СССР и у Украјина: Десет чињеница o трагедији велике глади која је убила милионе људи

У Украјини се сећају жртава велике глади - познате као гладомор или Холодомор - током 1932. и 1933. године, од чијих последица је умрло најмање 3,9 милиона људи.

Укупан број жртава у некадашњем СССР је приближно седам милиона.

Према мишљену већине историчара, узрок глади која је трајала од 1932. до 1933. године била је принудна и репресивна политика комунистичких власти према сељацима.

1. Геноцид или злочин против човечности

Врховна скупштина Украјине је 2006. године прогласила гладомор актом геноцида над украјинским народом, а јавно негирање велике глади у Украјини сматра се противправним актом - али казна за такав чин није предвиђена.

Међутим, међу историчарима и политичарима нема сагласности око тога да ли се гладомор може сматрати геноцидом у правном смислу те речи, која се налази у Конвенцији УН о спречавању и кажњавању геноцида.

Истовремено „отац Конвенције о геноциду", дoктор Рафаел Лемкин, који је заправо смислио тај израз, 1953. године је рекао, да је „уништавање украјинске нације" „класичан пример геноцида".

Од 2019. године 16 земаља је признало гладомор као геноцид над Украјинцима: Аустралија, Грузија, Еквадор, Естонија, Канада, Колумбија, Летонија, Литванија, Мексико, Парагвај, Перу, Пољска, САД, Мађарска, Португал, а такође и Ватикан као држава за себе.

Још осам земаља је осудило гладомор као чин против човечности и одало почаст на сећање на милионе Украјинаца убијених глађу, а то су: Андора, Аргентина, Бразил, Шпанија, Италија, Словачка, Чешка и Чиле.

После победе на изборима за председника, Виктор Јанукович је у априлу 2010. изјавио је да масовну глад која се догодила 1930. године не треба сматрати геноцидом над Украјинцима, пошто је то била заједничка трагедија народа СССР.

У Русији такође не сматрају да је гладомор геноцид, тврдећи да су од глади људи умирали у различитим крајевима СССР.

Русија је саопштила да је узрок глади била насилна колективизација, међутим, од ње су страдали многи региони СССР и глад није била усмерена искључиво против Украјинаца.

„Ова трагедија нема и не може имати знаке геноцида који су међународно дефинисани, и не би требало да буде предмет савремених политичких спекулација", наводи се у саопштењу руске Државне думе.

Реч „геноцид" не постоји у документима УН, УНЕСКО и ПССЕ који се односе на гладомор.

У резолуцији Европског парламента из 2008. године гладомор је назван „ужасним злочином против народа Украјине и човечности".

Документ се такође позива на Конвенцију УН о геноциду.

Апелациони суд града Кијева је 2010. године у својој одлуци окарактерисао гладомор као геноцид и указао на намеру руководства СССР које су представљали Стаљин, Молотов, Качаганов, Постишев, Чубарја, Хатаевич и Косиора да уништи део украјинске нације.

Према подацима прошлогодишње анкете украјинске социолошке групе „Рејтинг", 82 одсто Украјинаца сматра да је масовна глад из 1932. и 1933. био геноцид над украјинским народом.

2. Број жртава

Истраживачи се до дан данас не слажу око тачног броја жртава гладомора.

Институт за демографију и социјална истраживања развио је методологију за процену губитака Украјине као последице масовне глади током 1932. и 1933. године на основу статистичких података и савремених метода демографске анализе.

Научници су реконструисали основне годишње параметре динамике становништва Украјине између 1926. и 1939. године.

На основу ових процена, Институт за демографију губитке од гладомора проценио је на 3,9 милиона људи.

Управо се тај број сматра научно најутемељенијим.

Научници такође тврде да је због пада наталитета током гладомора Украјина изгубила 600.000 новорођенчади.

Неки историчари тврде да су стварни бројеви знатно већи, а Институт за национално сећање сугерише да је у Украјини страдало око седам милиона.

У одлуци Апелационог суда у Кијеву из 2010. о извршиоцима организовања гладомора наведена је бројка од 3,9 милиона.

Украјина такође води Јединствени регистар жртава Голодомора.

3. Географија глади

Научници и даље расправљају о броју жртава масовне глади која је трајала у СССР током 1932. и 1933. године.

Неки страни историчари наводе цифру од 5,5 до осам милиона, тврдећи да су више од половине били Украјинци.

Украјински институт за демографију дао је своју процену демографских губитака од гладомора 1932. и 1933. године широм СССР и бивших република.

Губици услед огромне стопе смртности као последице глади током тог периода у СССР износили су 8,7 милиона људи.

Међу републикама бившег СССР, Украјина је на првом месту према апсолутном обиму губитака, а Казахстан има највећу стопу губитака у односу на становништво.

Украјински научници су утврдили да су релативни губици услед огромне стопе смртности у Украјини између 1932. и 1934. године четири пута већи него у Русији.

Масовна глад такође је била присутна 1932. и 1933. године у Поволожју, и Кубању (где је живело много етничких Украјинаца), у Белорусији, на јужном Уралу, у Западном Сибиру и Казахстану.

Институт за демографију тврди да у Русији региони са великим губицима услед масовне глади чине шест одсто сеоског становништва и један одсто територије, док је у Украјини 41 одсто становништва и 34 одсто територије.

Највећа смртност од глади забележена је у централним шумско степским деловима Украјине, који нису имали кључну улогу у производњи житарица, а у Русији у главним регионима за производњу житарица.

Највише Украјинаца је страдало у садашњим областима Харковској, Кијевској, Полтавској, Сумској, Черкаској, Дњепропетровској, Житомирској, Виницкој, Черниговскох и Одеској.

Оне су тада улазиле у састав Украјинске ССР.

Институт за демографију верује да је број умрлих у украјинским регионима од 10 одсто до 20 одсто укупних губитака.

Око 81 одсто умрлих од глади у Украјини били су Украјинци, 4,5 одсто Руси, 1,4 одсто Јевреји и 1,1 одсто Пољаци.

Међу жртвама је било и много Белоруса, Бугара и Мађара.

Истраживачи примећују да расподела жртава гладомора на основу етничке припадности одговара националној расподели сеоског становништва Украјине.

Погледајте видео: На свету има хране за све - зашто су онда милиони гладни

4. Где није било Гладомора

Према подацима украјинског историчара Станислава Кулчицког, у јесен 1932. у Украјини је било скоро 25.000 колхоза (колективних задружно пољопривредних газдинстава у бившем СССР-у), којима је власт представила прецењене планове о централизованој производњи житарица.

Упркос томе, 1.500 колективних газдинстава је могло да испуни ове планове и није доспело под казнене санкције, тако да на њиховим територијама није било смртности услед глади.

Двадесетих и тридесетих година 20. века новине су редовно објављивале спискове округа, села, колхоза, предузећа или чак појединаца који нису испунили своје планове спремања производа.

Према дужницима који би доспели на „црне листе" (за разлику од „црвених листа" које су биле почасне листе) примењиване су разне новчане казне и санкције, па чак и директне репресије над читавим радним колективима.

У годинама глади ако би село доспело на „црну листу" то би значило пресуду за његове становнике.

Регионална представништва Централног комитета Комунистичке партије Украјине имала су право да додају села и колективе на такав списак, на основу предлога регионалних и сеоских јединица. Другим речима, формално је то била иницијатива одоздо.

Систем „црних спискова", осим Украјине, функционисао је и у Кубањској регији, Поволожју, на Дону, у Казахстану, територијама на којима је живело много Украјинаца.

Списак насеља која су се нашла на „црним списковима" 1932. и 1933. године можете наћи овде.

Глад није захватила украјинске земље Галицију, Волинију, Западно Подоље, које су 1932. и 1933. биле део Пољске, као ни тадашњу румунску Буковину и чехословачко Закарпатје.

Такође није страдао ни Крим, који је тада припадао РСФСР.

5. Дјуранте и прво помињање у штампи

Један од првих који је писао о глади у СССР био је енглески новинар Малком Магериџ, у децембру 1933. године, пише истраживач Станислав Кулчицки.

У три чланка у новинама Манчестер Гардијан, новинар је описао депримирајуће утиске са својих путовања по Украјину и по Кубању, говорећи о глади међу сељацима.

Магериџ је представио масовну смрт сељака иако није навео конкретне цифре.

Након његовог првог чланка, совјетска влада је забранила страним новинарима да путују по територијама које су биле погођене глађу.

У марту 1933. године 27-годишњи британски новинар Герет Џоунс отпутовао је у СССР како би интервјуисао Стаљина.

Током путовања посетио је Украјину и забележио страхоте које су се тамо догађале.

Крајем марта 1933. године, Џоунс је објавио чланак „Нема хлеба" о глади у Украјини, који су поново објавиле новине Манчестер Гардијан и Њујорк Ивнинг Пост.

Током 2019. године изашао је филм Агњешке Холанд „Цена истине" о трагичној судбини Герета Џоунса и глади.

У британском парламенту је 1934. године одржана специјална расправа о Гладомору.

Сензационална открића Магериџа покушао је да оповргне Волтер Дјуранти, дописник из Москве.

Његова белешка је гласила „Руси гладују али не умиру од глади."

Када су друге америчке новине почеле да пишу о овом проблему, Дјуранти је потврдио чињеницу масовних смрти услед глади.

Дјуранти је такође познат по томе што је једини страни новинар који је успео да направи интервју са Стаљином.

Добио је Пулицерову награду за серију чланака и кратких прича о првој стаљинистичкој петолетки (петогодишњем плану обнове).

У Украјини су неки активисти захтевали да Пулицеров комитет постхумно одузме Дјурантију ову престижну награду, ипак то се није догодило.

6. Званично признање

Сама реч „гладомор" први пут се појавила 1978. године у штампаним радовима украјинских емигранта који су живели у Канади и САД. У то време историчарима у СССР било је дозвољено да се говори само о „потешкоћама са намирницама", али не и о глади.

Реч „гладомор" први пут се чула из уста партијског званичника у децембру 1987. године.

Тада је први секретар Централног комитета КПСС Владимир Шербицки, држећи говоре на прославама поводом 70-годишњице постојања СССР, признао чињеницу о постојању велике глади 1932. и 1933. године.

Када су започете све отвореније расправе о тој теми, 1990. Централни комитет Комунистичке партије Украјине одобрио је објављивање књиге „Глад 1932. и 1933. године у Украјини: очима историчара, језиком докумената".

Према речима историчара Станислава Кулчитског, стварни тираж издања био је само 2,5 хиљаде примерака и постао је библиотекарски раритет.

Прво професионално књижевно дело о глади било је „Жути кнез" Василја Барке, које је украјинска дијаспора објавила 1962. године.

У САД су 1981. објављени мемоари украјинског дисидента и совјетског генерала Петра Григоренка, у којима је врло детаљно описао страхоте глади и механизме њене примене у Херсонској области и широм Украјине.

За време председника Виктора Јушенка, 2006. године, Служба безбедности Украјине скинула је ознаку поверљивости са више од 5.000 страница државних архива о гладомору.

Касније је у Кијеву изграђен велики музеј и меморијални комплекс у знак сећања на жртве масовне глади.

Одавање почасти сећању на жртве гладомора такође је део званичног програма током посета страних делегација Украјини.

7. Кажњавање у намирницама

Сељацима, који се нису у клапали у план обезбеђивања житарица и који су дуговали држави житарице, одузимана је друга храна.

Она се није рачунала као отплата дуга и била је само казнена мера.

Политика кажњавања сељака у натури требалo је да натера сељаке да предају држави наводно сакривене житарице, којих заправо није ни било.

У почетку су органи који су спроводили мере и били задужени за кажњавање смели да узимају само месо, сланину и кромпир, али су касније одузимали и друге намирнице које су могле дуго да се чувају.

Фјодор Коваленко из села Љутенка, Гадјачки округ у Полтавској области, причао је: „У новембру и децембру 1932. године узели су све житарице, кромпир, све су узели, чак и пасуљ, и све што је било на тавану. Тако су биле мале сушене крушке, јабуке, вишње и све су их узели."

Нина Карпенко из села Мацковци, Лубенски округ, Полтавски регион, каже да се неки мештани у селу још увек сећају људи који су, у име власти, од својих суседа узимали храну.

Специјални одреди су помоћу металних алатки претраживали чак и баште сељака у потрази за закопаном храном.

У децембру 1932. године, други генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије (бољшевика) Станислав Косиор, известио је Стаљина: „Највећи резултат даје примена кажњавања сељака одузимањем намирница. Сада се за краву и свињу и колхозник и самостални пољопривредник чврсто држе.

У Поволожју и северном Кавказу наплата у натури примењивала се спорадично.

8. Закон „пет класова"

У августу 1932. године, под изговором да раскулачени сељаци и „други антисоцијални елементи" краду робу из теретних возова и колхозну и задружну имовину, Стаљин је предложио нови репресивни закон о заштити државне имовине.

За такве прекршаје закон је предвиђао стрељање са одузимањем имовине, а под олакшавајућим околностима, десет година затвора.

Осуђени нису могли да буду амнестирани.

Репресивни документи су у народу добили назив „закон пет класова", зато што је кривац за отимање државне имовине био практично свако, ко је без дозволе узео са поља колхоза неколико класова пшенице.

Током прве године постојања новог закона, на основу њега је осуђено 150.000 људи.

Закон је био на снази до 1947. године, али врхунац његове примене био је тачно 1932. и 1933. године.

9. Канибализам

Сведоци гладомора причају о случајевима када су очајни сељаци јели тела своје или преминуле комшијске деце.

„Канибализму се стало на пут када је совјетска влада [...] почела да штампа плакате са овим упозорењем: „Јести сопствену децу је варварски чин", пишу мађарски истраживачи Агнес Варди и Стивен Варди са Универзитета Дјукејн.

Према неким подацима, више од 2.500 људи осуђено је за канибализам током масовне глади у Украјини.

Према речима доктора историјских наука Василија Марочка, у првој половини 1932. изоловани су појединачни случајеви канибализма, а у другој половини 1933. то је постало масовна појава у свим регионима Украјине, где је харала глад.

„Канибализму су најчешће прибегавале жене, могуће због тога да би спасиле породицу, када је најмлађе дете жртвовано како би старији преживели. То се нарочито често дешавало у пролеће", каже Марочко.

Често су жртве канибализма била деца бескућници, која су лутала селима у потрази за храном.

Такође је током тих година поједено неколико милиона паса и мачака.

10. Пресељење из Русије

После гладомора покушали су да доведу сељаке из других региона Совјетског Савеза у напуштена села.

То је учињено у складу са резолуцијом Савета народних комесара СССР од 25. октобра 1933. године „О пресељењу 21 хиљаде породица колхозника у Украјину."

Према архивским документима, у Доњецку област (тада се она простирала и на територији садашње Луганске области), Дњепропетровску (који је делимично обухватала и данашњу Запорошку област) и Харковску област требало је преселити колхознике из Русије, а у Одеску (која се тада простирала и на територијама садашње Николајевске и Херсонске области) колхознике из Белорусије и Русије.

До краја 1933. године из западног региона РСФСР у Дњепропетровск је послато 109 корпуса са људима и њиховим стварима, 80 корпуса из Централно Црноморске области Русије у Харковску област и 44 корпуса из Ивановске у Доњецку област.

Из Белоруске ССР послат је 61 корпус у Одеску област, а 35 корпуса са људима из региона Горки.

Међутим, научници истичу да велики део пресељених није заживео на новом месту.

„Ипак, бројеви миграната из Русије и Белорусије нису превише велики. Хиљаде газдинстава у тако великим регионима као што су Донбас и Слобожаншчина нису баш импресивне", каже историчар Станислав Куљчицки.

Према његовим речима, према истраживању Института за историју Националне академије наука Украјине, више од половине оних који су се преселили из Русије на територију Украјине од 1933. до 1934. године вратило се назад у Русију.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]