Америка, Русија и нуклеарно наоружање: Пет митова о Хладном рату

Са тортом и паром црних каубојских чизама, Џорџ Буш, тадашњи председник Сједињених Америчких Држава, спремао се пре три деценије за посебног посетиоца.

Поклони су били за Бориса Јељцина, тадашњег првог човека Русије, писао је Лос Анђелес тајмс, а повод је био - крај Хладног рата.

Период крајње заоштрених односа између Совјетског Савеза, касније Русије, и Америке, после Другог светског рата званично је окончан 1. фебруара 1992. у Бушовој викендици у америчкој држави Мериленд.

Две суперсиле су тада делиле велики део света на два табора, неретко укорењена у идеолошкој подели, супротстављајући политику засновану на марксизму и лењинизму либералној демократији запада, каже Марк Крамер, директор пројекта Хладни рат на Универзитету Харвард, за ББЦ.

Бројне неистине и митови о овом раздобљу уткани су у културе људи који живе у САД и Русији, али и широм света.

„Носталгија и ружичасти поглед на прошлост замаглили су судове о томе какав је Хладни рат заиста био", каже Крамер.

И данас, тридесет година од званичног краја, приче о Хладном рату су подгрејане - подстакнуте пре свега кризом у Европи и сукобом две силе око дешавања у Украјини.

„Новинари и други имају тенденцију да се окрену на тренутне кризе и краткорочна дешавања, и склони су да претпоставе да се ништа слично није појавило у прошлости".

Крамер за ББЦ говори о пет главних митова о Хладном рату у Америци, док Константин фон Егерт, политички коментатор руског радија Комерсант и предавач на Женевском центру за безбедносну политику, говори о онима који владају у Русији.

Први мит - Хладни рат је био време када су сви знали ко им је непријатељ

Када се данас говори о Хладном рату, људи у Америци обично мисле да је постојао само један непријатељ и да је то био Совјетски Савез, говори Марк Крамер, који ради при Дејвис центру за руске и евроазијске студије на Харварду.

„У стварности, трајни консензус никада није постојао", објашњава Крамер.

„Често су се јављале жестоке несугласице око природе непријатеља."

Он даје пример 1940-их и 1950-их, када се у САД водила се дебата о обиму претње коју су представљали амерички комунисти и други чија је лојалност била сумњива.

Крамер помиње и рат у Вијетнаму, који је избио 1955. године - Совјетски савез је подржавао Северни Вијетнам, док је Америка била савезница Јужном Вијетнамку.

„Велики, разорни протести против рата у Вијетнаму 1960-их и раних 1970-их у Америци, поново су поставили питање ко је био непријатељ - Кина, Совјетски Савез, вијетнамски комунисти, сви они или нико од њих", каже Крамер.

Током 1960-их, многи креатори америчке политике сматрали су комунистичку Кину примарним непријатељем, објашњава Крамер.

Кина и Совјетски Савез водили су смртоносне војне сукобе током шест месеци 1969. године.

Рат је вођен око мањих територија на североистоку Кине, али и око саме идеје - у ком правцу комунизам треба да иде.

„Амерички званичници су тада покушали једном заувек да ставе тачку на кинеску претњу", каже Крамер.

„Уместо тога, они су тежили далекосежном зближавању са Кином почетком 1970-их, иако су кинеске вође у то време биле много репресивније од њихових колега у Совјетском Савезу."

За то време је између Совјетског Савеза и Америке успостављен детант, што значи период смиривања напетости, објашњава Крамер.

„Америчко-совјетске напетости опет су се појавиле касних 1970-их и раних 1980-их".

Док се у Америци заправо годинама није знало ко је прави непријатељ, консензус о природи непријатеља у Хладном рату у Совјетском Савезу свакако је постојао, говори Константин фон Егерт, предавач и на Краљевском колеџу за безбедносне студије у Лондону.

„Совјетска пропаганда је била толико јака да ми данас не можемо тачно да знамо шта су људи мислили током Хладног рата", каже Фон Егерт.

„Једноставно, никада нису спровођене анкете за истраживање јавног мњења.

„Могли смо само да чујемо шта се говори јавно, а то је доста одступало од онога што су људи међу собом говорили или мислили."

Јавна реторика, додаје, била је да само „Америка жели рат, а да је Совјетски Савез гарант мира".

Као пример наводи рат у Авганистану, од 1979. до 1989. године.

Док је Совјетски Савез у рату подржавао владу Авганистана, Америка је била на страни побуњеника.

„Леонид Брежњев (руски политичар који је био два пута шеф совјетске државе) нам је говорио да смо ми мирнодопска нација која никога неће напасти", каже Фон Егерт.

„Људи су у то веровали и када смо нападали."

Други мит - Период Хладног рата донео је дугорочни мир

Често се чује да је период Хладног рата био и време „дугорочног мира (long peace)", каже Крамер.

Да је идеја стварно постојала говори и настанак самог термина, дугорочни мир - који је 1980-их година прошлог века сковао историчар Џон Гадис.

Термин је требало је да покаже како пола века, током Хладног рата, у свету није било већих сукоба, те је Хладни рат, заправо, био гарант мира.

„Ова теорија има смисла само ако превидимо велики број разорних ратова који су произашли из Хладног рата или су их барем у великој мери погоршали", каже Крамер.

Као примере наводи ратове у Кореји и Вијетнаму, грађанске ратове у Централној Америци и јужној Африци, низ ратова на Блиском истоку и совјетски рат у Авганистану.

„Ови ратови су заједно довели до смрти око 22 милиона људи", додаје он.

„Рећи да је период Хладног рата период дугoрочног мира, једноставно зато што није дошло до рата великих размера директно између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, обезвређује појам мир."

Хладни рат свакако није био „мирољубив за милионе убијених", каже Крамер.

Погледајте видео: Зашто и даље постоји толико много нуклеарног оружја

Трећи мит - Хладни рат је био време стабилности и извесности у односу на данашњи међународни тероризам

Пример овог широко распрострањеног мита је за Крамера био је очигледан у чланку познатог америчког колумнисте Дејвида Игнејшуса објављеном у мају 2007.

Он је тврдио да је „биполарни свет хладног рата имао инхерентну стабилност јер су две суперсиле разумеле правила игре."

У свету после Хладног рата, „ми живимо у свету због којег Хладни рат изгледа као добра стара времена", писао је Игнејшус.

У стварности, међутим, „стабилност током Хладног рата често није постојала", каже Крамер.

Он наводи обрачун Турске и Ирана одмах након Другог светског рата, блокаду Берлина 1948-49, нове берлинске кризе касних 1950-их и раних 1960-их и кубанску ракетну кризу, која је свет опасно приближила нуклеарном рату.

Кубанска криза један је од главних историјских обележја током Хладног рата, а ескалирала је почетком 1960-их година.

Тада су совјетске снаге поставиле нуклеарне ракете на Куби, као одговор на размештање америчких ракета средње снаге у Турској и Италији.

„То нису била стара добра времена", каже Крамер.

Чак и претње које се данас доживљавају као нове, попут међународног тероризма, за овог стручњака су старе и датирају из Хладног рата.

„Просечан годишњи број међународних терористичких напада био је већи крајем 1960-их и почетком 1970-их него од 1989 године", каже Крамер.

У периоду од само годину дана 1971-72, палестинска терористичка група Црни септембар оркестрирала је низ напада, међу којима је било убиство јорданског премијера, истовремену отмицу четири путничка авиона од којих су три дигнута у ваздух и убиство израелских спортиста на Олимпијским играма у Минхену.

„Ниједан упоредив низ међународних напада у тако кратком времену није се десио у пост-хладноратовској ери", каже Крамер.

Четврти мит: Нуклеарно наоружање великих сила донело је мир у свету

И Совјетски Савез и САД су развијали сопствени нуклеарни потенцијал и убрзо постале прве земље на свету са атомском бомбом.

Тако је настало мишљење да се, ако и једна и друга суперсила могу да прете бацањем бомбе разорне моћи, тако одржава мир, објашњава Крамер.

„Учесталост ширења нуклеарног оружја била је знатно већа током Хладног рата него што је била у пост-хладноратовској ери", каже Крамер.

„Током Хладног рата, нова држава са нуклеарним оружјем се појављивала отприлике сваких пет година, док је у пост-хладноратовској ери та стопа много спорија."

Поред САД и Совјетског Савеза, Британија, Француска, Кина и Индија су тестирале и поставиле нуклеарне експлозиве током Хладног рата, а Израел и Јужна Африка су примениле нуклеарно оружје без детонације.

У пост-хладноратовској ери, Јужна Африка је одустала од нуклеарног оружја, а само две нове земље до сада, Пакистан и Северна Кореја, вршиле су пробе.

Константин фон Егерт каже да је у Совјетском Савезу током Хладног рата владало уверење да само Америка шири нуклеарни потенцијал.

„Људи су се јако плашили атомске бомбе.

„Страх је искоришћено за ширење уверења да само Америка поставља сопствене ракете по свету, а да Совјетски Савез не ради ништа слично", каже он.

Као пример наводи да се у Москви тек накнадно сазнало за Кубанску кризу, када су совјетске ракете постављене на кубанско тло.

„Наши људи су веровали да Москва прави атомску бомбу само да се заштити, а не и да прети", додаје он.

Идеолошке наочаре Југославије

Југославија је током Хладног рата ставила идеолошке наочаре, каже Драган Богетић, историчар Института за савремену историју у Србији, за ББЦ.

„У Југославији је после Другог светског рата владао комунизам, па социјализам и то је био значајан фактор када су људи размишљали о Хладном рату", каже Богетић, стручњак за овај период у југословенској историји.

Иако је Југославија била чланица Покрета несврстаних, који није подржавао ни Совјетски Савез ни Америку током Хладног рата, Богетић каже да је јавно мњење имало исте ставове као и источни блок.

„Сматрало се да је једини кривац за Хладни рат Америка", каже историчар.

Као пример наводи нуклеарне пробе широм света, које су подстакле и Кубанску кризу.

„Југославија је увек заговарала да се прекине са пробама на Западу, док је имала разумевање за исте потезе Совјетског Савеза", каже Богетић.

„Говорило се да је Кубанска криза била само реакција на западне нуклеарне пробе".

Како је Несврстани данас функционишу:

У Совјетском Савезу, пак, владало је мишљење да је Југославија била рај, каже Константин фон Егерт.

„Југословени су могли слободно да путују, а у Совјетском Савезу је све било забрањено", каже он.

Када би људи из Совјетског Савеза ишли у Југославију, додаје Фон Егерт, требало је да доставе држави исте папире и гаранције као да иду, на пример, у Француску или Велику Британију.

„Иако је Југославија имала сличну идеологију, она је била земља између", каже он.

„И то заправо није мит, то је истина".

Пети мит (или истина): Свет се враћа у Хладни рат

Хладни рат окончан је пре три деценије.

Ипак, овај термин се последњих месеци нашао у говорима Владимира Путина, садашњег председника Русије, наследнице Совјетског Савеза, али и Џоа Бајдена, данашњег првог човека САД.

Путин је у децембру је окривио Запад за ескалацију напетости у Европи, рекавши да је овај део света погрешно проценио исход Хладног рата.

„Пошто су прогласили победу у Хладном рату, одлуке Вашингтона су помућене еуфоријом, што га је довело до лоших политичких избора", рекао је Путин.

Неколико месеци раније, Бајден је изјавио да Сједињене Америчке Државе „не траже још један Хладни рат који дели свет".

„Не тражимо свет подељен на ригидне блокове", рекао је Бајден у говору у Уједињеним нацијама.

Последице Хладног рата за Марка Крамера су и даље видљиве.

„Митови о Хладном рату су заиста важни, јер одводе креаторе политике на странпутицу и окрећу их погрешним лекцијама из историје", каже Крамер.

И у Русији и у Сједињеним Државама, додаје он, „митови могу имати погубне последице по унутрашњу политику".

„На пример, Путин и други креатори политике у Русији позивали су се на митове о Хладном рату да би оправдали обнову ауторитарне репресије и рационализовали Путинове напоре да остане на месту председника Русије до 2036.

„Путин је такође злоупотребио митове о Хладном рату да би оправдао војне агресије на Украјину и Грузију", каже директор пројекта Хладни рат на Харварду.

Протеклих деценија, има стручњака и у Америци и у Русији који су тврдили да су односи између две земље уроњени у „нови хладни рат", каже Крамер.

Један од примера, по њему, јесте рат на истоку Украјине, који је избио 2014, између украјинских снага које подржавају западне земље и Америка, и проруских побуњеника.

„Током протеклих осам година, метафора хладног рата је постала заступљена посебно са порастом тензија између Истока и Запада, последицом руске анексије Крима у марту 2014", каже он.

Крамер ипак мисли да је метафора „новог хладног рата интелектуално неодржива".

Хладни рат је, по Крамеру, имао три основне карактеристике:

Све три кључне карактеристике Хладног рата сада не постоје, сматра Крамер.

За њега је данашња Русија потпуно другачија земља од Совјетског Савеза, и нема исту моћ.

„Русија и даље има велики нуклеарни арсенал способан да нанесе катастрофалну штету САД, а огромне руске резерве природног гаса могу да утичу на Европу.

„Без обзира на то, Русија не може да се приближити укупној снази САД", сматра.

Идеологија такође више није важан фактор, док је Европа сада „скоро у потпуности уједињена у Северноатлантском пакту (НАТО), Европској унији (ЕУ) и другим западним институцијама", објашњава.

„Украјина, Белорусија и Молдавија нису добро интегрисане у западне структуре, а неколико земаља на западном Балкану још увек није примљено у НАТО или ЕУ".

„Али не постоји ништа слично поделама које су некада постојале између НАТО-а и Варшавског пакта", оцењује Крамер.

Константин фон Егерт сматра да је претња новим Хладним ратом нешто што Владимир Путин користи да би обезбедио моћ унутар Русије, али ипридобио околне земље - попут Украјине и Белорусије.

„Можда је то другачији Хладни рат, али се свет ипак мења", каже он.

Шта се дешава у Украјини:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]