu temama u Rusiji, koja je bila prikazana na TV-3. A njen muž nije mogao da nađe posao zato što je osuđivan.

Aleksej se seća da kada su počeli da se viđaju Anja je imala samo šesnaest godina, a on šest godina više: „Imali smo zajednički život, u kome je, verovatno, moja uloga bila dominantnija. A zbog zatvora njoj se pružila prilika da sve sagleda na drugi način. Moguće je, da je do tog vremena ona imala ulogu moje drugarice. A sada ona ima skroz nezavisnu priču, koja je značajnija od moje: realno je postala jača, svesnija, radi na televiziji, vodi ozbiljan program. Mislim da je to razlog zašto se sve tako desilo".

Anja priznaje da je mnogo godina dozvoljavala Alekseju da „upravlja njihovim odnosima". Ali za nju su stvari komplikovanije: „Do tog trenutka, ceo život sam gradila oko tebe i tvog zatvora. Fakultet sam napustila, na odmor nisam išla i slučajno sam našla posao. Neka se i pokazalo da je to najbolji posao u mom životu, u tom trenutku ja to nisam znala! Nakupila se kritična masa optužbi, što je u velikoj meri uticalo na našu sposobnost da se ponovo upoznamo."

Anja priznaje da ne poznaje nijedan par koji bi posle zatvora ostao zajedno. Ona i muž izdržali su pola godine. Novinarka Olga Romanova i njen muž Aleksej Kozlov celih pet godina. Ipak, Olga je ubeđena da su se njihovi odnosi pokvarili baš zbog tog iskustva sa zatvorom.

Romanova i Kozlov bili su zajedno 16 godina. Istina je da su se oni razišli pre njegovog hapšenja, ali kada je Aleksej dospeo u zatvor, Olga je bila glavna osoba koja ga je podržavala. Praktično je ona bila jedna od prvih žena političkih zatvorenika koja je započela aktivnu javnu kamapnju za podršku mužu. Posle pet godina takvog rada Olga je stvorila organizaciju Rusija iza rešetaka. Sada je to jedna od najvećih organizacija koja pomaže zatvorenicima i njihovim porodicama.

Romanova je 2019. godine napisala na Fejsbuku da je njen bivši muž otišao kod njene najbolje prijateljice. „Bila sam ubeđena da je naš brak jači od svega na svetu, svako može da se razvede, ali mi ne. Zato što smo prošli najneverovatnija iskušenja", priznaje ona sada.

„Zapravo veoma važan momenat je navika da živite odvojeno, potvrđuje Romanova osećanja drugih supruga zatvorenika. Ja sam u potpunosti organizovala samostalni život, nije bilo potrebno nikoga da pitaš za mišljenje kako je bolje da uradiš. Dala sam velike kredite za muža, rešila monogo nerešenih pitanja i osećala se veoma moćnom. Kako da živi sa takvom?"

Olga misli da se njen muž izašavši na slobodu osećao kao slabić pored nje: „Kod muškaraca u zatvoru stvara se kompleks. Žene i devojke doživljavaju kao majke, kao one koje ih štite, hrane, umiruju. To je tvoj teret. I on misli da je fetus."

A kada izađu iz zatvora, muškarci počinju da se stide te zavisnosti, osećaju krivicu zato što su se žene brinule o njima, smatra Romanova: „Onako kako zatvor iščezava iz njih, tako bledi veza sa tobom. Ti postaješ kompleks."

Olgin bivši muž, Aleksej Kozlov, negira da je osećao bilo šta slično: „Bilo koji muškarac u zatvoru, govorim u svoje ime, prolazi kroz psihološka iskušenja, on je bio hranitelj, bio je glava porodice. Shvatam, a to sam i govorio Olgi, da je njoj teže nego meni. Razume da je to sve zbog njega, a on ne može da se brine o porodici. Kada čovek izađe na slobodu, stane na svoje noge i ponovo može da bude muškarac, ta mogućnost više ne postoji."

Kozlov smatra da je razlog njihovog razvoda nešto drugo: kada je i sama Romanova morala da napusti Rusiju, zbog krivičnog postupka koji joj je pretio, on je morao da upravlja fondacijom Rusija iza rešetaka, i zbog toga da prestane da se bavi svojim biznisom. „To je nešto što mi nije bilo blisko kao moja glavna delatnost i jako se odrazilo na naš odnos. Prvenstveno sa moje strane", priča sada on.

„Nadmašila si samu sebe"

„Na Instagram profilu ljudi pišu nešto o sebi. Meni je sve ove godine pisalo - žena Vanje Astašina", seća se Anastasija Sovalajnen. A posle razlaza počinješ da se pretvaraš u Nastju, menadžerku restorana, koja voli da putuje, koja ide na fitnes, koja je usvojila psa iz azila. Počinješ sama sebe da prevazilaziš, oko tebe se dešavaju mnoge zanimljive stvari, a ne samo suđenja i Noriljsk". Kada su se Astašin i Nastja razišli on je prešao u Petrograd gde je oduvek maštao da živi: „Ja sam gradila karijeru i preispitala svoje poglede na brak, prekrila sam se tetovažama: sebe sam stavila na prvo mesto".

Tanji je bilo teže da se privikne na život slobodne žene posle rastanka od Alekseja Polihoviča.

„Imala sam stav da nisam uspela, da sam loša osoba i da ne zaslužujem više nikada da budem srećna", seća se ona. „Nije bilo šanse da veze posle Ljoše budu normalne. Mislila sam: bili su loši prema meni, pa ja drugo i ne zaslužujem."

Tanja mrzi kliše „žena dekabrista": „Heroizam je glupost. Živ si čovek, a pretvaraju te u mit, i nemaš mogućnost da iskusiš obična ljudska osećanja: ili si u gardu ili umireš u balama."

Zbog te romantizacije „žene dekabrista" Tanja nije mogla sebi da oprosti: „Čini se da to nisu obični odnosi, već su to ODNOSI, i ukoliko to ne izbaciš iz sebe počećeš da se samokažnjavaš".

Posle rastanka od Alekseja Tanja je krenula kod terapeuta i prepisani su joj antidepresivi. Ona sada sebe naziva „ambasadorom psihoterapije" i svima savetuje da se ne stide da traže psihološku pomoć.

Tanja je sama smislila još jedan način terapije kada je na sajtu Teatar.dok gledala predstavu „Saučesnici" o „slučaju Bolotnaja". Na kraju predstave, na ekranu, prikazuje se pismo žene koja nije izdržala i napustila je muža koji je u zatvoru. Ono je sastavljeno od pisama devojke Andreja Barabanova. Tanji se to nije dopalo: „To je potpuno nakaradno, mi smo bezlična masa funkcija, koje od nas očekuje društvo".

Tada je ona odlučila da napravi svoju predstavu i da u potpusnosti ispriča šta se dešava sa onim koji čekaju svoje bližnje iz zatvora. Teatar.dok je podržao ideju.

„Povezala sam se sa drugim devojkama", priča Tanja. „Nekoliko puta smo se srele, ali nismo samo radile na predstavi, već je to bila grupa u terepeutske svrhe. To je odlično za nas da vidimo da nismo same i da prihvatimo neke stvari. I nije bitno da li će se predstava ostvariti, efekat već postoji."

Grupi bivših žena zahvalna je i Anastasija Sovalajnen: „Ispostavlja se da nisi ti loša. Nije tvoja krivica što nisi imala snage i nisi mogla herojski da čekaš i na kraju nije bio hepi end. I nije njegova krivica".

„Doživela sam katarzu", seća se Anja Karpova tih susreta. „Dozvolila sam sebi da osećam ona osećanja sa kojima sam bila u konfliktu i sebi sam govorila: dođavola Anja prestani da kukaš. Već je toliko godina prošlo, zašto ti još uvek zasuze oči kada se setiš dugih poseta? I tu se ispostavilo da je tako sa svim devojkama. To je magično iskustvo u kome shvatiš da nisi ti glupa i kriva, i da su tvoja emocionalna iskustva prirodna."

Nastja skoro uopšte više ne komunicira sa Ivanom Astašinom, ali i dalje mu se divi: „Za ove dve godine bilo je i nekih avantura, romansi, ali ništa slično osećanjima. Vanja je izgleda zadao veoma visoke standarde. Kada znaš da postoje takvi ljudi onda na sve ostale gledaš kao da su govno."

Anja i Aleksej Gaskarov su se razišli mirno i jedan o drugom govore sa poštovanjem. „Za mene je Ljoša veoma blizak čovek koga ne mogu da iščupam iz života, priča Anja. I dalje ne komuniciramo češće nego kad je on bio u zatvoru, očigledno nismo još našli zajednički jezik."

Tanja je prevazišla osećaj krivice i započela je odnose u kojima ne pati. „Ja imam veze. Ljoša ima veze. Ja ga mnogo volim, on je moja porodica", priča ona.

Olga Romanova takođe ima nove veze. „Prvo što mi je dečko rekao: Ti mi nisi mama", kaže ona. „A ja sam ono kao: vau! Nisam očekivala da je to toliko ušlo u mene".

Samo da posediš i da se malo isplačeš

Instagram profil Darje Blinove zove se „Daša - skoro pa-Lesnih". „Kada sam došla prvi put da donesem paket, moj prvi utisak bio je - tipična istrošena devojka osuđenika sa paketom. Grozna reč, ali najbolje opisuje. Venčanica je sada potpuno nebitna. Ovo je za mene očigledno bio traumatičan momenat, a ja sam takva: „Nema šanse!" Venčanicu ću da obučem tek kada bude bila normalna ceremonija."

Venčanicu za „normalnu ceremoniju" Darja je našla i na svom Instagram profilu objavila fotografiju iz garderobe.

Jegor je u zatvoru od 14. oktobra 2019. godine i Darja već oseća komplikacije u komunikaciji. Mladi mogu i preko pisama da se posvađaju.

„Jednom prilikom mi je napisao: zašto mi nisi donela limun, pa deset puta sam ti pisao. A ja sam deset puta odgovorila da sam stigla do limita, a u prodavnnici pri istražnom sudu, gde se može kupovati preko limita, nema limuna. Limunovi su mi već tu!", priča Daša, „tu će se pokvariti. Ali ja i njega razumem."

„Sada sam malo počela da razumem kako psihologija funkcioniše: njemu je potrebno da istrese svoje emocije na nekoga. A ako bi ih istresao tamo ugroziće sam sebe. Bolje da ih istrese na mene a ja ću to amortizovati".

Daša priznaje da nikada nije umela da traži i evo tek sada uči da prihvati pomoć. A pomoć joj je potrebna, naročito novčana, zato što paketi koštaju a Daša ne uspeva da radi. Pank žurka organizovana u rodnom Voložskom za oboje sakuplja novac za pakete. Pa ipak, Daša ne oseća da ima dobar odnos sa prijateljima. „Jegor mi je sve. I voljeni čovek, i drug, i očinska figura, on je brinuo o meni. I odjednom ostaješ bez toga, ostaješ sama. Želela bih kada bi postojao čovek sa kojim mogu da posedim i malo se isplačem, požalim mu se: na Jegora, na podršku, na državu, na život..."

„Ponestaje mi strpljenja", mirno govori Daša. „Međutim, ja sam realna. Ljubav do groba je lepa stvar ali ove poteškoće mogu sve da uguše, da ubiju".

Zato Darja Blinova nije ni kupila tu venčanicu koja joj se jako dopala.

„Ja već nisam ona osoba koja je bilo do pet ujutru 14. oktobra, i on više nije taj", priča ona. „Ne mislim da ćemo se razići dok je on tamo. Iz nekog razloga više strepim da će se to desiti kada on izađe."

Fotografije Jevgenija Feljdman