Милица Мандић, Олимпијске игре и борилачке вештине: Бум, трас и злато је ту - откуд теквондо као адут Србије

Бум, трас, ха, пљас!

Када би нека борба у теквондоу требало да се прикаже у стрипу, отприлике би је такав текст испратио, док би се на цртежу нашле ноге које лете и руке које хитају ка противнику.

Такве слике и слични узвици, уз онај „браво!" с краја, могли би да дочарају и успех теквондисткиње Милице Мандић која је Србији донела прву златну медаљу на овогодишњим Олимпијским играма у Токију.

„Ово је невероватно, два пута злато са једном паузом у Рио де Жанеиру 2016. године, што значи да је и кроз успехе и разочарења остајала ту и вредно тренирала, дала све од себе сваким даном и то довело до овога што смо видели", говори за ББЦ на српском Урош Тодоровић, тренер Теквондо клуба Галеб.

Управо у том београдском клубу тренира и „Царица Милица", како су је српски медији назвали.

Она је после победе над Корејанком Ли Дабин по други пут ушла у историју српског спорта, пошто је са два освојена злата постала најуспешнија олимпијка.

Београђанка је и 2012. године на Олимпијским играма у Лондону донела прву златну медаљу Србији по осамостаљењу.

„Идемо бре!"

Љубитељи спорта у Србији нашли су се у уторак, 27. јула приковани испред телевизијских екрана да испрате финале у теквондоу за жене у категорији изнад 67 килограма.

Тако је било и кући Ђорђа Митровића у Зајечару који је од раног јутра еуфорично ишчекивао почетак меча између Милице Мандић и Корејке Ли Дабин.

Испрва је све ишло као по лоју, пошто је српска теквондисткиња повела 5:0, али је завршница после изједначења на 6:6 постала неизвесна.

„Рекао сам тада себи 'неће ваљда', али ме је брзо разуверила и меч паметно и на искуство привела крају", говори Митровић за ББЦ на српском.

Завршетак борбе дочекао је са сузама у очима и узвиком: „То! Идемо бре!".

Коначан резултат је био 10:7 у корист српске репрезентативке.

„Ја сам емотивац по питању нашег спорта и сваку нашу медаљу доживљавам као лични успех ", прича педесетседмогодишњи пензионер.

Обрадовале су га, каже, и сребро стрелца Дамира Микеца и бронза теквондисткиње Тијане Богдановић у категорији до 49 килограма.

Веома је оптимистичан по питању наставка такмичења и очекује да ће се химна „Боже правде" још неки пут чути у Токију.

Посебно се нада успеху тенисера Новака Ђоковића, баскеташа, одбојкашица и кошаркашица које би га највише обрадовале макар и бронзом, као у Бразилу пре пет година.

„Очекујем их десет, али биће супер и ако поновимо успех од осам медаља из Рија", закључује Митровић који Олимпијске игре прати од 1976. у канадском Монтреалу.

Рекреативни тренинзи и везивање пертли

У Теквондо клубу Галеб рекреативно тренира и Александра Нешић.

Она се сасвим случајно обрела у њиховим просторијама када је по пресељењу у део Београда где се налазе дошла до сале за тренинге у нади да ће пронаћи место где ће да се „више физички активира и избаци негативну енергију".

„На рецепцији ме је дочекала једна много фина жена којој сам рекла: ,Ја ништа не знам о овом спорту, никада нисам тренирала борилачку вештину - да ли ме примате?'", кроз осмех говори Нешић за ББЦ на српском.

Отишла је потом на два пробна тренинга, да би чланица клуба постала с јесени 2018.

У групи рекреативаца којој се прикључила био је само један момак њених година, док су сви остали били старији људи различитих занимања - адвокати, банкари, универзитетски професори и други.

Тренинзи се одржавају три пута недељно и, осим уводних вежби загревања и истезања, никада нису били исти, наглашава Нешић.

„Цела та комбинација - издржљивост, растегљивост, кардио тренинзи, ударци, спаринг, равнотежа, форма - баш си дисциплинован.

,,Приметила сам и да сам се доста смирила, пре сам се много више нервирала него сад, нашла сам неки унутрашњи мир", истиче Нешић.

Каже да захваљујући теквондоу сада може да уради шпагу и да додирне прсте на ногама, што јој раније није полазило за руком.

„Приметила сам кад ми се одвеже пертла на улици, могу врло лако да подигнем ногу и да док стојим на другој, имам равнотежу да је поново вежем ", описује кроз шалу још једну од предности тренирања теквондоа.

За скоро три године колико тренира, Нешић је стигла до плавог појаса.

Тренинзи јој још нису досадили.

„Јако су физички захтевни, али вежбаш тело, разгибан си и здрав и имаш страва екипу и генијалне тренере", закључује Нешић.

Иде златни теквондо гас

Теквондо је корејска борилачка вештина - врста борбе без оружја, која је у Србију стигла крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века.

Према броју „такмичара и вежбача" спада у мање популарне спортове.

„Јако је тешко свим спортовима у Србији са конкуренцијом фудбала и кошарке да се пробију и да буду популарни, али сматрам да је интересовање, познавање и праћење знатно скочило од Лондона 2012", објашњава тренер Тодоровић.

Каже да људе највише привлачи „брзина, динамика и експлозивност", посебно ударци ногама који су највише заступљени и по чему је теквондо својствен.

Гледаоцима је занимљиво, сматра Тодоровић, што у неколико секунди борбе све може да се „промени и крене у супротном смеру".

Све ове одлике које га издвајају од осталих борилачких спортова, као и успеси српских теквондисткиња, могу да доведу до новог таласа интересовања, као пре девет година.

„Верујем да ће овим путем кренути велики број мушке и женске деце зато што је теквондо изузетан спорт, а доказано је успешан у нашој земљи", истиче Тодоровић.

Обе српске репрезентативке, и златна Милица Мандић, и бронзана Тијана Богдановић, тренирају у београдском клубу Галеб који постоји од 1991.

Њихов тренер је Драган Јовић, док је Урош Тодоровић његов први помоћник.

Према подацима Теквондо савеза, у Србији тренутно постоји више од 75 клубова.

Правила, појасеви, форме

Током Олимпијских игара у Лондону 2012. године, многи су гледали директан пренос теквондо борбе Милице Мандић за злато и навијали, не знајући правила, а ни спортским извештачима није баш било јасно како се и шта бодује.

Њена златна медаља утицала је на раст популарности овог спорта и боље разумевање правила, али и даље има оних који симпатично навијају овако:

Такмичења у теквондоу на олимпијским играма одвијају се у виду спортске борбе.

Циљ је задати противнику што већи број удараца који се бодују у зависности од тога у који део тела су лоцирани.

Најмање поена носи ударац руком - један.

Ударац ногом у тело вреди два бода, док три поена добија такмичар који је ногом задао ударац противнику у главу.

„Када је ударац из окрета, било да је у тело или у главу, на постојећи број бодова додаје се два, тако да је ударац у тело из окрета четири, а у главу пет бодова.

„Компликовано је само на прву лопту", осмехујући се објашњава Тодоровић правила борбе.

У теквондоу учеников ранг означавају појасеви различитих боја.

Први појас је бели и за њега није потребно полагање, док за свих осталих десет јесте.

Сваком појасу осим белом одговара један geup.

Они се броје уназад, од 10 до један, док се мајсторска звања, по стицању црног појаса, називају дан.

Боје појасева су бели појас са жутом траком, жути појас, жути са зеленом траком, зелени, зелени са плавом траком, плави, плави са црвеном траком, црвени, црвени са црном траком и на крају црни појас.

Да би се дошло до њих потребно је на полагању извести форму - врста технике у којој се теквондиста бори против замишљеног непријатеља, налик катама у каратеу.

На такмичењима где се одржавају спортске борбе постоји систем категорија тежине како би се смањиле неједнакости, како код мушкараца тако и код жена.

Такмичари у борбама носе штитнике, по којима су препознатљиви, посебно по оним за главу и тело.

У теквондоу се користи велики број корејских речи и израза, не би ли се очувало сећање на прапостојбину ове дисциплине.

Погледајте видео о олимпијским борилиштима у Токију

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]