Други светски рат и бомбардовање Београда: Како је југословенска авијација напала Трећи рајх

Пилот Иван Салевић је имао 27 година када је априла 1941. добио задатак да бомбардује територију тада најмоћније европске силе - нацистичке Немачке.

Као одговор на нацистичко бомбардовање Београда 6. априла, са више војних аеродрома у Краљевини Југославији полетели су бомбардери да би гађали непријатељске територије околних држава.

Салевић је био навигатор бомбардера који је заједно са пилотом и митраљесцем кренуо са Ровина поред Бањалуке, а одредиште им је био аустријски град Грац.

„Тог 6. априла кад смо бомбардовани жестоко, на неки начин то је било иживљавање над слабијим, имали смо чиме и имали смо воље да бар некако узвратимо непријатељу.

„Акција се војно успешно завршила, Салевић и остали су, између осталог, бомбардовали железнички чвор у Грацу, који је био веома битан за слање немачких трупа према Краљевини Југославији", тврди Салевићев потомак Саша Савићевић за ББЦ на српском.

Директне борбене операције на територији Трећег рајха извео је Осми бомбардерски пук који је полетао из Бањалуке, наводи историчар Бојан Димитријевић.

„Они су имали задатак да бомбардују циљеве по Аустрији и Мађарској, у неколико наврата бомбардовали су Бечко Ново Место и дејствовали су на широм простору до Печуја и Сегедина углавном на немачке снаге, које су биле већ на граници с Југославијом", истиче он за ББЦ на српском.

Како је то изгледало?

Салевић је био део тог пука.

Летео је тад најсавременијим и најбржим лаким бомбардером на свету британске производње бристол бленхајм, што је био авион двомоторац.

„Они лете веома ниско да би избегли авионе, малтене кроз крошње дрвећа и кроз долине река и тако се неопажено приближавају циљу", каже Савићевић.

Тад није било радара, подсећа, а и Немци нису очекивали да ће Југославија да узврати.

„Тек после бомбардовања су схватили да су то били непријатељски авиони, јер су били толико опуштени да су они господари неба и да ту не може бити ниједног авиона осим немачког.

„Причамо о 1941. кад је немачка војска била у највећој снази, кад је згазила и велику француску армију и британску, као и Белгију и Холандију", каже Савићевић.

У повратку су их јурила два немачка ловца Месершмит 109, тада најбољи ловачки авиони.

Ловачки авиони се боре против других авиона и чувају небо док бомбардери гађају циљеве на земљи.

Акција траје неколико сати и југословенски авијатичари се у бришућем лету враћају назад.

„У повратку су из митраљеза пуцали на колону немачких камиона и на један аеродром.

„Извукли су се захваљујући брзини бленхајма и веома ризичном летењу на тим висинама", истиче Савићевић.

Бленхајм Бристол је британски модел лаког бомбардера који је годинама био понос британске авијације.

Шта су све биле мете?

Према југословенском ратном плану Р 41 војно ваздухопловство је имало задатак да по почетку рата, нападне територије суседних држава, као и снаге које буду ушле на територију државе.

„Бомбардерско ваздухопловство Краљевине Југославије није било безначајно, у саставу је имало четири ваздухопловна пука са око двадесетак ескадрила и још две групе, које су имале најмодерније авионе те епохе - немачке дорниер 17, британске бленхајме и италијанске савоја маркети.

„Бленхајми и дорниери су произвођени код нас, бленхајми у Икарусу, а дорниери у фабрици у Краљеву", истиче Димитријевић.

„Може се рећи да је наша бомбардерска авијација била адекватна противнику који нас је нападао у том тренутку", додаје сарадник Института за савремену историју у Београду.

Бомбардерски пук је бројао 20 до 40 авиона.

Четири пука су била распоређена стратешки - полетали су са војних аеродрома у Параћину, Приштини и Скопљу, Прељини код Чачка и од Бањалуке.

Једна од две самосталне јединице била је у Мостару.

Свако је имао унапред утврђен задатак.

„Бомбардерска авијација је деловала на свим правцима немачког наступања, имала је задатке да подржи копнену војску у одбрани пре свега јужног правца", каже Димитријевић.

На јужни правац је Немачка усмерила тежиште продора - циљ је био да из Бугарске прође најбржим могућим правцем до Грчке - преко Штипа и Струмице у данашњој Северној Македонији.

„Ту су се ангажовале југословенске бомбардерске снаге које су полетале из Параћина и Приштине.

„У тим борбама 7. и 8. априла наша авијација је успела да поремети донекле кретање немачких оклопних колона", наводи Димитријевић.

Нападани су немачки положаји у Румунији и Бугарској, италијански циљеви у Албанији, која је тада под италијанском влашћу, као и Задар, такође, на територији фашистичке Италије.

„Бомбардовање италијанских циљева је било прилично ефикасно јер су југословенске авијацијске снаге користиле чињеницу да имају италијанске авионе и да их Италијани нису одмах препознали", наводи Димитријевић.

Ипак, плаћена је цена.

Висок проценат губитака је био и у вишем командном саставу, додаје.

„Готово да нема акције где неко није погинуо, махом од локалне проитвваздушне одбране", каже историчар.

У Румунији, код Темишвара, постоји гробље палих југословенских ваздухопловаца.

„Сви ти задаци су били отежани јер је бомбардерска авијација летела самостално, није имала пратњу, а уобичајено је да их прате ловци и да после њиховог дејства извиђачи сниме шта је урађено".

То је и разлог због ког никад није утврђено прецизно, шта је у акцијама урађено и који циљеви су уништени.

Да ли је акција била успешна?

Зна се да су уништени одређени објекти и да је направљена штета, али питање је колико је то успешно, ако су у свакој операцији оборена по један или два авиона, наводи историчар Бојан Димитријевић.

„Штета која је тад нанета на противничкој територији је симболична, вероватно постоји нека немачка процена о томе.

„Кад читате наше борбене извештаје карактеристично за те акције је да не можете проценити борбено дејство, јер је територија непријатељска и прилично далеко, а нема никог за вама да то провери", истиче Димитријевић.

Највише ефекта имала су дејства на немачке снаге које су из Бугарске ишле у Грчку, ту се у броју уништених тенкова или возила могла измерити штета.

„У тактичком смислу то је било значајније (од гађања Рајха), јер је наша војска покушавала да спречи и успори кретање немачких трупа".

Радило се по ранијем плану и у складу са ситауцијом, али без везе са претпостављенима.

„Команда је после бомбардовања Београда била у повлачењу, кретала се", додаје историчар.

Ситуација је била таква да би југословенски војници некад сазнавали за долазак Немаца „тек кад би се појавили над аеродромом", без претходног упозорења.

„Проглас о пуној борбеној готовости и да су немачке снаге напале Југославију ујутро 6. априла није стигао до већине јединица јер су у бомбародовању Београда везе биле прекинуте.

„То је један од разлога зашто су Немци бомбардовали Београд, да би елиминисали војно командовање и политичко руководство, што су и успели", истиче Димитријевић.

Потомак пилота размере акције сагледава кроз медијску призму.

„Да смо тад имали интернет и масовне медије то би значило тад много више него тад, јер су комуникације биле у прекиду а Немци нам загушили све фреквенције радио станица", каже Саша Савићевић, који ради у медијима, а авијација му је хоби.

Ова југословенска акција није прво савезничко бомбардовање нацистичке Немачке.

„Прва бомбардовања Рајха извели су Британци 1940, скоро до Берлина су стигли истим авионима као и Југославија, и то је било симболично важно јер су бомбардовали противника у зениту снаге", истиче Димитријевић.

Шта је било после?

Добар део бомбардерске авијације, која је преживела одмазду непријатељске авијације наредних дана био је концентрисан у Никшићу, наводи Бојан Димитријевић.

„Послужио је за евакуацију југословенске владе, краља и пучиста према Блиском Истоку, једна група која је преживела тамо је наставила војни пут", каже он.

Краљ Петар Други Карађорђевић био је последњи монарх Југославије, која пошто је партизански покрет поразио нацисте, после рата постаје република.

Бекство од непријатеља - филмска прича

Авантура Ивана Салевића током ратног вихора личи на „филмску причу", описује његов потомак Саша Савићевић.

„Кад је на крају слетео у Боронгај, аеродром близу Загреба, настала је већ Независна Држава Хрватска и хапси га хрватска жандармерија.

„Он се вади на лажну причу да је Иван, Хрват који живи у Ријеци", каже он.

Независна Држава Хрватска (НДХ) успостављена је на простору данашњих Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема у Војводини 10. априла 1941. уз пуну сарадњу нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

Ријека је тад била део фаштистичке Италије.

„Испитивали су кога зна у Ријеци и које улице познаје, а он је на све знао одговор захваљујући тадашњој девојци, касније жени Пији, Италијанки из Ријеке.

„Кад су прогутали ту причу дали су му пропусницу да оде у Ријеку, јер им је обећао да ће се вратити бити пилот за њих", прича Савићевић.

У Ријеци се притајио неко време и радио као занатлија.

Већ следеће године пријављује се да буде део југословенског Народноослободилачког покрета.

„На првом партизанском аеродрому, између Босне и Лике, где је снимљен филм `Партизанска ескадрила`, он је био инструктор летења", истиче поносно Савићевић.

Тамо је био све док их Немци нису потиснули.

„Тад их зову да оду за Италију и Египат у британско Краљевско ваздухопловство (Royal Air Force - RAF)", додаје.

Салевић ће бити међу њима.

Да су партизански пилоти који су тада приступили РАФ-у Британцима били врло значајни показује и симболика о којој је писао и недељник Време.

„За разлику од осталих националних састава у британској авијацији, партизанским авијатичарима је дозвољено да уцртају петокраке на авионе, а на униформама су носили и енглеске (круну) и партизанске (петокрака) ознаке", наводи се у тексту „Сто година узлета и падова".

До базе у Египту Салевић стиже копненим путем и тамо се обучава за лет на спитфајер и харикен авионима.

„После договора Тита и Стаљина (о савезништву), чији је један део био обука пилота, одлази из Египта до Грозног у Чеченији и тамо се обучава на још једном типу најсавременијих јуришних авиона, овог пута штурмовик - убица тенкова".

У Београд се враћа у време ослобођења и због оштећења вида и слуха престаје да лети и започиње каријеру у кабинету.

Иван Салевић умире 1974. године.

Колико се о томе зна?

Савићевић је за успехе деда стрица, каже, пре неколико година сазнао из књиге Александра Огњевића Бристол Бленхајм - неиспричана прича (Bristol Blenheim Untold Story), а затим и у Архиву Аустрије, где је пронашао запсинике немачке полиције и фотографије.

У породици се знало да имају пилота, али не и за ову епизоду.

„Био је висок, мршав па су га звали Шиља и неколико пута је надлетео наше село Рашчићи, то је оно што знам од породичних прича".

Иван Салевић је каријеру завршио шездесетих година као шеф кабинета Команде Ратног ваздухопловства Савезне Федеративне Републике Југославије, на чијем челу су били комунисти.

„У то доба није се смело помињати да је он био у краљевској авијацији и зато се то није причало у породици, али је Иван о томе говорио савременицима.

„Стриц ми је причао да му је остало најупечатљивије Иваново сведочење да кад су се враћали из те акције `Толико смо ниско летели да сам ја видео бехар од шљива`, то је ово доба априла кад цветају воћке", прича Савићевић.

Његова породица поносна је на претка који је био и један од првих пилота млазног авиона.

Априлски рат је период од 11 дана од бомбардовања Београда до капитулације Југославије, 6-17. априла и тај назив је добио од послератних власти, које су желеле да те борбе одвоје од партизанских, наводи историчар.

Припадници краљеве војске или покрета Драже Михаиловића нису на то гледали као на засебан рат, већ део целине.

„У социјалистичкој Југославији није придавано много значаја томе, одбрана Београда је увек била у првом плану.

„Није једнака тежина у хероизму ако у бомбардерској јединици гађате туђу територију у односу на пилоте ловце који сами иду на непријатељске формације", објашњава Димитријевић.

Кафана Зора и пилоти

Кафана Зора у центру Београда и данас чува успомену на пилоте ловачког пука који су учествовали у бици за Београд против моћног немачког Луфтвафеа.

По легенди, авијатичари су се вече пре бомбардовања 5. априла окупили баш на овом месту преко пута данашњег Дома омладине - а међу њима су били командир Милош Жуњић и његова ескадрила.

„Жуњић је тог дана погинуо после обарања авиона, убили су га кад је искочио из авиона, кршећи неписани пилотски кодекс", каже за ББЦ Милош Бранкован, власник кафане „Зора", чије зидове и даље красе портрети хероја.

О југословенским пилотима можда најбоље говори белешка-извештај команданта немачке 4. ваздушне флоте генерала Александра Лера:

„Отпор југословенске авијације био је спретан и врло храбар и ометао је јединственост напада, тако да смо током прва два дана рата изгубили десет одсто авиона, док је још десет одсто било оштећено...

Авионе који нису уништени на земљи или у ваздушној борби запленили су припадници немачког и италијанског ваздухопловства или додељени су новонасталој Независној Држави Хрватској", наводи се у тексту Времена.

У Другом светском рату Београд је био изложен ваздушним нападима, не само немачке авијације априла 1941, већ и вишедневном бомбардовању савезничке авијације 1944.

Оба ова бомбардовања проузроковала су огромне људске и материјалне жртве, наводи се у каталогу изложбе коју су приредили Историјски архив Београда и Музеј ваздухопловства 1975. године.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]