Избори, Србија, Балкан: Како се гласало пре 100 година у Краљевини СХС и колико се променила политичка култура

„Политика чудно гуди! Омрзли се просто људи, па не знају ни шта да раде борећи се око владе."

Иако звуче врло савремено, ови стихови настали су уочи избора 1923. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Објавио их је сатирични Ђаво - лист за озбиљну шалу и киселу збиљу, како преноси Дигитална Народна библиотека.

Пре скоро читавог века није било радија и телевизије, наравно ни интернета, али је било прогласа, шарених плаката и физичких предизборних окршаја.

Тек понеком истакнутом страначком прваку би изашла слика у новинама, да гласачи могу да виде како изгледа.

Лажи и подметања били су неизоставни део тог ринга, али је било врло важно борити се.

„Политичка борба је била узбудљивија него данас, јесте можда била суровија, али другачије је било време.

„Тада је постајала особа која влада државом - краљ, и опет се народ тако жучно борио да бира ко ће га представљати и странке међусобно да уђу у парламент", каже историчар Александар Лукић за ББЦ на српском.

Политички амбијент

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, држава настала после Првог светског рата, била је централизована парламентарна монархија којом је владао краљ Александар Први Карађорђевић из Београда.

Ниједан сазив Народне скупштине двадесетих година није издржао цео четворогодишњи мандат, јер је у то време краљ био неприкосновена личност, а парламент сувише слаб.

Краљ није могао бити оптужен, нити му је могло да буде суђено за било какво кривично дело - за његове поступке била је одговорна влада.

Код монарха су биле концентрисане све три гране власти - извршна, преко министара, законодавну је заједно обављао са парламентом, а чак и судови су „судили у име краља", писао је историчар Небојша Поповић.

Краљ је сазивао Народну скупштину на редовна или ванредна заседања и располагао правом да је распусти у сваком тренутку.

Годину дана пре избора 1923, краљ Александар венчао се са румунском принцезом, Маријом, ћерком краља Фердинанда и праунуком британске краљице Викторије.

У овом браку рођена су три сина који су добили имена особена за три југословенска народа: Петар Други (српско), Томислав (хрватско) и Андреј (словеначко).

На изборима 1923. снаге су одмериле многе странке, осим комуниста, којима је од 1920. такозваном Обзнаном био забрањен рад.

Ова, трећа партија по снази, забрањена је због сумње да су учествовали у терористичким и антидржавним акцијама која није доказана.

„Странке нису учествовале само због јачања демократије, већ се за неке народе показало и кључним за њихово национално сазревање.

„Хрвати су се двадесетих национално афирмисали", истиче Лукић.

Иако су странке биле донекле у сенци краља, ипак је партијама било важно да учествују на изборима.

„Те 1923. године краљева моћ није упитна, али није толика да је могао да утиче на изборне процесе, као што је касније радио 1925. и 1927.

„Он је временом урушавао парламентаризам у краљевини, демократију, корумпирао је политичке странке, а све у циљу јачања личне моћи", каже историчар који је посебно изучавао странке овог периода.

Постепено урушавање институција ће резултирати увођењем Шестојануарске диктатуре краља Александра 1929. године, када је распуштена Народна скупштина, укинут претходни Видовдански устав и забрањен рад политичких странака и удружења.

Трећег октобра те године, краљевина ће бити подељена на бановине и добиће ново име - Југославија.

Ко су били главни политички такмаци 1923. године

Југословенска држава је постојала тек четири године и одређене политичке странке радиле су на стварању новог југословенског идентитета.

Томе су се противили нарочито Хрвати и њихове странке, за разлику од Срба који су били спремнији да свој идентитет замене новим.

Старе српске странке избациле су из својих имена национално обележје, а нису га наглашавале ни новоосноване, наводи историчарка Софија Божић.

На политичкој сцени издвојиле су се три најзначајније - Народна радикална странка, Демократска странка и Хрватска републиканска сељачка странка (од 1925. Хрватска сељачка странка).

Лидер Народне радикалне странке основане 1881. био је Никола Пашић.

У Краљевини СХС била је готово непрекидно на власти (изузевши само 293 дана), сама или у коалицији с другим странкама.

Залагала се за то да држава мора бити централистички уређена уз поштовање постојећих националних идентитета.

Пашић је био оснивач радикала и на челу странке пуних 45 година.

Суверено је владао политичком сценом Србије у деценији пред Први светски рат, за време његовог трајања, као и у послератним годинама, све до смрти 1926.

„Био је један од најзначајнијих чинилаца укупног успона Србије од 1903. до 1918. и један од најзначајнијих чинилаца стварања југословенске државе.

„За савременике и потоње генерације био је институција више него појединачна историјска појава", наводи Божић.

Демократска странка настала је мало после прве југословенске државе.

Формирана је на оснивачкој скупштини у Сарајеву 1919. године.

„Обухватала је више различитих политичких група, али њено језгро чиниле су Српско-хрватска коалиција из Аустро-Угарске и Самостална радикална странка из Србије.

„Уз радикале, и она је стајала иза централистичког и унитаристичког уређења, али је, за разлику од њих, заузела став да је потребно брисати постојеће националне идентитете и успоставити само један, заједнички, југословенски идентитет", напомиње Божић.

Баш на тим изборима 1923. најјасније се видело да нема јединства унутар демократа, што ће довести и до формирања нових странака.

„На ригидном југословенству и централизму инсистирао је нарочито Светозар Прибићевић, вођа 'пречанског' крила демократа, који се са својим присталицама одвојио у посебну, Самосталну демократску странку (1924).

„Друго крило Демократске странке, предвођено Љубомиром Давидовићем, једним од најцењенијих и, у народу, најомиљенијих српских политичара, од почетка је показивало толеранцију према захтевима хрватских политичких снага и спремност да им изађе у сусрет", наводи научна сарадница Института за новију историју Србије.

Трећи актер имао је сасвим другачије политичке позиције.

Хрватски лидер Стјепан Радић противио се унитаристичко-централистичком режиму и монархији, не признајући династију Kарађорђевић ни чин уједињења, истичући право хрватског народа на самоодређење и стварање хрватске неутралне сељачке републике.

„А када је Краљевина СХС основана, антијугословенство и сепаратистичке тенденције заклањао је иза захтева за укидање централистичког уређења и успостављање кон/федеративног државног устројства.

„Његове политичке идеје, као што је она о успостављању хрватске сељачке републике у оквиру Југославије, биле су контрадикторне и неприменљиве", истиче историчарка у писаном одговору за ББЦ.

Сви они су окосницу бирачког тела тражили у сеоском становништву.

У то време, 70 одсто људи Краљевине СХС се бавило пољопривредом, наводи Лукић.

Туче и свађе на зборовима

Кампања је званично почињала када би нека странка или коалицији добила мандат да направи изборну владу.

Њен задатак је био да спроведе изборе.

Почетком зиме 1922. тај мандат добијају Пашићеви радикали.

Једна од првих предизборних манифестација радикала одржана је у Београду 30. децембра 1922, у присуству свих чланова владе, најугледнијих првака странке из Београда и представника организација из Србије.

Захваљујући развијеној страначкој инфраструктури - Пашићеви радикали организовали су политичке зборове и на месним и на окружним нивоима, док су се демократе више бавиле унутарстраначким проблемима.

У броју 8 Илустрованог листа, периодичне штампе, те године пише се о „непоштедној изборној борби и обрачунима унутар странака".

Новине доносе и слику са „кандидације" радикалског министра финансија Милана Стојадиновића - у кочијама испред куће у Белој Цркви са шеширом док се около вијоре заставе, а окружују га сељаци на коњима.

Туче и свађе на митинзима нису биле реткост.

„У предизборној кампањи 1923. имате ситуације да су се људи боли ножевима.

„Када једна странка организује - како су тада звали агитацију или политички збор, онда припадници друге дођу не само да протестују, него физички насрћу на њих", каже Лукић.

То је посебно било истакнуто у подручјима где је било и националних тензија између Срба и Хрвата - у Лици, Банији, Кордуну и Далмацији.

Ситуација ће се додатно заоштрити током наредних изборних циклуса, подсећа историчар.

Забележени су и случајеви терора владајуће Радикалне странке над присталицама Демократске странке у неготинском, метохијском и брегалничком изборном округу, додаје историчарка Божић.

Демократе су, каже, насиљу прибегавале на подручју Хрватске, над присталицама Радићеве странке.

Новине и розе плакати

Због значајног броја неписмених, ти зборови су били једини начин да се партијски лидери представе гласачима и директно обрате.

У супротном, бирачи нису знали за кога гласају - тек понеком би изашла слика у новинама да може да га препозна.

„Има забележено да су чашћавани они који би дошли на збор, јелом и пићем и то је била једна врста подмићивања.

„У зависности од тога и колико сте добар говорник, колико вас слушају, могли сте неког да убедите да гласа, ту има велике разлике у односу на данас где људи више гледају телевизију", каже Лукић.

Пошто је штампа била једини медиј за обраћање бирачима, странке су имале гласила - радикали Самоуправу, демократе Демократију, а ХРСС у неким местима гласило Хрват.

Плакати су бојени у розе и црвено да би били уочљиви.

Често се гласало по инерцији, истиче историчар.

„Многи нису знали да растумаче програме странака, ни шта у њима пише, већ се знало да та и та породица гласа за радикале, јер тако ради домаћин куће.

„Или им је неко рекао да се тако уради", каже Лукић.

Прљава кампања

Иако је био сужен избор медија, демагогија, фразе, лажна обећања и блаћење противника биле су неизоставни део кампање 1923.

„Политичари су често бивали бескрупулозни, не бирајући средства како би придобили бираче.

„Британски амбасадор у Београду је, неколико година касније, забележио како су речи немачког историчара Трајчкеа да ни у једној земљи страначка мржња не може ићи тако далеко као у Немачкој произашле из његовог непознавања балканских политичара", наводи историчарка.

Једни друге су желели што више да оцрне, међусобно се представљајући у најгорем светлу.

„Кампања радикала била је усмерена на 'ломљење демократа', главних конкурената у борби за освајање власти.

„Радикалска влада Николе Пашића, под којом су спроведени избори, почела је да отпушта демократе у Србији из државне службе или да их премешта", наводи Божић.

Док су радикали главну конкурентску странку називали „демокрадљивачком", истичући као њене највеће недостатке фаворизовање југословенског имена на рачун српског, демократе су њих оптуживали да се лажно издају за велике Србе.

На бандерама и зидовима лепљени су прогласи у којима се могло прочитати и о коруптивним делатностима Пашићевог сина Рада, као и њиховом великом породичном богатству.

Дан избора сличан данашњем

Сам изборни дан личио је на савремено гласање.

У месним заједницама су прављена бирачка места на која су долазили пунолетни мушкарци старији од 22 године.

„Да би могли да гласају, постојала је одредба да морају бар шест месеци да буду у том месту.

„Ту је долазило до злоупотреба", наводи Лукић.

Ипак, изборни дан је био само врх леденог брега - најважније се дешавало пре тога.

У организацији избора кључну улогу је имала изборна влада.

„Тад је то ишло оштрије, не баш у рукавицама.

„Они преко полицијског апарата врше притисак не само на политичке противнике, већ на цело изборно тело - долази до уцена, претњи, подмићивања", каже Лукић.

Дешавало се да смењују среске начелнике који су одговорни за страначки материјал и постављају своје људе, додаје.

Тадашње политичке околности, каже, не треба поредити са данашњим, другачије су људи схватали политику.

Није постојала изборна тишина, агитација је трајала до самог гласања.

Гласове на лицу места броје представници бирачких одбора.

„Бирачке одборе чине странке које излазе на изборе, свака има представника - чувара кутије и његовог замењеника.

„Они сви једни на друге мотре", додаје историчар.

Није било посматрача, па је долазило до међусобних договора и махинација на изборним местима, додаје.

Једна од основних разлика свакако је везана за утицај странаца на унутрашњу ситуацију у држави, па и на саме изборе, оцењује историчарка Божић.

„У Краљевини СХС страни фактор није покушавао да утиче на изборне резултате, у смислу фаворизовања одређених политичких формација на рачун других."

Краљевина је била суверена држава и уживала је међународни углед јер је Србија - иако се ујединила са земљама које су се бориле на страни поражених снага - била међу државама победницама у Првом светском рату, додаје.

У политици само мушкарци

Још једна значајна разлика у односу на данас је и то што је пре читавог века, политика била чисто мушко занимање.

Кандидовали су се мушкарци и гласали су мушкарци, жене ће у Југославији право гласа добити тек 1945.

„То није била особеност Југославије, та појава постоји у целом тадашњем парламентарном свету и у Великој Британији, Америци, Француској.

„Истовремено, постојали су покрети жена који се боре да се те ствари промене, али је то све било у повоју", каже Лукић.

У неким областима, Краљевина СХС ишла је у корак са светом - по томе колико се улагало у науку и технику.

„У то време смо имали сопствену индустрију авиона.

„И у развоју друштвене мисли, књижевности нисмо заостајали, проблем је било само то што се то односило на елиту, а не и на масе", додаје историчар.

Забава и изуми послератне Европе

Двадесете године у Европи обележила је релаксација од ратних напора.

Послератна Европа испитивала је нове начине забаве - 1923. године Француз Андре Ситроен, оснивач фабрике аутомобила, кренуо је аутом кроз пустињу Сахару.

Јавила се и нова мода за жене - мали шешири, а у саобраћају су се редовно појављивали нови изуми.

Илустровани лист писао је те године о новом америчком проналаску - аутоплану, аутомобилу са крилима, попут аероплана.

„Као ауто иде 25 миља на сат, кад рашири крила лети брзином 75 миља на сат".

Те године опробан је и водени велосипед, бицикл на чамцу, преноси Дигитална Народна библиотека.

у Краљевини СХС 1923. основано је деоничарско друштво Путник чији је задатак био „да саставља путне програме и приређује излете, поучна и друга туристичка путовања у земљи и иностранству".

„Осунчано тело, двадесетих је постало симбол здравља и благостања, но купање у јавности и свлачење у купаће костиме, који су све мање покривали, старије генерације нису радо прихватале", писао је хрватски историчар Игор Дуда.

„Долази до декаденције у забавном животу, организују се игранке, развија се филм.

„То је присутно и у Југославији", наводи Лукић.

Већ тридесетих година, када Милан Стојадиновић долази на власт - филмови и фотографија се обилато користе за пропаганду.

Распоред 312 мандата у Скупштини Краљевине СХС 1923.

Како су прошли на изборима?

Избори су одржани 18. марта 1923. и победили су радикали Николе Пашића, освојивши највише места у Скупштини.

На другом месту су били Радићев ХРСС, а на трећем Давидовићеве демократе.

Радићева ХРСС није признавала Краљевину СХС и нису ушли у парламент те године у знак бојкота.

То ће учинити тек после избора 1925. година.

Владу су 1923. формирали радикали, али је била кратког даха - око годину дана.

Ниво политичке културе био је и остао на релативно ниском нивоу, истиче сарадник Института за новију историју.

„Тад се дешавало да људи поразбијају главе једни другима на изборним местима, данас то нећете видети.

„Има сличности, али има и разлике - у неким стварима смо, ипак, напредовали", закључује Лукић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]