Сребреница и Братунац: Помен за српске жртве убијене на почетку рата у Босни

Стотине људи окупило се на парастосу српским жртвама убијеним 1992. године у селима у околини Братунца и Сребренице.

Верује се да је 69 цивила убијено на данашњи дан 1992. године у сребреничким селима Залазју и Сасама и Биљачи и Загони у општини Братунац.

Спомен соба цивилима и војницима у центру Братунца, која броји 806 фотографија настрадалих војника и цивила, остала је празна мало пре поднева 12. јула.

Званичници општине и породице настрадалих најпре су упалили цвеће и положили цвеће и венце на братуначком гробљу.

И обележавање 26. годишњице страдања обележили су говори званичника обе општине у којима се истиче да за ова убиства нико није одговарао.

„Нисмо успели да извршимо притисак на било које правосуђе. Слика није црно-бела јер је превише злочина било на овим просторима", каже Радојка Филиповић, председница општинске организације Породице заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац.

О губитку мужа и жртвама Братунца почела је јавно да говори 2007. године. Од тада до данас, каже, ништа се није променило.

Парастос за жртве

Парастос жртвама одржан је петнаестак километара даље, код споменика и костурнице у сребреничком селу Залазје.

Породицама настрадалих обратио се и начелник општине Сребреница који је поновио да је оно што се догодило у селима око Сребреницe и Братунца „геноцид о коме нико не прича".

У Подрињу је страдало 2.682 Срба, подаци су Центра за истраживање рата и ратних злочина у Босни и Херцеговини. У широм подручју Подриња, верује се да страдало око три и по хиљаде људи.

Након парастоса, Залазје је остало пусто.

У овом селу већ годинама живи само један човек.

Залазје - село у које се нико не враћа

Неђа Стојановић има 79 година и данaс први пут није дошао на парастос.

Да ода почаст оцу који је погинуо на данaшњи дан 1992. године, дошао је његов братанац Ивко Стојановић.

„Ово јесте најтужнији дан за мене јер ми је данас отац убијен и неколико рођака".

Породица Стојановић се у село, у коме више не живи нико сем „деда Неђе", враћа у току летa и то само када има посла са малинама.

„Сви су отишли за Братунац и Сребреницу, а ја бих се вратио овде", каже.

Неколико километара стрмог, кривудавог пута од некадашњег центра Залазја, где се данас налази споменик српским жртвама, до Сребренице остало је полуасфалтирано.

Стојановић каже да се у Сребреницу преселио због ћерке која не би имала како да стигне до школе да су остали да живе у Залазју.

Напуштену рударску зграду у којој у Сребреници живи са породицом Стојановић би радо заменио за Залазје.

„После рата, живот овде је налик животу на Дивљем западу. Ратни војни инвалид живи месечно са 49 марака. То сам ја", каже.

Док покушава да региструје аутомобил произведен пре рата, 1984. године, Стојановић каже да би радо отишао било где ван земље.

„Рат нисмо направили ми обични људи. Не кривим ја никог, има поштених муслимана. Има поштених људи свих вера".

Ипак, сећање на 12. јули 1992. Стојановића подсећа на „комшије које су то престале да буду".

„Насер Орић је у оној кући седео и пио пиво код свог рођака", показује на једну од порушених кућа.

То је само једна од тридесетак кућа у Залазју у којeм је пре рата живело исто толико породица.

Насер Орић био је командант Армије Босне и Херцеговине. Трибунал у Хагу ослободио га је одговорности за страдања Срба на подручју Подриња, након што је провео две године у затвору због тога што није спречио убиства и окрутно поступање са српским заробљеницима затвореним у полицијској станици у Сребреници 1992. и 1993. године.

Те одговорности ослобођен је и пред судом у Босни, али је Апелационо веће Суда Босне и Херцеговине почетком 2018. укинуло ослобађајућу пресуду и позвало на поновно суђење.

Србија је 2014. године расписала потерницу за Орићем због сумње да је починио кривично дело ратног злочина над Србима у општини Сребреница 1992. године.

Све фотографије: Владимир Живојиновић

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]