Олимпијске игре у Минхену 1972: Како су терористи Црног септембра шокирали свет

Олимпијске игре у Западној Немачкој увелико су трајале када су израелски спортисти накратко изашли из Олимпијског села у Минхену да се мало опусте. Био је 4. септембар, 1972. године.

Гледали су мјузикл Виолиниста на крову (Fidler on the roof), а после представе отишли на вечеру којој је присуствовао и Шмуел Роденски, звезда мјузикла.

Причали су и смејали се, мада су вероватно осећали трему због предстојећих спортских надметања.

Када су кренули назад, 13-годишњи син Шмуела Лалкина, шефа израелске делегације, питао је оца да и он преспава у Олимпијском селу, на адреси Connollystraße 31.

Отац му није дозволио и тиме му, највероватније, спасао живот.

Само неколико сати касније, почеће један од најтрагичнијих и најстрашнијих догађаја у историји Олимпијских игара, па и читавог спорта.

Уместо за медаље, израелски спортисти бориће се за сопствене животе.

И изгубиће.

Спорт и политика

Никола Мијатов, историчар и сарадник Института за савремену историју

Терористички напад у Минхену 1972. је био велики ударац романтичарској идеји спорта, према којој је спорт само бенигна и забавна ствар.

То је био огроман позив за буђење читавом човечанству и показатељ да је спорт далеко озбиљнији него што се мислило.

Човек је политичко биће и све је политика, самим тим, и спорт.

Тим нападом показало се и да је тероризам много озбиљнији него што се мислило, а то су многи схватили тек нападом у Њујорку 11. септембра 2001.

Од почетка 20. века, сваки сукоб је мање више био тотални и у њему је учествовало читаво становништво.

Није више само војник био легитимна војна мета, већ и жена која ради у фабрици, па и спортисти који промовишу неку државу и идеје те државе око којих се неки не слажу.

Светска политика се овом случају преломила на недужним људима, како то обично бива.

Уторак, 5. септембар: 4.30 ујутру

Осморо људи прескочило је два метра високу ограду Олимпијског села у Минхену.

У торбама су, уместо патика и знојавих мајица, имали калашњикове, пиштоље и бомбе.

Операцију су назвали Икрит и Бирам, по два палестинска села чије су становнике 1948. протерале израелске снаге.

„У ноћи операције отишли смо у ресторан на железничкој станици да вечерамо. Тамо нам је шеф први пут рекао шта је циљ операције", каже Џамал ал-Гашеј, један од учесника напада, у документарном филму Један дан у септембру из 1999. године.

„Био сам веома поносан, јер је то био први пут да сам у прилици да се сукобим са Израелцима", додаје он.

У прескакању ограде Олимпијског села им је помогла група америчких спортиста који су се враћали из провода.

Нису знали коме помажу.

„Сећам се да су били пијани", каже Гашеј у Оскаром награђеном филму.

„Занимљиво је да смо помогли једни другима да прескочимо ограду. Испружио сам руку и подигли смо једног од њих да му помогнемо да прескочи.

„Рекли смо им хвала и до виђења".

Кренули су ка згради у којој су били смештени Израелци.

Погледајте видео о хероини пливачког спорта

Када су покушали да уђу у први стан, где су спавали тренери и званичници, чуо их је рвачки судија Јозеф Гутфројнд.

Видео је да наоружане и маскиране људе и са својих 135 килограма бацио се на врата у покушају да их спречи.

Тувиа Соколовски, тренер дизача тегова, искористио је прилику да разбије прозор и побегне.

Маскирани људи су ипак упали и рвачки тренер Моше Вајнберг је почео да се бори са једним од њих. Ранили су га и натерали да им помогне да пронађу још спортиста.

Одвео их је до другог стана, али их је слагао да у њему нема Израелаца, па су отишли до трећег, где су спавали рвачи и дизачи тегова.

Они ће, надао се вероватно, лакше моћи да се боре против нападача.

Окупили су их све и вратили у први стан.

Рањени Вајнберг је поново напао једног терористу ножем, па је рвач Гад Тсобари успео да побегне преко подземног паркинга.

Вајнберг је убијен.

Јозеф Романо, дизач тегова и ратни ветеран, такође је напао и ранио једног терористу, али је и он убијен.

Преостале Израелце су поређали на кревете, везавши им руке и ноге. Романово тело је остављено пред њима као упозорење.

Усред Олимпијских игара почела је талачка криза.

Ко су били таоци и терористи

Девет талаца:

Осам терориста:

Како се наводи, Афиф, Назал и један њихов сарадник су пре напада радили у Олимпијском селу, извиђајући потенцијалне мете.

Остали су стигли у Минхен возом и авионом неколико дана пре напада.

Југословени

Недалеко одатле, југословенски репрезентативци су, као и други спортисти, спавали дубоким сном.

Југославија је у Минхен стигла са 126 такмичара - 113 мушкараца и 13 жена - а такмичили су се у 15 спортова.

Заставу је на отварању Олимпијских игара носио Мирко Сандић, ватерполиста.

Ватерполисти те 1972. нису освојили медаљу,.

Зато је злато отишло у руке славног боксера Мате Парлова и рукометне репрезентације.

Сазнајте све о једној од најспорнијих територија на свету

„Те Олимпијске игре памтим по златној медаљи, која није мала ствар, не по том нападу", каже за ББЦ на српском Владо Штенцл, тадашњи селектор рукометне репрезентације.

„Јасно је да је то била можда чак и опасност по нас, јер се све дешавало у релативној близини, али опет је и велико Олимпијско село", додаје.

Међутим, како каже, рукометаше и њега није много интересовало све што се дешавало око њих.

„Сећам се само да је било пуцњаве, да је немачка полиција направила глупост јер су први пут били у тој ситуацији.

„Али били смо толико заокупљени нашом мисијом да будемо најјачи на свету да смо то тек онако овлаш пратили", истиче чувени хрватски тренер.

Тако је и било - југословенски репрезентативци су до злата дошли без иједног пораза у осам мечева.

„Ништа нас није могло спречити. Психичка припрема је била таква да нас ништа осим злата није занимало", каже 86-годишњи Штенцл.

Биле су то тек друге Олимпијске игре на којима се играо рукомет, - први пут, 36 година раније.

До краја игара, „плави" су освојили још три медаље.

Сребро је узео рвач Јосип Чорак, а бронзе његов колега Милован Ненадић и боксер Звонимир Вујин.

6.00 - Преговори

Готфројдов врисак, када је покушао да заустави терористе да уђу у стан, пробудио је тркача Шаула Ланданија.

Ландани је убрзо скочио са балкона стана број 2 - у којем „није било Израелаца" - и побегао у зграду у којој су спавали амерички спортисти.

Осталих четворо људи из тог стана, међу којима су били Шмуел Лалкин и два тимска доктора, касније су безбедно изведени их зграде.

Убрзо су у Олимпијско село стигли припадници полиције, али крај није био ни близу.

Око шест ујутру је стигао и захтев отмичара.

Тражили су ослобађање 234 палестинска затвореника у Израелу, као и чувеног дуа Бандер-Мајнхоф - немачких терориста одговорних за низ убистава и бомбашких напада.

Одговор Израела био је брз и кратак - нема преговора са терористима.

Немачки званичници су били су незгодној политичкој ситуацији - таоци су били Јевреји, а од Другог светског рата и Холокауста је прошло тек нешто више од 25 година.

Заправо, они су Олимпијске игре хтели да искористе за промену имиџа Немачке после Другог светског рата, због чега, између осталог, није било много припадника обезбеђења.

Преговоре са терористима водили су директор минхенске полиције Манфред Шрајбер и Бруно Марк, министар унутрашњих послова Западне Немачке.

Наводно су терористима нудили неограничене количине новца.

Терористи су одбили, рекавши да им новац и њихови животи ништа не значе.

Ипак, преговарачи су успели да их убеде да се ради на захтевима, због чега је више пута продужаван крајњи рок.

У осталим деловима Олимпијског села је све било потпуно уобичајено, као да се ништа не дешава, .

Игре су прекинуте тек око 12 сати, после првог убиства спортисте.

Преговарање о животу и смрти

Милош Васић, Време 953

Зашто треба преговарати у оваквим ситуацијама?

Да чујемо шта кажу класици.

Френсис Болц, капетан њујоршке полиције који је основао њихов први и веома успешан преговарачки тим 1973, на основу искустава из дебакла у Минхену 1972, каже да блокирање отмичара на лицу места зауставља акцију.

„Такав застој сам по себи помаже. Преговараче користимо да добијемо на времену код отмичара, како би дошло до трансфера између њих и талаца...

„Људи у кризи окрећу се другим људским бићима да с њима поделе ту кризу".

То зближавање отмичара и талаца у продуженој блокади касније ће бити названо Стокхолмским синдромом.

„Што више времена прође, верује се с разлогом, мања је вероватноћа за крвопролиће.

„Трансфер или прилагођавање кризи феномен је који одржава у животу таоце, преговараче и отмичаре током таквих живот-или-смрт ситуација.

„Што више времена проведу заједно, то је мања вероватноћа да ће отмичар убити таоца.

„Преговарање у ствари лечи те људе у кризним ситуацијама, увлачећи их у неку врсту терапије која олакшава зебњу и напетост код отмичара."

16.30 - Први покушаји полиције

План је био да се припадници полиције кроз вентилацију увуку у стан и убију терористе.

Заузели су позиције и чекали да неко изговори саншајн - знак да крену напад.

Међутим, телевизијске камере су све снимале са прозора оближњих станова, и слике су завршиле на малим екранима широм света.

Тако су терористи могли да виде како се полиција спрема за напад.

Иса је претио да ће убити двојицу талаца и полиција се повукла.

Први покушај је пропао.

Преговарачи су тражили контакт са таоцима, како би знали да су живи.

Андре Шпицер, тренер мачевања који је течно говорио немачки и Кеат Шор, тренер стрељаштва, кратко су разговарали са званичницима.

Стајали су испред прозора, док су им терористи држали цев на потиљцима.

Шпицер је у једном тренутку ударен кундаком калашњикова.

Камере су све снимиле.

У шест сати Палестинци су изнели нови захтев - транспорт авионом у Каиро.

Два војна хеликоптера требало је да њих и таоце пребаци до оближње Фирстенфелдбрук ваздушне базе НАТО алијансе.

Међутим, како би дошли до хеликоптера, морали би да пређу ходајући око 200 метара кроз подземне гараже и немачка полиција је хтела да ту направи заседу.

Полиција је била спремна, али је Иса прво хтео да провери руту.

Убрзо су ипак тражили да их аутобус пребаци до тамо.

И други покушај је пропао.

Око 22 сатса, терористи и таоци су аутобусом - који је Иса прво проверио - пребачени до хеликоптера.

И тамо их је чекала полиција - пет снајпериста.

Међутим, нико од њих није имао ни посебну обуку за такве ситуације, ни специјално оружје, нити су могли да комуницирају међусобно.

Сећања

Део текста Берија Дејвиса, ББЦ коментатора који је 44 године извештавао са Олимпијских игара

Жао ми је што је ово морало да се нађе овде, али имало је велики утицај на касније Олимпијске игре, као и на сам живот.

Сећам се да сам се пробудио, упалио телевизор и видео слику једне зграде.

(Реч је о згради у којој су били терористи и таоци).

„Шта се дешава? Зашто не извештавају са Олимпијских игара", помислио сам.

Ускоро ми је било јасно.

То је био један од најневероватнијих, али и, наравно, најужаснијих дана.

Одржавање Олимпијских игара у Минхену требало је да буде прилика да се Западна Немачка свету представи у нешто другачијем светлу.

То им је била прва прилика после Другог светског рата, од којег тада није много прошло.

Чуо сам да је зато обезбеђење у Олимпијском селу било слабо, али не знам да ли бих се сагласио са тим.

Очигледно да јесте, ако су терористи могли тек тако да уђу у село.

Ипак, сећам се да је један новинар, незадовољан зато што му нису дали да уђе у Олимпијско село да уради интервју, питао:

„Како је могуће да лакше могу да уђем у Дахау него у Олимпијско село?"

Дахау, некадашњи концентрациони логор, налази се недалеко одатле.

Проблем је био што у то време нико није могао ни да замисли да догоди нешто попут терористичког напада.

Сећам се да смо цео дан гледали само једну обичну зграду. Била је фотографија, али је говорила толико тога.

Хорор је био у размишљању шта се догодило и шта би могло да се догоди.

23.00 - 01.00: Пропаст

У Боингу 727, који је припаднике Црног септембра чекао на писти, било је 16 полицајаца прерушених у посаду авиона.

Било је договорено да Иса и Тони прво прегледају авион, када би их полицајци савладали, што би снајперистима дало шансу да убију остале терористе.

Међутим, немачка полиција заправо није знала колико тачно има терориста - мислили су да их има знатно мање него што их је било.

Полицајци у авиону су зато у последњи час одлучили да одустану од мисије, али о томе нису обавестили команду.

Снајперисти су остали сами. Без комуникације и обуке. Бројчано слабији.

Хеликоптери су слетели нешто после 22.30. Из њих је изашло шест киднапера, који су уперили пушке у пилоте, иако су обећали да Немце неће узети за таоце.

Иса и Тони су кренули да провере авион.

Један од полицајаца је то видео као последњу шансу да се елиминише Ису, чиме би група остала без вође.

Међутим, због слабог светла није добро видео и уместо Исе, погодио је Тонија у ногу.

Остали снајперисти су добили дозволу да отворе ватру и пуцњава је почела.

Два киднапера су одмах убијена, а трећи се од снајпера сакрио испод хеликоптера.

Тада је у пуцњави убијен и немачки полицајац Антон Фигербауер.

Пилоти су побегли, али везани таоци нису могли.

Покушали су да се ослободе - касније су отисци зуба пронађени на конопцима.

Полиција је онда хтела да пошаље оклопна возила - али су се она заглавила у саобраћају, па су каснила.

Када су коначно стигла, један од терориста се окренуо ка таоцима у хеликоптеру и почео да пуца.

Убијени су Спрингер, Халфин, Фридман и Бергер.

Нападач је онда у убацио бомбу у хеликоптер, који је потпуно уништен у експлозији, па запуцао на полицију, која га је убила.

Калид Џавад је покушао да побегне, али га убили снајпери.

Шта се десило са осталим таоцима је и даље предмет расправе.

Лист Тајм, на основу извештаја баварског тужиоца, каже да је преостале таоце - Готфројда, Шора, Славина, Спицера и Шапира - убио трећи отмичар.

У сваког од њих је четири пута пуцано.

Када је пуцњава престала, три нападача су преживела.

Тони је побегао, али су га 40 минута касније пронашли полицијски пси. Убијен је после кратког ватреног обрачуна.

До 1.30 ујутру, све је било готово.

Медији су прво пренели да су сви таоци живи, а нападачи убијени.

Касније је из Међународног олимпијског комитета речено да су ти извештаји „преоптимистични".

„Наши најгори страхови су се остварили вечерас. Сви су убијени", рекао је нешто касније у програму Џим Мекеј, репортер телевизије АБЦ.

Критике

„Када је изведен терористички напад на Олимпијским играма 1972, немачка држава је у потпуности заказала", пише Дојче веле.

„Све надлежне структуре су се понеле аматерски, а за то до данас нико није сносио последице", додају.

Организатори су пре Олимпијских игара од Георга Сибера, форензичког психолога, тражили да направи 26 потенцијалних сценарија - све што би могло да крене по злу.

Требало је да им то помогне у планирању безбедносних процедура.

Сиберова ситуација 21 је навела могућност да наоружани Палестинци упадну у просторије Израелаца, узму таоце, траже ослобођење затвореника и авион да напусте Западну Немачку.

Минхенска полиција није била спремна, па се догодио читав низ тактичких пропуста.

„Ми ни муницијом, ни правом, ни психички, ни у намери да приредимо мирнодопске Игре једне мирнодопске Немачке, нисмо били припремљени", изјавио је тадашњи шеф минхенске полиције Манфред Шрајбер, преноси Дојче веле.

Војска није смела да се меша у безбедности због послератног Устава Западне Немачке.

Мање од два месеца касније, основан је ГСГ9 - данас чувена немачка антитерористичка јединица.

„Јаке државе се често уљуљкају у осећају моћи", каже данас историчар Никола Мијатов.

„И онда низ неких погрешних одлука, уз несхватање опасности ситуације, доведу до много већих последица него што су оне могле бити".

А немачки лист Шпигл објавио је 2012. да су власти Западне Немачке три недеље пре напада имале дојаву од палестинског доушника у Бејруту.

Рекао им је да се планира „инцидент на ОИ", наводе.

Међутим, Шпигл истиче да власти на то нису реаговале, нити су 40 година после свега признали да су имали таква сазнања, већ да се од тада све заташкава.

Епилог - освета

Тела петорице терориста - Афифа, Назала, Чик Та, Хамида и Џамала, убијених у ваздухопловној бази - однета су у Либију и сахрањена уз све војне почасти.

Тројица преосталих - Аднан ал Гаши, Џамал ал Гаши и Мохамед Сафади - ослобођена су након отмице авиона Луфтханзе, као део размене талаца.

Олимпијске игре су први пут у историји прекинуте на 34 сата и то тек после жестоке критике јавности.

Меморијална служба за страдале израелске спортисте, којима су присуствовале и њихове породице, одржана је 6. септембра пред 80.000 гледалаца и 3.000 спортиста.

Заставе земаља учесница су биле на пола копља, осим десет арапских држава које су одбиле.

Игре су потом настављене.

Израелски спортисти су напустили Минхен, Египћани, Филипинци и Алжирци такође, као и део норвешког и холандског тима.

Два дана касније, Израел је бомбардовао десет база Палестинске ослободилачке организације у Сирији и Либану. У нападима су страдале десетине војника и цивила.

Мосад је убрзо почео операцију Гнев божији - циљ је био пронаћи и ликвидирати осумњичене чланове Црног септембра.

Талас убистава широм Европе трајао је готово 20 година.

Из Мосада су говорили да се не ради о освети, већ спречавању да се трагедија из Минхена понови у будућности.

Немачки недељник Шпигл пише да су немачки званичници имали састанке са члановима Црног септембра у страху да ће бити још напада.

Француска полиција је у међувремену ухапсила Абу Дауда, једног од организатора напада, али је Немачка одбила да јој буде изручен.

Дауд је пуштен и отишао је у Сирију. Умро је 2010. године.

Рекао је да не жали ни због чега јер су „спортисти, као војни резервисти, били легитимне мете".

Мосад је у међувремену наводно убио Сафадија и Аднана ал Гашија.

Џамал ал Гаши се годинама крио у Северној Африци и Сирији, плашећи се освете.

Једини је давао интервјуе - 1992. за палестинске новине и 1999. за документарац Један дан у септембру.

„Све Олимпијске игре после тога имале су далеко веће обезбеђење, а врхунац тога био је у Пекингу 2008. године", каже Мијатов.

„Свет спорта је уздрман те 1972, порука је била страх. Страх је завладао, то је поента сваког терористичког напада".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]