Лет по маргини историје: Како су се жене са Балкана винуле небу под облаке

Ако питате пријатеље и познанике, схватићете да је мало ко уопште зна да је у историји југословенске авијације било жена.

Није ни чудо, пошто се у литератури готово не помињу.

Марио Хреља, београдски колекционар предмета везаних за историју југословенске авијације, брижљиво чува старе фотографије, документа и књиге - сведочења да су жене од самих почетака летења на Балкану ишле на курсеве, добијале дозволе и успешно се бавиле спортским летењем.

У уџбеницима их, међутим, нема.

„У Првом светском рату није било ниједне пилоткиње, а у Другом је летела само једна", наводи Марио Хреља, аутор више историјских изложби и књига о авијацији у Југославији, за ББЦ на српском.

Све до осамдесетих година прошлог века, жене нису могле формално да се школују за авијатичарке.

Зато су летеле на маргинама историје, о чему говоре узбудљиве животне приче, сведочанства женске храбрости и упорности.

Сапутнице

На Балкану, жене и авиони су се први пут нашли у истој реченици почетком прошлог века.

Било је то свега неколико година након што су америчка браћа Рајт у децембру 1903. године извела први успешан лет авионом.

Међутим, жене тада нису седеле за командама, већ на задњем седишту.

„Жене у авијацији се на Балкану први пут помињу између 1911. и 1913. године, као сапутнице на летовима које су пионири авијације организовали у Београду", каже Хреља, проучавалац историје авијације и наставник летења.

Један од пионира био је руски пилот Борис Масљењиков, који је „био син богаташа и имао свој авион".

Хреља додаје да, према писању београдских новина, прва жена која је путовала са руским пилотом „чак није ни била Српкиња".

„Са Масљењиковом се провозала супруга руског дипломате, а штампа ју је прогласила првом женом у Краљевини Југославији која је путовала авионом", наводи.

Првој Српкињи која се отиснула у плаве висине историја памти само презиме.

Била је то извесна госпођица М. Живковић, која је пре Првог светског рата села у авион са Масљењиковом, наводи се у књизи „Жене пилоти" Људмиле Јовановић.

Хреља додаје да су се жене појављивале као куме на церемонијама крштења авиона.

„Авиони су добијали и мушка и женска имена, ту није било правила", наводи.

Окупљања, крштења авиона и лакоћу летења викендом привремено је прекинуо почетак Првог светског рата 1914. године.

Србија је сукоб дочекала са „четири авиона, два балона и шест пилота", пише РТС.

Међу њима није било жена.

„Нико у српској војсци није ни размишљао о томе да би жене могле да науче да лете", истиче Хреља.

Видео: Прича о Милеви Ајнштајн

Први лет: Како је Кристина наљутила Даницу

У јесен 1930. године, Друштво резервних летача објављује оглас у листу Политика за пријем у цивилну пилотску школу у Београду.

У питању је била школа моторног летења, а жене су биле добродошле да се пријаве.

На конкурс су се јавиле три девојке - Кристина Горишек из Словеније, Даница Томић из Београда и Загорка Плећевић о којој истраживачи који су се до сада бавили овом темом нису успели да пронађу никакве податке.

Упис у школу значио је прилику да једна од њих уђе у историју као прва жена у Југославији која је пилотирала авионом.

Кристина Горишек долазила је из малог града у Словенији и није била из утицајне породице.

Њена другарица из клупе Даница Томић била је супруга тадашњег команданта 6. ваздухопловног пука Миодрага Томића, учесника Првог светског рата.

Горишек се родила у малом месту Мекина код Стичне у Словенији, завршила је трговачку школу и радила у трговини.

Наводно је, „више из шале него из збиље", преко неког словеначког министра замолила да јој се нађе „пристојно запослење".

Тако је успела да пређе у Београд и запосли се у пошти, па се пријавила на конкурс у школи летења.

Полазнице су прво прошле теоретску обуку, а затим почеле да се обучавају на авионима.

Спонтано и непланирано, Кристина Горишек је још током обуке, 9. новембра 1933. постала прва жена у Југославији која је самостално летела авионом.

Једног лепог јесењег дана 9.11.1932. године, наставник је са ученицом направио лет.

Кристина ниједног тренутка није очекивала ништа посебно.

Када су слетели, наставник је изненада искочио из авиона и рекао Кристини да полети и покаже шта зна.

Она није могла да поверује његовим речима, али знак заставице упозорио ју је да мора да полети.

Додала је гас и нашла се сама између неба и земље, а школски круг извела је без грешке.

На време је одузела гас и мирно, без икаквог поскакивања, слетела на одређену тачку.

На путу док је рулала ка хангару, зауставила ју је бела заставица.

Зачудила се необичном знаку и видела да наставник иде према њој да би се попео у авион.

Тако су заједно дорурали до хангара.

Почела су честитања и сазнала је да је прва жена у Југославији и на Балкану која је самостално летела авионом.

Многобројни новинари изненада су показали интересовање да пишу о Кристини.

Извор: „Жене пилоти", Људмила Јовановић

Догађај са часа летења „наљутио је команданта Томића и његову жену Даницу", тврди Марио Хреља.

„О томе знамо на основу чланака у новинама", додаје.

Како су све три полазнице успешно завршиле пилотску обуку крајем 1933. године, остало је да се доделе дозволе.

„Како би се смириле страсти, договорено је да Даница буде прва којој ће дозвола бити уручена", каже Хреља.

Тако је историја запамтила Даницу Томић као прву Југословенку која је стекла звање туристичког пилота.

Кристина Горишек се, према књизи „Жене пилоти", шест година након свог историјског подухвата удала за извесног Драгутина Новаковића који се „није слагао са њеним летењем".

Следећа обука школе моторног летења, за коју се поуздано зна да је међу полазницама било жена, завршена је 1939. године у Смедеревској Паланци.

Дала је три пилоткиње - Јелена Стефановић из Петровца на Млави, Милка Блаћанин из околине Крагујевца и Олга Андрасура из Петриње у Хрватској.

„Вероватно се и у другим пилотским школама које су постојале радиле и обучавале и девојке, али о томе нема сачуваних података", наводи Људмила Јовановић у својој књизи.

Како су жене закрстариле једрилицама

Тридесетих година, у периоду између два рата, постаје популарна друга, јефтинија врста летења - без мотора, на једрилицама.

Хреља каже да су се једриличарством бавили у Београду и Загребу, а мањим делом и у Љубљани.

„То је, пре свега, био спорт и људи су се њиме бавили пре свега из љубави и унутрашње потребе за летењем", прича.

Како додаје, у кругу једриличара кретали су се виђенији људи, попут познатог хрватског физичара Стјепана Мохоровчића, који је био председник Удружења резервних авијатичара Краљевине Југославије.

Први лет балканске жене на једрилици десио се у Загребу.

Хреља наводи да је управо је физичарева супруга, Ива Мохоровичић, „крајем 1930. или почетком 1931. године" постала прва жена која је управљала једрилицом.

У интервјуу за лист Пријатељ авијације, Ива Мохоровчић 1932. године одговара на питање како се осећала када је први пут полетела на безмоторном авиону.

„Та знате и сами, посве је нешто друго авијон, а посве друго једрилица", лаконски је рекла пилоткиња.

Будући једриличари иначе су похађали посебне обуке, а инструктори овог спорта школовали су се махом у Немачкој, каже Хреља.

На крају обуке, кандидати који успешно испит добијали су дипломе од А, као најнижег, до Ц као највишег степена.

Осим дипломе Ц обично, постојало је сребрно, златно, а нешто касније и дијамантско Ц, које се добијало за десетине и стотине километара једрења на великим висинама.

У Београду, управа Аероклуба Краљевине Југославије (АКЈ) 1932. године расписује конкурс за пријем кандидата (и кандидаткиња!) на једриличарску обуку, наводи Хреља.

На њу се пријавила једна жена - Олга Јелешкијевић, која је стекла А диплому.

Тако је званично постала прва једриличарка у Југославији.

Ентузијасти у многим мањим градовима оснивају једриличарске групе које су, на пример, постојале у Суботици, Вршцу, Крагујевцу и другим местима.

Великих замах у једриличарству дешава се после предратних Олимпијских игара у Берлину 1936. године, наводи Хреља.

„Тада је договорено да једриличарство од 1940. постане олимпијски спорт, па је држава имала интерес да улаже", објашњава.

Међутим, додаје Хреља, летење и даље није спадало у „женска посла".

То потврђује и Људмила Јовановић, која у књизи наводи да је у међуратном периоду „било је право чудо да девојке лете, а тек какви су били проблеми са родитељима јер је била срамота да девојке лете".

Крагујевчанка Милка Блаћанин-Хамза имала је 15 година када се 1935. учланила у једриличарску групу „Орао".

Када је 1939. године Пилотска школа у Смедеревској Паланци расписала конкурс, Милка је одлучила да се пријави.

„Зар да ми се људи смеју, да то чудо вози девојка", рекао је девојчин отац, а према казивању Милке које је објављено у књизи „Жене пилоти".

Када је након обуке успешно положила испит, наводно је по завршетку летења један пуковник ишао од кандидата до кандидата и говорио шта је било добро, а шта не.

„Када је стигао до Милке, само је питао: Да ли си ти женско", присећала се Милка.

Други светски рат отказао је Олимпијаду и ставио три тачке на школовање пилоткиња на Балкану.

У том рату, Србија је имала једну жену - Марију Драженовић Ђорђевић.

Каква је била Маријина улога у Другом светском рату?

У појединим медијима, Марија Драженовић-Ђорђевић помиње се као прва ратна пилоткиња у Краљевини Југославији.

Рођена је у Борову, у Хрватској, а носила је надимак „госпођица авијатичарка".

На обуку се пријавила као четрнаестогодишњакиња, „без знања родитеља".

Пре него што се овенчала овим епитетом, извела је још један подвиг, поставши најмлађа туристичка пилоткињу у земљи када је имала само 15 година, наводи се у књизи „Жене летачи".

Било је то 1939, у години када је почео Други светски рат.

Маријина породица је из Борова пребегла у Шабац, а тинејџерка се привремено одрекла летења.

Када је пред крај рата, 1944. године, упућен је позив бившим ваздухопловцима да се јаве у пилотске базе у Земуну и Панчеву.

Марија, која је до тада напунила 21 годину, јавила се на конкурс и тако постала „једина жена у строју", пише Јовановић.

Како додаје, „Марија се осећала обесправљено, јер су само мушкарци летели на борбене задатке".

Зато је, наводи Јовановић, убедила једног команданта да је поведе на ратни задатак.

„Марија је прва жена ратни пилот у ваздушном ешалону ратног ловачког пука са 60 ратних летова, уписаних у њеној летачкој књижици", пише.

Хреља, међутим, напомиње да је Драженовић-Ђорђевић „имала курирске задатке, а нема ниједног доказа да је учествовала у борбама".

До последње четвртине прошлог века, жене нису имале прилику да се формално школују за авијатичарке.

Прву генерацију војних пилоткиња Југославија је почела да школује тек у последњој деценији свог постојања, 1984. године.

Оне су биле полазнице Школе резервних официра авијације у Задру, а остала је сачувана једна песма коју су саставиле.

Питате нас што смо дошле

Питате нас што смо дошле

Питате нас куд смо пошле

Како нам је у колони

И у плавој униформи.

Казаћемо сада свима

То је наша домовина

И у нама срце бије

За заставу што се вије.

Чуваћемо с пуно снаге

Све пределе наше драге

Сваки камен, сваку реку

И планинску јасну јеку.

Небо плаво

Море драго

Мир и срећу

Што имамо.

Извор: књига „Жене летачи Југославије", Људмила Јовановић (2009)

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]