Други светски рат, антифашизам и Југославија: Зашто је данас важна Марија Бурсаћ - прва народна хероина

О теби пјевам, Маријо, Маријо!

Ој, дјевојко ратниче, ратниче,

што си под титовку свила плетенице,

и срцем кренула противу бетона.

Ови стихови посвећени су првој жени народном хероју Марији Бурсаћ, партизанки која је погинула са 23 године, јуришајући на непријатељске бункере у Другом светском рату.

Игром судбине, смртно је рањена 1943. на Пркосима у врлетима Босне и Херцеговине, а на носилима до болнице Марија Бурсаћ је пркосно певала.

Пре тачно пола века ову песму инспирисану поезијом Бранка Ћопића са Корни групом Корнелија Ковача отпевала је тада млада хрватска певачица Јосипа Лисац.

„Марија Бурсаћ је један од примера колико је жена храбра и снажна", каже Лисац за ББЦ на српском.

Нема јачег и слабијег пола

На њеном, као и многим другим, примерима јасно се види колико је подела на јачи и слабији пол које је „цивилизовано" друштво наметнуло - погрешна, оцењује Лисац.

„То ми је увек сметало.

„Моја аматерска дијагноза је да је жена једнако снага, а мушкарац једнако емоција", напомиње загребачка уметница.

„Мушкарци су изузетно емоционални и управо зато што је друштво било тако некоректно кроз све ове векове мушкарци је требало да сакривају емоције иа показују снагу и храброст, а нису такви.

„Жена је снажнија и храбрија, а она је као 'слабији' пол била заробљена и могла само одгајати децу", напомиње Јосипа Лисац.

Таква судбина чекала је и Марију Бурсаћ која се 2. августа 1920. родила у селу Каменици, код Дрвара у Босни и Херцеговини.

„Она је са села из тада, а и сада забаченог места какав је Дрвар без обзира на све ресурсе које је природа дала том простору, ту се врло тешко живело", каже за ББЦ историчар из Санског моста Велид Селман.

Марија је детињство провела као чобаница, чувала је овце и говеда до 14. године.

Уз то, као најстарије дете код куће је имала много обавеза - прала веш, шила, кувала, све што је требало.

Имала је дара за вез и ручни рад, али су је занимала и слова.

У књизи „Жене хероји" Миле Беоковић пише да је Марија од млађег брата кришом узимала буквар и учила слова, иако се тада сматрало нормалним да је жена неписмена.

Они који су је познавали описују је као ведру девојку, увек спремну за шалу и песму.

Од необразоване девојке са села, до боркиње бомбаша

У школу ће кренути тек као пунолетна 1938. и то на курс за домаћице.

Школски учитељ био је комуниста Велимир Стојнић који је вероватно значајно утицао на то да се Марија већ јула 1941. прикључи Народноослободилачкој борби (НОБ).

У јесен исте године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

„Локални учитељ је препознао ту унутрашњу снагу, ту енергију која је извирала из ње коју је поседовала, а није је била свесна.

„То је дошло до изражаја појавом антифашистичког отпора после устанка у Југославији и она се врло активно прикључила борби.

„Од једне неписмене девојчице сазрела је у једног снажног антифашисту и наметнула се упорношћу и одлучношћу", напомиње Селман.

Најпре је помагала борцима, скупљала храну, одећу и обућу за њих.

Напредовала је и у партијској организацији, постала је политички комесар у омладинској чети.

Почетком 1943. Марија ће на лични захтев бити примљена у Десету крајишку бригаду, где је прво била болничарка, а касније и боркиња-бомбаш.

„Лични пример је преносила на друге и из те снаге изворе њен ауторитет и није случајно што је она проглашена за прву жену народног хероја у Југославији.

„Требало би да буде пример младим генерацијама, а не зна се ништа о њој", наводи Селман.

И Маријин брат Душко Бурсаћ отишао је у партизане и био СКОЈ-евац.

Погинуо је наредне године, 25. маја 1944. за време чувене битке познате као Десант на Дрвар и касније добио највише признање Орден народног хероја.

Дугогодишњи професор и својевремено директор гимназије у Санском мосту наводи да се у данас током образовања младих на Балкану врло мало учи о вредностима антифашизма.

„Помало се историја идеологизира, усмерава у неким другим правцима који не доносе добро никоме.

„Зато је добро да се прича о Марији Бурсаћ као симболу, хероју, антифашисти, жени необразованој која је спознала те вредности и ставила све, па и свој живот у ту борбу", додаје он.

Лабудова песма

Средином 1943. прележала је тифус, али се пре потпуног опоравка вратила у чету.

Марија Бурсаћ смртно је рањена у ноћи између 17. и 18. септембра 1943. на Пркосима када јој је парче минобацачке гранате покидало глежањ десне ноге.

На супротној страни били су Немци и усташе, чији је гарнизон требало напасти и узети им оружје и опрему.

Умрла је од гангрене пет дана касније 23. септембра у малој импровизованој болници у Видову селу надомак Дрвара.

Целим путем до болнице певала је партизанске песме.

Једне од њих стихови су гласили „Мила мајко, кад у борбу пођем, ти не плачи ако ти не дођем..."

Иако може звучати звучи као митологија, то су историјске чињеница, напомиње Селман.

„Село Пркоси је у општини Босански Петровац код Врточа, а требало је прећи 40 километара до Каменице код Дрвара, требало је прећи врло тешке путеве и непроходне, а другови су је носили на носилима.

„Сви извори указују да је она била весела, расположена, певала и бодрила саборце да истрају у борби против фашизма, то је један од разлога њене симболике", напомиње историчар.

То је у каснијем интервјуу потврдила и Маријина мајка Јока Бурсаћ.

За часопис Нада 1979. испричала је, да не само да је њена ћерка певала, већ се на самртној постељи бринула и за брата, коме је преко ње поручила:

„Мајко, ево ти овај мој плетени џемпер, а у џеповима има и неколико метака са Пркоса, па то подај моме браци Душку и пуно га поздрави од његове сеје Марије", сачувао је Југопапир.

Историја због данас, антифашизам због фашизма

О Марији Бурсаћ важно је говорити „у ово турбулентно и несретно време кад у реалности имамо опредељење за антифашизам свих држава у регији, а у ствари јачање профашистичких организација и идеологија", сматра професор историје из Санског моста Велид Селман.

„Важно је истаћи да се ради о жени првом народном хероју, у току Народноослобдилачке борбе и револуције у Југославији и борбе против фашизма, против тог зла за који смо мислили да се неће поновити, а ево нажалост оно је врло присутно и прети нам", каже Селман за ББЦ.

Несхватљиво је, додаје, да се то дешава после свих искустава које је Балкан доживео.

„Неки моји другари који су се клели у антифашизам својим поступцима показују да су на супротној страни, што се може разумети само кроз интерес.

„Кад се доводе у питање људска права, демократија, борба против свих врста зла који доводе у питање људски живот само зато што се можда другачије зовемо, имамо другачију боју коже, несхватљива је и постоји потреба да се о томе прича", додаје историчар.

Сличног става је и Драган Бурсаћ, колумниста из Бањалуке, чији је деда био даљи рођак хероине.

„На цивилизацијском нивоу, Марија Бурсаћ је доказ да је на овом простору итекако постојао антифашизам док је читава Европа била поробљена.

„На симболичкој, феминистичкој равни, има безброј фактора због којих би требало да се сећамо те жене, то обавеза свих нас на овим подручјима бивше Југославије", каже Бурсаћ.

Као први корак и „најмање што се може урадити" предлаже да се она врати у историјске уџбенике.

„Одатле је на пречац мигрирала вољом или безвољом балканских моћника који су у ревизији историје направили шизофрену слику и то сервирамо данашњој деци.

„Зато не знам колико млади уопште знају о њој, а она је пребитна, битнија од свих нас и том симболичком смислу", напомиње он.

Сећање на њу у Србији чувају улице у неколицини градова и Основна школа у београдском насељу Звездара.

У селу Пркоси, које нема струју, а често има проблема и са водоснабдевањем, мештани су пре десетак година подигла спомен обележје Марији Бурсаћ, писала је Ал Џазира.

До њене бисте води макадам.

У оближњем Босанском Петровцу одржана је и Прва земаљска конференција Антифашистичког фронта жена у Дугом светском рату 6. децембра 1942.

„Најжалосније је што то води и одржава завичајно локално удружење, неколико људи који ту живе.

„Ниједна институција не води рачуна о томе, кад бих неком рекао да нађе споменик Марији Бурсаћ, ако га нема на Гугл мапама сигурно га не би нашао", наводи Бурсаћ.

Реч је о системском и потпуном занемаривању, додаје.

„Политичке системе и граде на томе да се то не види и не чује, да остане невидљиво, зато је све спало на неколико ентузијаста који су између себе скупили новце и направили бисту.

„Та локација је одржавана. То је дивљина, најближе куће су пет или шест километара далеко, ту не можете доћи случајно, тако да је то у поприлично добром стању кад узмете у обзир где се налази", описује Бурсаћ.

Жене ратнице

Има много жена народних хероја што показује колико су жене снажне, истиче Јосипа Лисац.

„Кад ти мушкарац каже 'шта бих ја без моје жене', да, он то заиста и мисли.

„Он зна да заправо без снажне жене не би успео, као што и ја могу рећи да без једног дивног, снажног мушкарца, емотивног ја не бих била то што јесам", истиче Лисац која је две деценије провела у љубави са Карлом Метикошем, хрватским музичарем.

Он је преминуо 1991. али му Јосипа од тада редовно посвећује концерте и песме, јер је „њихова љубав жива", како често каже.

Родне поделе посебно бледе кад се говори о хероинама било ког рата.

Мушкарци су некад одлазили у рат после петог позива, а жена која је желела да се бори - није одустајала ни кад је десет пута одбију.

Орден Народног хероја добила је укупно 91 жена у Југославији за учешће у НОБ-у од краја рата до седамдесетих година.

„Ситуација чини да је човек јак или слаб, била то жена или мушкарац", закључује Јосипа Лисац.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected].