Велика Британија, ЛГБТ и Први светски рат: Како су се две Британке јавно волеле у Србији

„Истраживање лезбејске историје личи на посао детектива у крими романима - почиње неочекиваним открићем, а затим сваки траг води до следећег", каже истраживачица и драматуршкиња Олга Димитријевић.

Једно од њених „случајних открића" је и прича како су, у годинама током и после Првог светског рата, у Србији без скривања идентитета живеле две партнерке, лезбејке из Велике Британије.

Вера Џек Холм и Евелина Хаверфилд служиле су у рату - Хаверфилд је организовала хуманитарну помоћ, а Холм возила амбулантна кола у време када је жена за воланом била призор редак колико и дуга у сушним пределима.

„Судећи по архивском материјалу, не само да се нису скривале, већ су у Србији имале виши друштвени статус него што би у Великој Британији могле да сањају", додаје.

Њихово сексуално опредељење није засметало да остану упамћене као жене које су „срце дале Србији".

Физички трагови невидљиве историје и данас постоје - једна улица и Дом здравља у Бајиној Башти носе назив по Евелини Хаверфилд, а двестотинак километара југоисточно, у Крушевцу, налази се улица названа у част њене саборкиње, докторке Елси Инглис.

Последњи и најинтригантнији траг је надгробна плоча у порти православне Цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти - једина под којом је од оснивања цркве 1930. године сахрањено несвештено лице.

„Али готово нико не зна да је то гроб жене која је волела жене", открива Димитријевић.

„Женски рат" на улицама Лондона

Деценију пре почетка Првог светског рата, Британке крећу у мало другачију борбу - уличну и на махове радикалну битку за права жена.

Крајем 19. века, основан је сифражетски покрет, окупљајући жене које су се најзад, 1918, избориле за право гласа у Великој Британији.

Унутар покрета је формирано неколико крила, а „најдоминантнија струја борбе за права жена у Великој Британији после 1903. године постају сифражеткиње предвођене Женском социјалном и политичком унијом (Women's Social and Political Union - WSPU)", објашњава Димитријевић.

„Њихове методе подразумевају акције попут паљења зграда, напада на посланике, туча са полицијом, штрајкова грађу, а последично и боравак у затвору са присилним храњењем", каже.

На челу Женске уније је Емелина Пенкерст - активисткиња из Манчестера која се 1906. сели у Лондон како би одатле предводила сифражетске акције, наводи енциклопедија Британика.

У Лондону, Пенкерст трага за неким ко ће је возити и успева да пронађе не личног шофера, већ шоферку.

Возачких дозвола у то доба није било, а подразумевало се да људи који управљају колима умеју да поправе квар и знају како да се снађу у запрежном саобраћају, пошто су многи и даље путовали коњима.

Будућа шоферка Пенкерст била је сифражеткиња која не само да је умела да управља аутомобилом већ је, према писању британског магазина Шофер (The Chauffeur) из 1910, умела и да замени делове.

Њено име је Вера Холм, а надимак - Џек.

На почетку Првог светског рата, Холм ће допутовати у Србију са партнерком.

„Колико је та жена одскакала појавом можда најбоље илуструју шаљиви стихови које је Вери посветио неко потписан са 'М', а пронађени су у њеној архиви", каже Димитријевић.

„Била једном млада особа по имену Џек

Коју трачаре нису испуштале из уста

Јер је носила кратку косу

Страствено волела спорт

И трошила доста дувана!"

- Одломак из песме о Вери Холм, превод стихова са енглеског Олге Димитријевић

Ко је била Вера Џек Холм

Извори:Архив Вере Холм,The Pankhursts и Олга Димитријевић

Како су се заволеле Вера Холм и Евелина Хаверфилд

Вера Џек Холм и Евелина Хаверфилд су се највероватније упознале за време њихових активистичких дана, објашњава Димитријевић.

„Нема никакве сумње да су биле у љубавној вези.

„Документи показују да су 1911. године живеле заједно у Девону, а око 1912. године, Вера је у тестаменту написала да сву имовину оставља Евелини", каже.

Међу архивским документима, својеврсним сведочанствима њихове романсе, може се наћи и неколико песама које је Холм посветила изабраници, додаје.

То су Алфабет за Евелину из 1911. и романтична Поема за Ив Хаверфилд из 1909. године - почетна слова сваког од стихова вертикално исписују име Верине партнерке.

Љубавна писма која су вероватно размењивале нису сачувана, наводе из Женске библиотеке Лондонске школе економије.

Зашто Британке крећу у Први светски рат

Један од главних аргумената противника сифражеткиња био је да жене нису учествовале у ратовима, па зато не треба ни да имају право гласа, каже Димитријевић.

Све је променио Први светски рат - Емелина Пенкхерст и њена ћерка Кристабел су виделе прилику да побију и последњи аргумент противника.

То је изазвало расцеп у самом покрету, јер је део жена био за пацифизам, док су следбенице Пенкхерстових оформиле војне јединице, објашњава Димитријевић.

Хаверфилд је основала Женску волонтерску резерву (Women's Volunteer Reserve - WVR), са огранцима у Лондону где су се жене обучавале за учешће у рату, посебно активностима везаним за транспорт.

Шкотска лекарка Елси Инглис ставља њену јединицу на располагање Краљевском војно-медицинском корпусу.

Међутим, британско Министарство рата одбија њихову понуду да помогну, наводи се у једној антологији.

Један војни званичник покушао је да одврати Инглис речима: „Добра моја дамо, идите кући и седите мирно", бележе истраживачи.

„Није се предала - са истом понудом је контактирала српску и француску владу, које су је оберучке прихватиле", прича Димитријевић.

Тако је Болница шкотских жена за службу у иностранству (Scottish Womens Hospitals for Foreign Service), на челу са докторком Елси Инглис децембра 1914. стигла у Србију.

Овој јединици се 1915. прикључују Хаверфилд и Холм - прва се бавила административним пословима у вези са транспортом, а друга је возила амбулантна кола.

Ко је билаЕвелина Хаверфилд

Извор: Spartacus Educational

Заједно у ратној Србији: Мушка ношња, забаве и револвери

О животу у Србији током рата највише се зна из писама која је Холм слала пријатељицама у Британији.

„Из њих се види да су Британке у одличним односима са српским официрима, а сазнајемо да Холм и Хаверфилд живе заједно у Крагујевцу и да не крију везу", каже Олга Димитријевић.

„Вера свуда пише ми".

Она додаје да су Британке у Србији „стекле поприлично висок статус и изградиле присне пријатељске односе са официрима и српским лекарима".

Холм мало пише о локалном становништву - такви контакти „готово да се ни не помињу".

„Један од разлога је језичка баријера", примећује Димитријевић.

„Оне су успеле да се здруже са официрима зато што су били школовани и знали су стране језике.

„Имајући у виду да су се потпуно интегрисале у друштво официра и доктора, можемо претпоставити да је добар део итекако знао за њихов емотивни однос", наводи.

Још је занимљивије, додаје, што Вера бележи како са њима разговара о феминистичким темама.

Одломак писма Вере Холм*

Јуче сам морала да одем до сер Ралфа Пејџа [британски дипломата] и тамо сам упознала шармантног човека, капетана Петрановића.

После подне сам морала поново да одем тамо те сам попила чај и испушила пар цигарета са капетаном Петрановићем.

Такође сам морала до Министарства спољних послова где сам срела Гронитића и министра финансија.

Поред тога сам упознала десет јако финих официра који савршено говоре француски, те смо дуго разговарали о женском праву гласа - рекли су ми да су жене управо добиле право гласа у Данској и да могу бити биране у оба дома.

„Из писама видимо да су Вера и Евелина спавале заједно све време заједничког ратног ангажмана", наводи Димитријевић.

Холм није одустала од навика да се облачи као мушкарац - у једном писму „наводи да се облачила у српску мушку народну ношњу".

Постоји и запис да се „на једној забави појавила обучена као аутомеханичар", прича Димитријевић.

Из писма Вере Холм*

Поседујем комплетну српску мушку ношњу, ужасно је живописна.

Неку ноћ сам је обукла и отишла да посетим неке Србе који су били у потпуности одушевљени, те су ми помогли да је наместим како то чине православци.

У контакту су и са свештенством - у архиву Вере Холм остала је сачувана фотографија коју јој је поклонио јеромонах и старешина манастира Рача Захарије Милетић 25. јануара 1920. године у Ужицу.

„Гђици Вери Холм, пријатељици српског народа и својој дајем ову фотографију као успомену на мој живот под злочиначком германском окупацијом Србије", пише на полеђини фотографије.

Димитријевић сматра да су ове жене биле прихваћене међу српским официрима због „њиховог порекла, животног искуства и класе".

„То су странкиње које долазе из велике силе да помогну у рату", каже.

„Српски патријархални поредак тог времена пропустио их је на привилеговане позиције, на којима су могле равноправно да разговарају о политичким вестима са члановима елите и уживају у дивљењу и захвалности обичних људи.

„Британкама на Балкану је било дозвољено много тога што Српкињама није било, или њима самима у Британији", наводи Димитријевић.

Осим тога, „у сифражетском покрету су пре рата изградиле властити глас и идентитет од којег у Србији не одступају".

Истиче да официри у препискама са Холм „поздрављају њен лезбејски кружок пријатељица".

„То показује колико је однос према другачијој сексуалности повезан са друштвеним статусом", каже.

После пада Београда у октобру 1915. године, Болница шкотских жена у Крагујевцу нашла се пред тешким избором - повлачење преко Албаније или заробљеништво.

„Већина је кренула са се повлачи, али Инглис, Хаверфилд и Холм су остале јер нису желеле да оставе рањене и болесне", додаје Димитријевић.

У Крагујевцу их је затекао немачки напад.

Запис Вере Холм о бомбрадовању и пљачкама које су задесиле Крагујевац након пада Београда1915. године*

6. новембра град је бомбардован и после бомбардовања су госпођа Хаверфилд и докторка Кетрин Корбит отишле у град да помогну рањенима.

Следећи дан су стигли Немци и нама је наређено да останемо у болници.

Међутим, после пар дана су нам дозволили да идемо у град, те је госпођа Хаверфилд посећивала рањене и свакодневно им мењала завоје.

Било је доста пљачки након што се војска повукла из града и пре него [недостаје текст?] су стигли у град.

Чак су и залихе у магацину Црвеног крста Србије биле покрадене.

Госпођа Хаверфилд је једно јутро села пред врата ових радњи са напуњеним револвером, јер је то био једини начин да се зауставе лопови.

Када је морала да оде затражила је од мене да је заменим и тако смо се мењале у покушају да отерамо евентуалне лопове док нису дошле надлежне власти.

Они су нам захвалили и преузели стражу.

Димитријевић је утврдила да су „неко време су биле у заробљеништву у Србији, а онда су их Немци послали назад у Велику Британију".

Међутим, „код куће опет нису могле да седе мирно".

„У Енглеској се интензивно сакупљао новац за српске рањенике и војнике, а Елси Инглис је послала две војне јединице на фронт код Добруџе у Румунији, где су неко време боравиле Холм и Хаверфилд", наводи.

После рата, пар се враћа у Србију и настањује у Бајиној Башти.

Оснивају сиротиште - Хаверфилд фонд за српску децу (Haverfield Fund for Serbian Children).

„Хаверфилд је преминула 1920. од упале плућа", каже Димитријевић.

О њеној смрти пише британска штампа, цитирајући изјаву неименоване жене „која је у последње три-четири године била блиска са Хаверфилд".

Сахрањена је у порти цркве Цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти, до данас је једино несвештено лице чији се гроб ту налази.

Холм се враћа у Велику Британију и настањује се у Шкотској, где живи са две пријатељице.*

Остаје у контакту са појединим ратним друговима из Србије, а један од њих био официр Милан Јовичић, који је у писмима све време ословљава са Џек.

„Љубавна прича Вере Холм и Евелине Хаверфилд узнемирава националистички, десничарски и патријархално обојене верзије историје", каже Димитријевић.

„Непобитно је да су 'велике пријатељице српског народа' биле жене које су волеле жене и то је истина коју треба прихватити".

Хомосексуалност у Великој Британији крајем 19. и почетком 20. века

„Речи хомосексуалност и лезбејка нису биле у широј употреби у Великој Британији на почетку 20. века", објашњава професорка Дебора Колер са Универзитета у Сан Франциску.

Колер, ауторка књиге о животу лезбејки у Великој Британији почетком прошлог века. истиче да су се ове две речи тада користиле као „у сфери медицине".

„Жене које су ступале у романтичне и еротске везе са другим женама су за себе говориле да су сафисткиње", наводи.

Тако су о себи говориле претежно „жене из више класе, које су имале високо образовање".

Реч је о „поређењу са старогрчком песникињом Сафо са острва Лезбос".

Према легенди, Сафо је извршила самоубиство јер је била приморана на љубав са мушкарцем.

Сафисткиње су често носиле кратку косу и бавиле се активностима које се традиционално везују за мушкарце.

Мушка хомосексуалност је у Великој Британији законом забрањена 1885. године, док женска није никад, истиче Колер.

„Изгледа да владајућа класа није била у стању ни да замисли секс који не укључује барем једног мушкарца", каже.

Лондонски бискуп је 1921. године предложио инкриминисање женске хомосексуалности, али је предлог одбијен.

„Аргумент је био да ће увођење појма женске хомосексуалности у јавни дискурс шокирати многе жене, могло би и да их подстакне на грех.

„Чак и после Првог светског рата, хомосексуалност међу женама се сматрала опаснијом него мушка, али и ређом појавом", наводи.

После дуге борбе, хомосексуалност међу британским мушкарцима je декриминализована 1967. године.

Хомосексуалност у Србији

У Србији је ситуација била нешто другачија него у Великој Британији - мушка хомосексуалност забрањена је крајем тридесетих година 19. века, а женска крајем двадесетих година 20. века.

Први акт који је мушкарцима забранио односе са истим полом био је Војни закон из 1839. године, где у 12. глави, насловљеној О блуду и насиљу, пише: ко би „скота обележао" (сексуално општио са животињом) или „отрока осквернио" (незрелог младића силовао) или „би муж с мужем блуд учинио да буде најстроже шибан и свог чина лишен".

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Кривични законик из 1929. године уводи ову забрану и за жене, и то под прецизно дефинисаним условима: „Ако једна од њих има необично развијени утерус и стога може испуњавати у полном акту функцију мушкарца и друге могуће форме, сличне полном акту".

У законику се наводи да „све што се налази ван ових граница - узајамно онанисање лица различитог или истог пола, лезбијска љубав или сви други ексцеси и појаве перверзних наклоности) спада у појам блудне радње и може се казнити само као таква".

У послератној Југославији, Кривични законик из 1951. године забранио је хомосексуалне односе међу мушкарцима, сврставајући их међу лакша кривична дела, скреће пажњу Франко Дота у раду „Јавна политичка историја мушке хомосексуалности у социјалистичкој Хрватској".

Кривични законик посматра их као „противприродни блуд", а у члану 186. пише: „За противприродни блуд између лица мушког пола учинилац ће се казнити затвором до две године".

Међутим, лезбејство је овим закоником фактички декриминализовано, јер нема помена женске хомосексуалности, примећује Дота.

Током и после распада Југославије, бивше републике су једна по једна укидале забрану.

„У Србији се то догодило 1994. године", наводи Олга Димитријевић.

* Фактографски подаци и одломци преузети су из књиге „Међу нама: Неиспричане приче геј и лезбејских живота"

* Коришћена литература:

Лидлингтон, Џил (Lidligton, Jill) - Britain in the Balkans: Тhe Response of the Scottish Women's Hospital Units

Паг, Мартин (Pugh, Martin) - The Pankhursts: The History of One Radical Family

Смит, Ангела (Smith, Angela) - Women's Writing of the First World War: An Anthology

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]