Феминизам и Србија: Борба за право гласа када су жене изједначаване са „суманутим лицима“

Крај Првог светског рата 1918. године довео је до слома моћних држава и промена на карти света, али једна друга борба - за основна права жена - у многим земљама била је далеко од добијене.

У новооснованој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца жене нису имале право гласа, зарађивале су мање од мушкараца, о сопственом телу нису самостално одлучивале, а поједина занимања и школе су им били недоступни.

Али нису хтеле да се помире са тим. У земљи која ће деценију касније понети назив Југославија од 1918. ничу бројна женска и феминистичка друштва.

Сто година касније, боркиње за женска права сматрају да је поново актуелно оно за шта су се жене бориле почетком 20. века.

„То што данас имамо готово 40 одсто жена у Народној скупштини и жене на истакнутим политичким местима ништа не мења. Нити ће политика бити хуманија, нити ће женама бити боље, уз сталну стрепњу да се могу изгубити већ достигнута права", каже за ББЦ на српском Тања Игњатовић из Аутономног женског центра.

Важан тренутак у борби жена било је оснивање Феминистичке алијансе, на конгресу у Љубљани 22. и 23. септембра 1923. године.

Пуним називом Алијанса феминистичких друштава у држави СХС, основале су је Сплошно женско друштво из Љубљане, Удружење Југословенских жена из Загреба и иницијатор конгреса - Женски покрет из Београда и Сарајева.

„На скупштини су постављени циљ и програм деловања Алијансе, усмерен на остваривање права жена, супротно деловању националних и верских, као и хуманитарних организација жена", додаје Игњатовић.

Докторка Светлана Стефановић, научна сарадница и архивисткиња Архива Југославије, каже за ББЦ на српском да им је циљ био „ослобођење жена стицањем политичких права и спровођењем реформи закона и друштвених обичаја".

Укратко - „постизање једнакости између мушкараца и жена".

Шта је претходило конгресу у Љубљани?

Једно од кључних питања било је право гласа жена. Прва фаза борбе за ово право у новонасталој држави трајала је до доношења Видовданског устава 1921. године.

Тадашња кровна женска организација - Народни женски савез Срба, Хрвата и Словенаца, подржавала је овај захтев резолуцијом усвојеном на оснивачком конгресу 1919, наводи Стефановић.

„Борба се водила путем петиција и протестних окупљања и митинга, али и пером и тражењем савезника међу тадашњим политичким партијама", објашњава она.

Савез је почетком 1920-их окупљао око двеста женских удружења са око 50.000 чланица, које су тежиле ка развијању хуманог, етичког, културног, феминистичко - социјалног и националног рада.

Мемоари прве феминисткиње у Египту:

Међутим, по доношењу Устава 1921. године, додаје Стефановић, Савез из програма „брише захтев за бирачким правом".

„У њему је превладала струја која је заступала став да, с обзиром на опште добро, није време да се поставља то питање - због нестабилне политичке климе, честих смена влада, сукоба између националних политичких елита".

А онда је дошао конгрес Међународне женске алијансе за право гласа (International Woman Suffrage Alliance - IWSA) у Риму, маја 1923. године, којем је присуствовала и југословенска делегација.

Тада се разматрало уједињење IWSA са Међународним савезом жена (International Council of Women, ICW), чији је члан био Народни женски савез.

Међународни савез жена се бавио друштвеним питањима и обједињавао различита женска друштва, док су чланице Међународне алијансе за право гласа жена биле феминистичка удружења, а главни циљ им је било политичко право жене.

Напослетку, предлог о уједињењу био је одбачен, те су две међународне организације „са различитим делокругом рада" наставиле да постоје засебно.

Сличан пример су следиле и феминисткиње у Србији, које су неколико месеци потом основале организацију „чији је први задатак било освајање права гласа за жене".

Погледајте: Зашто је скупље бити жена него мушкарац

Раскид са илузијама

Конгрес у Љубљани у септембру 1923. је означио почетак друге фазе у борби за женско право гласа у Краљевини СХС, тврди Стефановић.

Зачетник идеје био је Женски покрет, основан 1919. године под именом Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, прво у Београду, а потом и у Сарајеву.

На конгресу су активисткиње које се нису одрекле захтева за политичким правима основале Феминистичку алијансу.

„Ове боркиње се нису дале омести фразама да 'није време да се поставља то питање', обесхрабрити тврдњама да је политика 'прљава работа' и да женама није место у политичкој борби", наглашава Стефановић.

Додаје да је оснивање Феминистичке алијансе значило „раскид са илузијама да ће захтев за женско право гласа наићи на одобравање и подршку од стране политичких партија и свих женских организација" и да је довољно „дати се чути, опазити и изложити захтеве".

Али ове активисткиње наставиле су и да сарађују са Народним женским савезом, који је из програма раније избацио захтев за гласачким правом жена.

Феминистичка алијанса је, поред права гласа за жене, захтевала да се призна економска независност удатих жена, затим једнако родитељско старање над децом, измена наследног права и увеђење општег осигурање за мајке, наводи Тања Игњатовић.

Такође су тражиле бољу заштиту радног права жене, увођење инспекторке рада, слободно напредовање у професији и слободан приступ у политичком животу.

Жене су тражиле укидање ограничења прописаних Грађанским закоником.

Краљевина није имала јединствен Грађански законик, али је српски жене изједначавао са „малолетницима, ментално поремећеним и суманутим лицима, распикућама и пропалицама", каже Игњатовић.

Феминистичка алијанса је 1926. године реорганизована у Алијансу женских покрета, коју су чинила изразито феминистичка друштва.

Наставиле су да се боре око раније зацртаних захтева, али су додале и нове.

Од 1935. године, наводи Игњатовић, поново су појачале деловање и тражиле пуну пословну способност за све жене, обавезан грађански брак, надлежност судова у свим брачним споровима, равноправност мужа и жене у браку, изједначавање жена и мушкараца у наследном праву, слободно располагање властитом имовином и друго.

Неостварени циљ Алијансе

Побољшање у том периоду донео је Кривични законик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1929, који је успоставио формално-правну једнакост међу половима.

Жене су тада први пут добиле кривичноправну заштиту независно од интереса мужа, што је дошло до изражаја у одребама о „сексуалним деликтима", каже Светлана Стефановић.

„Али ове промене закона нису аутоматски обезбеђивале стварно побољшање кривичноправне заштите жена, пошто су ранија законска решења и на њима базирана схватања судија и даље у великој мери обликовала судску праксу."

Алијанса је престала да постоји уочи Другог светског рата, када је влада Цветковић-Мачек забранила рад појединих женских организација, па је тако право гласа жена остао неостварени циљ.

Тек по завршетку рата, након деценија борбе, жене су се 11. августа 1945. године избориле за право гласа у Југославији.

„Дошло је до огромних промена у образовању, запошљавању, здравственој и социјалној заштити, али је Kомунистичка партија контролисала 'женско питање', посебно водећи рачуна да се направи дисконтинуитет са грађанским женским феминистичким организовањем, а затим и одлуком да се распусти Антифашистички фронт жена" наводи Игњатовић.

Антифашистички фронт жена био је друштвено-политичка организација жена Југославије током Другог светског рата, основан 1942. године у Босанском Петровцу.

Као засебна организација престао је да постоји 1953. године.

Теме Феминистичке алијансе поново актуелне

Стефановић каже да су у социјалистичкој Југославији, ступањем на снагу Устава из 1946, породичног права из 1946/47. и Закона о наслеђивању из 1955. године жене у политичком и правном погледу биле изједначене са мушкарцима.

Међутим, сматра да је од почетка деведесетих на снази „репатријархализација друштва" и да су одређене слободе, које су биле освојене, „поново доведене у питање", те да их „треба бранити".

Тања Игњатовић истиче да су теме којима су се жене у Феминистичкој алијанси бавиле пре скоро сто година и данас „сасвим актуелне".

„Показало се да законско изједначавање жена и мушкараца, мада нужно, није довољно да се постигне фактичка једнакост", сматра Игњатовић.

Каже да је дошло до „одроњавања достигнутог нивоа права жена", а разлоге проналази у „ратној политици, економском суноврату, санцијама, корупцији и криминализацији друштва" деведесетих година у Србији.

Разлог види и у „бруталној корпорацијској неолибералној економији и конзервативној политици" протекле деценије.

Додаје да то што су жене на истакнутим политичким местима и што су сада заступљеније као народне посланице - ништа не мења, јер, оцењује, то неће хуманизовати политику, нити ће женама бити боље.

„То тражи нове форме организовања жена, укључујући најмлађе генерације".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]