Млади и Србија: Одрастање, самоћа и брига за посао - највећи страхови

После студија српске књижевности, Немања Вилотијевић се осећа као на раскрсници.

Са једне стране налази се пут који води до самосталности, а са друге жеља да студентски дани још мало потрају.

Висок и кратко ошишан младић објашњава да, иако већ пет година не живи са родитељима, за њега проналазак посла значи и коначну самосталност.

Поред страхова које је имао за време студија, сада му се јавио још један - од одрастања.

Док је спремао последње испите, осим радости, Немања је осећао и напетост због промена које ће уследити.

„Чини ми се да себе и даље доживљавам као дете.

„Бринем се како ћу се снаћи и да ли ћу успети да се уклопим у колектив", каже нервозно за ББЦ на српском.

Сматра да неће имати времена за хобије и ствари у којима ужива.

Док седимо у једном од његових омиљених кафића у Крагујевцу, у ком тихо свира џез, додаје:

„Свет и живот нису онакви каквим сам их замишљао, али за то нико није крив.

„Одрастајући, увидео сам да је живот много компликованији него што сам мислио", каже он.

Погледајте: Ко живи боље у Србији - пољопроивредници или програмери

'Плашим се одговорности'

Психолошкиња Мери Стојкoвић истиче да се страх од одвајања од родитеља често јавља у разговорима које је обављала са младим људима.

Способност критичког размишљања се развија од девете до четрнаесте године, додаје.

„Период пубертета доноси велике промене, тада се могу јавити нови страхови, попут оног од одвајања, који нас касније прате, или се могу побудити већ постојећи које смо стекли у раном детињству", објашњава.

На смеру који је студирао, Немања је имао више од педесет испита, али, каже да му је испит из самосталности најтежи.

А како се примиче, све више га плаши.

„Плашим се и да ће са осамостаљивањем доћи и самоћа.

„Читав тај процес доживљавам као губитак неких емотивних простора и веза, и са родитељима и са пријатељима, које су сигурне", додаје овај 24-годишњак.

Стојковић објашњава да страх од одвајања од родитеља може проистицати из превелике заштићености детета у раном детињству.

Уколико у периоду формирања идентитета социјални односи наиђу на неку потешкоћу, јавља се страх од будућих односа са људима.

„Млади људи ће се зато плашити нових друштвених ситуација и развити осећај страха и напетости који утиче на негативну слику о себи", каже Стојковић за ББЦ на српском.

Она објашњава да су и други страхови младих, попут оног да нису довољно добри, повезани са страхом од одвајања од породице.

„Треба напустити сигурну базу и бринути самостално о себи."

Ове нелагодности се прерастају када се особа адаптира и уклопи у нову средину.

„Уколико нема прилагођавања, могу се да се развију различите социјалне фобије и у тим ситуацијама требало би се обратити стручном лицу", сматра она.

А што више времена пролази, може бити све теже.

Жаклина Филиповић, психолошкиња која ради са младим људима, објашњава да je у Србији велики број младих људи који се плаше да се одвоје од родитеља после завршених студија.

„Није добро ни за дете ни за његове родитеље да остају у заједницама и после 35. године.

„Такво окружење није здраво и долази до кварења односа деца и родитеља", сматра она.

Пут до посла делује тешко

За разлику од Немање, за кога је проналазак посла стрес, Тамара Вукчевић се боји да неће наћи одговарајући посао.

Иако је тренутно на трећој години на Филолошком факултету у Београду, брине је шта ће бити када положи последњи испит.

Говори динамично, а нашминкана је јарким бојама.

Седимо у њеној соби у Студентском граду.

Малу двокреветно студентску собу Тамара је прилагодила постерима и фотографијама из филмова и серија које воли.

На прозорима су шарене завесе и лампице, а на столу књиге и кутија са шминком.

„С обзиром на то да студирам хуманистичке науке, плашим се да ћу, чак и ако до посла дођем, радити нешто што ми не одговара", каже уплашено за ББЦ на српском.

Млади до 30 година чине 18,7 одсто укупног броја незапослених који је у септембру 2023. године износио 91.040, наводе из Националне службе за запошљавање у писаном одговору за ББЦ на српском.

Просечна дужина тражења посла, у септембру 2023. године, за незапослена млада лица била је 23 месеца, додају.

Иако Вукчевић каже да зна да је породица подржава, не жели да заувек зависи од њих.

„Често чујем приче људи из мог окружења који раде послове које не воле, само зато што не могу да пронађу посао у струци", додаје ова студенткиња.

Најтраженија занимања су: информатичари и статистичари, грађевинари, обрађивачи метала, занимања угоститељства и туризма, произвођачи одеће, трговци, комуналци, занимању друмског саобраћаја, прерађивачи хране и пића, потом менаџери и организатори, наводи Валентина Иванић са Економског института.

На дигиталном тржишту у Србији највећа потражња је у области развоја софтвера и креативних услуга и мултимедија.

Иванић објашњава да доступност послова за младе зависи и од области у којој живе.

Евиденција Национaлне службе за запошљавање указује да је у Београдској области 12,9 одсто људи млађих од 30 година старости без посла, а у осталим деловима земље незапосленост је скоро двоструко већа.

Проналазак првог стабилног или задовољавајућег посла у Србији траје скоро две године, наводи се у Алтернативном извештају о положају и потребама младих за 2023. годину.

'Добро образовање не гарантује добар посао'

Тамара Вукчевић каже да се боји да јој се студирање неће исплатити.

Иако је уписала факултет који воли, није сигурна да ће успети да од тога живи.

Социолог Далибор Петровић објашњава да данашње друштво у односу на неке пређашње периоде губи елементе сигурности и извесности.

„Некадашње генерације, посебно у западним уређеним друштвима, имале су предвидиву будућност.

„Завршите факултет, зaпослите се и знате да ћете имати дугогодишњу каријеру, да ћете напредовати и кретати се по устаљеним линијама", каже он за ББЦ на српском.

Добро образовање вам не гарантује добар посао, а ни проналазак посла не гарантује сигурност, јер ћете због промена на тржишту морати да мењате велики број послова током живота, објашњава социолог.

'Желела бих стабилан посао и стабилног партнера'

Размишљање о отежаном проналаску посла мучи и Ану Радовановић.

Ова висока 23-годишњакиња живи у Београду од када је уписала факултет.

Ипак, највише се боји да неће пронаћи одговарајућег емотивног партнера.

Док прича помера браон косу са лица.

„Моја два највећа страха везана су за стабилност, за коју се бојим да нећу наћи.

„Једноставно, желела бих стабилан посао и партнера", каже она.

Данас живимо у ризичном друштву у коме ни један од елемената извесности живота није загарантован, објашњава социолог Петровић.

Када је реч о друштвеним односима, и у њима проналазимо нестабилност.

„Због услова живота, људи морају да мењају послове, самим тим и места боравка, а то значи да се кидају друштвене везе и друштвени односи", каже Петровић.

Савремени начин живота не одговара ономе што би Ана желела.

„Све је некако убрзано и то ме плаши и чини да се осећам као да не могу да нађем неког ко би од везе желео исто што и ја", изговара дрхтавог гласа.

Људи некада интуитивно осете да нису спремни за нешто, а не знају због чега је тако и то их мучи, објашњава психолошкиња Жаклина Филиповић.

„Потребно је да млади открију себе кроз разне ситуације кроз које пролазе.

„Најпре је важно да знамо ко смо да бисмо могли да знамо каквог партнера тражимо и шта је оно што нам треба."

Тај пут би најпре требало да почне откривањем себе, грађењем себе као зрелог одговорног и способног бића, сматра Филиповић за ББЦ на српском.

Њена колегиница Стојковић додаје да су „младе генерације изгубљене у транзицији коју је наметнуло савремено друштво".

Они често не умеју да се снађу, а уколико немају подршку родитеља, ситуација постаје још компликованија.

Зато је неопходно да пронађу одговарајућу подршку.

„Није срамота отићи код стручног лица да би се превазишао кризни период", додаје она.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]