Историја и „седење на две столице": Ко је од владара Србије и Југославије био за исток, а ко за запад - и како су прошли

У последња два века Србија је прошла дуг пут, од независности и три Југославије, до крвавих 1990-их, трудећи се често да „седи на две столице".

„То је било као у филмовима, када неко између зграда развуче конопац, па хода и балансира изнад провалије", каже за ББЦ на српском историчар Александар Марушић.

„Као што је Никола Пашић, дугогодишњи премијер Србије, рекао на питање да ли треба бити близак двору - ако си много близу онда изгориш, а ако се одаљиш онда се смрзнеш."

Србија и данас покушава да одржи политичку равнотежу.

Рат у Украјини букти готово четири месеца и Русија је под санкцијама Запада, којима се Србија, иако кандидат за чланство у Европској унији, није придружила, мада је гласала за резолуцију Уједињених нација којом се осуђује инвазија.

Међутим, столице се све више климају, Запад од званичног Београда тражи да изабере страну, а све подсећа на сличне спољнополитичке главоломке кроз историју.

Модерна кнежевина Србија, на чијем челу се тада налазила династија Обреновић, формално је 1878. на Берлинском конгресу стекла независност од Османског царства.

Четири године касније, Србија је постала краљевина и у спољној политици највише је била усмерена на суседну Аустроугарску и Русију, због верско-културне блискости два словенска народа.

Владавина династије Обреновић прекинута је 1903. Мајским превратом, када је група официра завереника, које је предводио Драгутин Димитријевић Апис, убила краља Александра и његову супругу Драгу, а на престо је дошао Петар Карађорђевић.

Као једна од земаља победница у Првом светском рату, Србија је 1918. била иницијатор стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС).

„Краљ Петар је више био усмерен ка Русији и Француској, али ни то није било потпуно", наводи за ББЦ на српском Небојша Дамњановић, кустос саветник Историјског музеја Србије у пензији.

Краљевина је 1929. добила ново име - Југославија, а после Другог светског рата и ново друштвено уређење, па је постала Социјалистичка Федеративна Република (СФРЈ).

Јосип Броз Тито, њен доживотни лидер, током Хладног рата, када је свет у страху од сукоба Америке и Совјетског Савеза константно држао прсте на обарачу, играо је запажену улогу у геополитичким превирањима и био је један од оснивача Покрета несврстаних.

„Југославија је тада водила разноврсну, прагматичну и у контексту Хладног рата веома успешну спољну политику", каже за ББЦ на српском Кенет Морисон, професор савремене историје Југоисточне Европе на Универзитету Де Монфорт у Великој Британији.

Међутим, та земља се распала у грађанском рату деведесетих година 20. века и током власти Слободана Милошевића, некадашњег председника Србије и Савезне Републике Југославије, који је пред Међународним кривичним судом у Хагу одговарао за ратне злочине.

„Данашња позиција Србије, све њене дилеме и изазови, много више имају везе са догађајима из деведесетих, него из раније историје", наводи за ББЦ на српском Дејан Ђокић, професор модерне и савремене историје на Голдсмитс колеџу Универзитета у Лондону и гостујући професор историје југоисточне Европе на Хумболт универзитету у Берлину.

Где је исток, а где запад?

Географски положај Балканског полуострва, на граници Азије и Европе, историјски је представљао место сусрета, сарадње и фузије различитих култура, вера и језика.

„У овдашњим дебатама често се цитира Свети Сава, који је наводно рекао да је Србија исток на западу и запад на истоку", каже Ђокић.

„Али то је мит, тај цитат је измишљен у другој половини 20. века", додаје.

Ипак, како наводи, Срби „на неки начин јесу гранични народ, који је често био принуђен да са неком великом силом има нешто боље односе и да од ње тражи заштиту, као и да сарађује са суседним народима са којима је неретко живео помешан".

Да ли је онда Србија кроз историју више била наклоњена Истоку или Западу?

Одговор на то питање није тако једноставан, кажу стручњаци.

Ђокић истиче да у средњем веку „концепт истока и запада није постојао у данашњем смислу".

„А ако су тадашњи Срби имали неку представу о томе, онда је то било да живе западно од Константинопоља, који је за њих био центар цивилизације и света."

Константинопољ, данашњи Истанбул, био је престоница три царства - римског, византијског и османског, у чије руке је доспео 1453. године.

Потом су око Балкана вековима трајале борбе између Османског и Аустроугарског царства - а њихова граница је дуго била у Београду, на рекама Сави и Дунаву.

У те борбе често су се мешале Русија и друге европске силе.

„Шта је онда ту Аустроугарска? Централна, источна, западна Европа, глобална сила или од свега по мало", пита Ђокић.

„Зависи из ког угла гледате, јер то нису пуке географске одреднице, а и историјски контексти се мењају - ради се о симболичкој географији, која се може детектовати већ у 18. веку, кроз разне путописе са Запада, пре свега немачке и британске."

Пример тога, који се није догодио тако давно, Ђокић често прича студентима.

„Цитирам им једног британског новинара који је негде 1990. или 1991, пред сам распад земље, путовао кроз Југославију.

„Прво је био у Љубљани, где је разговарао са разним познаницима и пријатељима, одакле је наставио за Нови Сад.

„Словенци су му тада рекли 'пазите се тамо на југу, међу јужњацима'".

Како наводи, британски новинар се тада изненадио, јер је Нови Сад по географској ширини готово у равни са Љубљаном.

„Наравно, у овом контексту се исто гледа симболички", истиче Ђокић.

Почетком 19. века потом долази до побуне против дахија у Београдском пашалуку, што временом прераста у сукоб против османских власти.

„Значај великих сила увиђају и Карађорђеви устаници, који се (за помоћ) прво обраћају Аустрији, па тек онда Русији, затим и Наполеону, али их сви одбијају", каже Ђокић.

Ђорђе Петровић, звани Црни Ђорђе или Карађорђе, лидер Првог српског устанка из 1804, био је родоначелник династије Карађорђевића.

На пролеће 1815. долази и до Другог српског устанка, под вођством Милоша Обреновића, када се у оквиру Отоманског царства ствара Кнежевина Србија.

У наредних 100 година Карађорђевићи и Обреновићи смењиваће се на власти у борби династија, а Србија ће у различитим етапама бити ближа Аустроугарској или Русији.

„Политика великих сила је увек била слична - дају ти нешто на кашичицу, али строго водећи рачуна о њиховим интересима", каже Марушић, директор Музеја Рудничко-таковског краја.

Марушић је и аутор едиције Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе.

„Тако је у политици, све је променљиво осим интереса - они су вечни и спрам њих се праве савези, договори, коалиције, па и сукоби", додаје он.

Како су се у тим играма сналазили владари Србије и Југославије?

Краљ Милан Обреновић

Милан Обреновић је током 19. века Србијом владао више од три деценије, а био је унук рођеног брата кнеза Милоша, вође Другог српског устанка.

Прво је у периоду од 1868. до 1882. био кнез Србије, а од тада и први нововековни краљ.

У историји је углавном упамћен као „велики аустрофил".

„То јесте тачно, али није увек то био", каже Дејан Ђокић.

„А и када јесте, због чега је то био? Па, због интереса", додаје.

Александар Марушић каже да краљ Милан „иако окренут Аустроугарској, никада није затворио врата истоку".

„Постоје писма из каснијих година 19. века, чувају се у Београду, у којима он сина Александра саветује да треба пити воде са барем два извора", наводи он.

Чак је, додаје, на почетку владавине „више био окренут Русији", а разлог одабира једне или друге стране нимало није једноставан.

У то време, истиче, долази не само до формирања српске државе, већ и других балканских земаља - Румуније, Грчке и Бугарске.

„И свако покушава да реши национално питање", наводи Марушић.

„А ту је још неколико спољнополитичка фактора - Османско царство, без обзира што се већ тада о њему прича као о болеснику на Босфору, као и интереси Русије и Аустроугарске."

Током владавине краља Милана, Србија је водила два рата против Османског царства - 1876. и 1878.

„Убрзо је између Русије и Турске потписан Санстефански мир, када је формирана велика Бугарска држава, на опште незадовољство не само Србије, већ и других балканских народа", каже Марушић.

Русија је ту идеју подржала, што се из њене перспективе могло разумети, сматра Дамњановић.

„Хтели су да преко Бугара приђу Солуну и Цариграду, због чега је Милан сасвим пришао Бечу, поставши играчка у њиховим рукама", наводи Дамњановић.

Ђокић додаје и да је Русија била „апсолутно задовољна том поделом утицаја".

„Русија и Аустрија, односно Аустроугарска, током 19. века су на неки начин постигли договор да Аустроугарска има утицај у Босни и Херцеговини и Србији, а Русија у Бугарској", каже.

„Аустроугарска је онда прво окупирала, а онда и анектирала Босну - Србију није, али је она у једном тренутку заиста постала нека врста сателита Аустроугарске.

„Све уз пристанак и договор великих сила... Србија у томе није имала великог утицаја."

После тога, на Берлинском конгресу 1878, Србија први пут после неколико векова под Османским царством добија независност и међународно признање.

Милан Обреновић из Србије одлази крајем 19. века, јер није подржавао брак сина Александра са Драгом Машин.

Преминуо је 1901. у Бечу, а сахрањен је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори код Новог Сада, која је тада била део Аустроугарске.

„Аустроугарски цар није дозволио да се његови посмртни остаци пренесу у Београд", каже Марушић.

Краљ Александар Обреновић

Александар Обреновић је Србијом владао од 1889. до 1903, а на престо је дошао као малолетан.

Међутим, Александар себе проглашава пунолетним - иако је имао 17 година - и укида намесништво које је владало у његово име.

„Он се колебао, мало према Аустрији, мало према Русији", наводи Дамњановић.

Марушић то објашњава сликовито.

„Као и његов отац, једним оком је гледао као Петровграду, а другим ка Бечу".

Његов брак са Драгом Машин изазвао је велику буру у тадашњој Србији.

Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и дворска дама краљице Наталије Обреновић, супруге краља Милана.

Том браку многи су се противили, што је донекле утицало и на спољну политику Србије.

Дамњановић каже да се Александар Обреновић „навелико удварао Русији, надајући се да ће руски двор аминовати његов брак са Драгом."

„То му је донекле и успело - руски цар је послао представника на церемонију венчања", наводи Дамњановић.

„Ипак, није потом отворио врата двора и дозволио пријем Александру и Драгој у Русији, што је велики ударац на Обреновиће."

У ноћи између 28. и 29. маја 1903, долази до Мајског преврата.

Краљ Србије и његова супруга Драга Машин, убијени су у официрској завери, на чијем челу је био Драгутин Димитријевић Апис.

„Мајски преврат је у савременој историографији осуђен као страшан, ужасан злочин", каже Дамњановић.

„Код нас људи често кажу 'тога је било и на другим странама' - да, али када? Енглеска је то последњи пут видела у 16. и 17. веку.

„А код нас су на почетку 20. века у центру Београда, готово на Теразијама, зверски убијени краљ и краљица... Какви год оно били, то је страшан злочин."

После смрти Александра Обреновића, на власт долази династија Карађорђевић.

Краљ Петар Први Карађорђевић

Петар Први Карађорђевић, Карађорђев унук, за нешто мање од 20 година владавине променио је две државе.

Прво је од 1903. до 1918. био краљ Србије, када почиње Први светски рат, да би до смрти 1921. био на челу новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија је у то време веома „неговала односе" са Француском, наводи Дамњановић.

„У Србији тог доба је било и доста франкофилског - Петар је био француски ђак, делом се образовао и живео у Паризу.

„То је, иначе, време значајног утицаја и уплива француске културе."

У то доба, додаје Ђокић, радикали Николе Пашића долазе на власт - Пашић постаје и премијер и министар иностраних послова - па се Србија више приближава Русији.

„Али ни тада чак не потпуно - упркос великим недостацима, политички систем у Србији се развија по моделу западноевропских држава, а не руске или аустроугарске империје."

У браку са црногорском принцезом Зорком имао је петоро деце, а венчани кум, преко посредника, био му је и руски цар.

„Доказ колико је династија водила рачуна о Русији, јесте и чињеница је уочи Балканских ратова 1911. ћерку Јелену венчао за једног од Романових", наводи Дамњановић.

Ту, наводи, може да се направи паралела колико се ситуација у Србији променила.

„Свега неколико деценија раније, Русија је одбила захтев да се млади кнез Милан (Обреновић) ожени неком руском кнегињом, која чак није била из породице Романов.

„Прилично понижавајуће, зар не? А сада царска породица прихвата ћерку Петра Првог, чији је деда био српски сељак, вођа националне револуције - Црни Ђорђе".

Владавину краља Петра обележиле су неке од најтежих година по Србију у 20. веку.

Прво је 1906. ушла у Царински рат са Аустроугарском, па 1912. и 1913. у Балканске ратове, један за коначно ослобођење од Османског царства, а други за поделу територије, пре свега због сукоба са Бугарском око Македоније.

„У време Царинског рата Немачка навелико тргује са Србијом, а само неколико година касније ће бити ратни противник", каже Дамњановић.

„Чак су се Аустријанци бунили, али то су привредни и политички интереси."

Краљ Александар Карађорђевић

Краљ Александар Карађорђевић је, као и његов отац, у кратком периоду владао двема државама - барем ако се гледа по њеним именима.

Прво Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца од 1921. до 1929, а онда Краљевином Југославијом до 1934, када је убијен у Марсеју.

„У међуратном периоду Југославија је део нове Европе, настале после Париског мировног споразума", каже Ђокић.

„То је транзиција источне и централне Европе из империја у независне државе које су већином покушавале да буду либералне демократије."

Југославија је, додаје, била једна од њих, али убрзо постаје диктатура, као и многе државе у Европи тог времена.

У земљи су у то време расле међунационалне напетости, пре свега између српских и хрватских политичара око тога како краљевину треба уредити.

Краљ Александар је 1929. завео Шестојануарску диктатуру, пошто је претходно радикалски посланик Пуниша Рачић у скупштини убио двојицу посланика Хрватска сељачке странке, Ђуру Басаричека и Павла Радића и смртно ранио Стјепана Радића, председника те партије.

„Током двадесетих година прошлог века, Француска је била главни савезник, када је реч о великим силама", каже Ђокић.

„Она је била и спонзор Мале антанте - савеза између Југославије, Чехословачке и Румуније.

„А касних тридесетих година Југославија се у спољној политици приближава фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој, мада наставља да одржава односе и са Француском и Британијом."

Односа са Русијом, где су 1917. године, после револуције, бољшевици дошли на власт, након чега је 1922. формиран Совјетски Савез - није било.

„За време револуције били смо против свега тога, али премијер Пашић, у младости социјалиста, покушао је да се споразуме и са бољшевицима, иако их нимало није 'мирисао'", каже Дамњановић.

Треба имати у виду, додаје он, да је Јелена Карађорђевић, сестра краља Александра, једва са децом избегла из Русије, а да су чланови породице Романов убијени.

„Александар је тај режим сматрао зликовачким и примио је белу емиграцију, а Југославија је једна последња од европских земаља која је успоставила односе са Совјетским Савезом", наводи Дамњановић.

Југославија је Совјетски Савез признала тек 1940. године, када је Други светски рат већ почео.

„Ако тако гледамо, кроз већи део постојања југословенске државе, званични Београд или није имао дипломатске односе са Москвом, или су они, као после 1948, у најмању руку били компликовани", истиче Ђокић.

Јосип Броз Тито

После Другог светског рата, у којем је комунистички партизански покрет ослободио земљу, успоставља се социјалистичко уређење, а на чело државе долази ратни лидер Јосип Броз Тито.

„Мислим да никада било која држава на тим просторима, како год је звали, Србија или Југославија, није имала тако независну политику, ни могућности за то", каже Ђокић.

Тито је, сматра, био „харизматичан и одличан политичар, са добрим политичким инстинктом и угледом у свету, због чега Југославија јесте била једна од водећих земаља".

„Хјуберт Батлер, ирски писац и есејиста, који је добро познавао Југославију, говорио српскохрватски и у међуратном периоду живео у Загребу и Београду, током педесетих је путовао по земљи", наводи Ђокић.

„У сећањима је написао да су му многи Југословени рекли како је свет подељен на три блока - Запад, Исток и Југославију.

„Да је она нешто посебно, свет за себе."

Тај пут није био лак - убрзо по завршетку Другог светског рата долази до раскола са Совјетским Савезом, дојучерашњим савезником.

Те 1948, како се често може чути, Тито је рекао Стаљину „не", али саговорници ББЦ-ја то називају митом.

„Тито није бирао страну, већ га Стаљин осудио због 'прекомерног досега', посебно у погледу спољне политике", каже Морисон.

„Југославија је тада избачена из Информбироа, чије седиште је до тада било у Београду", додаје Ђокић.

Комунистички информациони биро био је међународни блок социјалистичких земаља, или њихових партија, основан као противтежа Западу.

Главну реч у Информбироу водио је СССР, који је желео да све комунистичке партије стави под контролу.

„До сукоба је дошло због не због идеолошких, већ политичких ствари око тога колико Тито треба да буде независтан", наводи Ђокић.

Југославија, наводи, после око годину дана схвата да је тај раздор коначан, због чега покушава да нађе нове савезнике, али то нису могле да буду комунистичке земље.

Због тога развија „посебну врсту социјализма и у спољној и у унутрашњој политици - социјалистичко самоуправљање", а приближава се Западу.

„Ти односи су били опортуни за Београд, али исто тако и за Запад, којем је био важан контакт са неком комунистичком земљом", наводи Ђокић.

„Југославија за то није морала да испуни неке услове, као Србија сада, да постане либерална демократија и да се поштују људска права.

„Не, чак је било у реду што је то комунистичка земља, али је било важно да није под контролом Москве и да се покаже да тај блок није тако монолитан."

У наредним годинама хладноратовске поделе расту, а Југославија се одлучује да буде несврстана, приближавајући се новонасталим постколонијалним афричким и азијским државама.

Прва конференција Покрета несврстаних, где је Југославија - уз Египат, Гану, Индонезију и Индију - имала водећу улогу, одржана је 1961. у Београду.

„Симболички је била важна идеја да се нова врста међународне сарадње успостави управо у Европи, јер је то био континент где су избила оба светска рата и са ког су дошле све колонијалне и империјалне силе, али и да се на овај начин избегне ривалство афричких и азијских земаља", сматра Ђокић.

Професор Кенет Морисон развој југословенског пута назива „резултатом прагматизма и потребом да се изгради одржива позиција између два хладноратовска блока."

Како наводи, Југославија је тада, као „релативно мала земља југоисточне Европе, била далеко изнад њеног ранга као један од де факто лидера Покрета несврстаних".

„То јој је дало и јединствено место у контексту Хладног рата, али и економске користи, јер су југословенске компаније добиле значајне инжењерске и грађевинске уговоре широм Блиског истока и Африке", каже Морисон.

А какав је био однос Југославије и Сједињених држава?

Морисон каже да је СФРЈ у Вашингтону дуго сматрана за „стратешки важног партнера".

Међутим, како наводи, све је почело да се мења са доласком на власт Роналда Регана, који је у Белој кући био током целих осамдесетих.

„Његова стратегија је била да победи у Хладном рату, а повлачење финансијске помоћи социјалистичким државама које нису биле експлицитно повезане са Совјетским Савезом било је део тог новог приступа", каже Морисон.

Југославија је била једна од њих.

„Помоћ и зајмови који су давани у претходним деценијама су престали и то је допринело домаћој економској кризи, која је потом створила озбиљну друштвену и политичку кризу унутар југословенске федерације као претечу распада земље."

Јосип Броз Тито преминуо је 4. маја 1980.

Деведесете и 21. век

Крајем осамдесетих нагло се мења ситуација у Југославији, али и широм Европе.

Најзначајнији догађај тог доба био је пад Берлинског зида, највећег симбола Хладног рата.

„Ако гледате 20. и 19. век, Србија је више била на западној страни, шта год то значило", наводи Ђокић.

„Теза да је Србија увек била проруска не стоји, али ови односи су дуги и постојали су на различитим нивоима - културним и верским."

СССР се распао, а комунистичке земље улазе у процес демократизације.

„У Jугославији 1989. није дошло дo тих промена", каже кратко Ђокић.

Словенија и Хрватске прве су 1991. прогласиле независност, када је рат увелико буктао, а потом се пренео и на мултиетничку Босну и Херцеговину.

Окончан је 1995. Дејтонским споразумом, али сукоби убрзо избијају на Косову, где током 1998. и 1999. избија рат, а потом је НАТО бомбардовао Југославију.

На челу Србије, а затим и Савезне Републике Југославије (СРЈ), тадашњом заједницом Србије и Црне Горе, влада Слободан Милошевић.

„Током деведесетих Србија је јасно изабрала политику изолације и сукоба са целим светом", каже Ђокић.

„Не заборавите да је Русија такође била међу земљама које су јој увеле санкције, иако није учествовала у бомбардовању 1999. године", додаје.

Савет безбедности Уједињених нација 30. маја 1992. увео је санкције СР Југославији.

Санкцијама је забрањен извоз и транзит робе, трансфер финансијских средстава, а СРЈ није могла да учествује ни у међународним спортским догађајима.

„Југославија је тада остала изван свих светских токова, што се и данас осећа", сматра Ђокић.

До демократских промена долази 5. октобра 2000, када је у револуцији, изазваном покушајем изборне крађе, Милошевић свргнут.

Нова власт ухапсила га је у априлу 2001, а 28. јуна исте године испоручила у Хаг, по оптужници Међународног кривичног суда за ратне злочине у бившој Југославији.

Умро је 11. марта 2006. у притвору и три дана касније суђење је формално завршено, само неколико недеља пре предвиђеног завршетка претреса.

„Србија се после пада Милошевића, без обзира на све проблеме, ипак ставља на страну Запада, истовремено одржавајући блиске односе са Русијом и Кином.

„У сваком случају, деведесете имају много више утицаја на актуелну позицију него ранији догађаји", закључује Ђокић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]