Млади у Србији: „Не знам шта се десило мојој генерацији" или како се у дигиталној ери стичу нови пријатељи

Када је Софија Кљајић пре три године дошла у Београд, мислила је да ће јој највећа брига бити полагање испита, али ју је сачекао нови изазов.

„Никада нисам размишљала да ће ми један од проблема бити како да пронађем пријатеље", каже разочарано 21-годишња студенткиња из Врњачке Бање, места у централној Србији, за ББЦ на српском.

Призор младих који усхићено разговарају за столом у кафићима, а да не баце поглед на телефон, све је ређи.

Уместо тога, лица младих који седе за истим столом обасјавају екрани телефона, а они ћуте и зуре у њих као омађијани.

„Млади су све затворенији, упознајемо се ми, али је све површински и пролазно.

„Друштвене мреже помажу да лакше ступимо у комуникацију са неким, али са друге стране удаљавају нас од личног контакта, као да се јавио страх од прилажења", додаје Софија разочарано.

Више од 90 одсто младих у Србији користи интернет за друштвено умрежавање, подаци су Еуростата, што премашује европски просек за пет одсто.

Психолошкињу Љиљану Марковић то не изненађује, јер је, за већину младих, виртуелни свет постао безбедније место и „када су без телефона, чини им се као да су одсечени од света, јер је сав њихов живот у том уређају".

„Ту је и све већи притисак друштва да треба да буду ин и кул, ако желе да буду прихваћени, зато им је лакше да се повуку у дигитални свет, где живу реч замењују слова и слике.

„Некада смо били усмеренији једни на друге, а данас све мање међусобно комуницирају", каже она за ББЦ на српском.

Питање без одговора

Софија Кљајић се радовала доласку у Београд и студентском животу.

Веровала је да ће јој боравак у једном од највећих студентских домова донети нове пријатеље.

Њено пресељење поклопило се са пандемијом корона вируса, па су кафићи и клубови били затворени.

Био је то период, присећа се Софија, када је и било неког дружења.

По попуштању мера, окупљања су се проредила.

Првобитно усхићење врло брзо је ишчезло.

Ништа боље није било ни на факултету.

И оно мало контаката које је успоставила, временом је изгубила.

То је почело да је забрињава.

Како ће онда, питала се, стећи пријатеље.

И њена најбоља другарица Тамара Вукчевић је имала другачију слику о студентском животу.

Оптимистично је веровала да ће јој бити као у америчким филмовима, где се сви друже, изнајмљују комби и заједно путују.

Али, није било тако.

Ретко ко је желео да се дружи и излази.

У једном тренутку, Тамара је почела да се преиспитује, свакодневно анализирајући сопствено понашање.

Питала се у чему је проблем и да ли је све у реду са њом.

Тих мука није имала у средњој и основној школи, када су се сви дружили и играли.

„Имам најближе другарице и срећна сам због тога, али сам мислила да ће се тај круг проширити.

„Не знам зашто је то сада толико тешко и зашто не успевамо у томе", пита се Тамара.

Психолошкиња Марковић истиче да се страх од упуштања у блискије пријатељске односе све чешће јавља у разговорима које обавља са младим људима.

„Они тек сазревају, поприлично су осетљиви, рањиви, несигурни, али и неповерљиви, зато све држе на површини, без претераног удубљивања.

„Неки су већ наишли на неразумевање околине и, из страха да не буду поново повређени, стварају баријеру и избегавају улазак у нове односе, било да је реч о пријатељским или партнерским везама", додаје она.

То није тренд само у Србији, већ и у свету.

Резултати студије америчког Центра за истраживање из маја 2021. показују да млађе генерације све ређе имају жељу да граде нова пријатељства.

Само трећина испитаника рекла је да се радује новим пријатељима.

Од врата до врата

Софија и Тамара су на различите начине покушавале да упознају људе њихових година.

Кренуле су на плес, промениле места за изласке, али безуспешно.

У плесној школи су сретале старије генерације са којима нису имале много додирних тачака.

„Приметиле смо и да су и њихови разлози доласка били слични: усамљеност и жеља да се друже.

„Само што су они успевали да пронађу друштво, а ми не", присећа се црнокоса Тамара.

Упорне да прошире круг пријатеља, организовале су и разноразна дружења у студентској соби, али без много ефекта.

„Једном сам ишла од врата до врата и позивала људе да нам се прикључе, да се дружимо и упознамо, али је све било краткотрајно.

„Успоставимо ми контакт, није у томе проблем, него како да одржимо тај однос", прича Софија.

Са тим проблемом не суочавају се само млади већ и старији, што је последица и урушавања вредности у друштву, сматра Љиљана Марковић која годинама ради са младим људима.

Све је мање, додаје, садржаја који шаљу позитивне примере.

„Уместо да негујемо заједништво и указујемо колико су пријатељства важна за наш развој, ми смо последњих година изложени углавном агресивним и насилним причама.

„Деца то несвесно упијају, јавља им се страх, повлаче се и зато је све више младих који се боре са депресивношћу или анксиозношћу", указује она.

Извештај америчког Центра за контролу и превенцију болести објављен 2023. године, показао је да се све више младих бори са неком врстом менталног проблема.

Проценат оних који су озбиљно размишљали о самоубиству порастао за скоро 60 одсто у односу на деценију пре тога.

Тамара Вукчевић примећује да се недостатак живог контакта одражава и на речник њене генерације.

„Чини ми се и да смо отупели и то ме баш плаши. Да не говорим о средњошколцима, биће лошији него ми", додаје помало забринуто.

Србија је и ове године подбацила на ПИСА тестирању, где се проверава у којој мери су млади оспособљени да разумеју и користе дате информације приликом решавања релевантних проблема из свакодневног живота.

Само два одсто ученика је из читања и научне писмености постигло резултат на највишем нивоу постигнућа, док је просек седам одсто.

Погледајте видео: Могу ли деца да се одвикну од друштвених мрежа и телефона

Кад друштвене мреже узму примат

Искуства Дарка Даниловића из Косјерића, места на западу Србије, нешто су другачија.

Овај 20-годишњи студент машинства живи у Београду од кад је уписао факултет.

Боравак у дому донео му је прегршт нових познанстава која су потом прерасла и у права пријатељства.

„Некако смо се сви брзо зближили и почели да се међусобно посећујемо и излазимо.

„Можда нас је зближило то што смо далеко од куће", говори овај младић продорно плавих очију.

Колико се његова генерација ослања на друштвене мреже приликом упознавања и дружења?

Много, можда чак и превише, изговара помало стидљиво.

„Нажалост, све више се ослањамо на њих, процењујемо људе на основу њихових профила, а да их уопште не знамо.

„Када сам био мали, увек сам се чудио зашто моја једанаест година старија сестра толико времена проводи уз телефон, гледајући слике, клипове, поруке, а онда видим да и ми то сада радимо", додаје Дарко.

Интернет генерација

Џин Твенџ, професорка психологије на Универзитету у Сан Дијегу, годинама је проучавала младе и њихов однос према пријатељству.

Млади, који су одрастали почетком 2000-их, окупљали су два до три пута недељно, а само десет година касније, ти сусрети сведени су на минимум, пише Твенџ у књизи Генерације: Права разлика између генерације З, Миленијалаца, генерације Икс, Бумера и Тихе генерације.

Бег од упознавања нових људи у порасту је од 2012, а додатно је подстакнут пандемијом корона вируса, када се сваки контакт преселио у дигитални свет.

Анђела Савић је ученица четвртог разреда једне београдске гимназије и примећује да су њени вршњаци углавном заокупљени имагинарним животом на друштвеним мрежама.

Како онда стичу нове другове?

Тешко и споро, одговара после краће паузе.

„Ми смо интернет генерација, средњу школу смо практично завршили на даљину, због пандемије.

„Зато је многим мојим вршњацима тешко да иступе из дигиталног света, поготово онима који су по природи повученији", додаје ова 19-годишњакиња за ББЦ на српском.

Иако Анђела нема проблем да са неким ступи у директну комуникацију, примећује да се и она креће у затвореном кругу људи.

„Углавном су то пријатељи које познајем из детињства.

„Можда ће се круг проширити када кренем на факултет", додаје ова висока средњошколка.

Жеља јој је да упише психологију, јер ју је одувек занимало људско понашање и психа.

Док разговарамо, припрема се за теретану.

Ужурбано пакује опрему и повремено баци поглед на плави телефон.

„Трудим се да га оставим са стране када сам са пријатељима у неком кафићу или клубу, али ухватим себе да све чешће проверавам да ли ми је неко писао.

„То нам је постала свакодневница, ретко ко више и разговара, што је заправо тужно", прича Анђела.

Погледајте и ову причу: Ко живи боље - програмери или пољопривредници?

'Шта се десило мојој генерацији?'

Софија и Тамара не одустају.

Тамара већ неко време похађа факултетски хор и полетно прича о њему.

„Повезала сам се са колегиницама са других смерова и упознала старије студенткиње.

„Чини ми се да су њихове генерације остале привржене живој речи и дружењу, што је супер, али ми је жао што моји вршњаци нису такви", каже она.

И док спрема јануарске испите и радује се свакој будућој хорској проби, у гласу јој се назире трачак забринутости.

„Тај хор неће да траје заувек.

„И даље се питам шта се десило мојој генерацији?", додаје тужним гласом.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]