„Паклена поморанџа": Четири разлога зашто треба гледати један од најконтроверзнијих филмова (и један зашто не)

„Било је ужасно", каже младић лежећи у болничком кревету.

„Наравно да је било ужасно", одговара му жена у белој униформи. „Насиље је ужасна ствар. То сада учиш. Твоје тело то учи".

И научио је, више силом него милом.

Али да ли је онда морално нечије понашање - макар оно било девијантно - мењати присилним путем? И да ли је то резултат тога „права доброта"?

Та питања, уз главоломке о политици, друштву, култури, психологији и насиљу, део су чувене Паклене поморанџе редитеља Стенлија Кјубрика.

Један од најбољих, али и најконтроверзнијих филмова свих времена приказан је први пут на данашњи дан 1971. године.

У међувремену је прошао дуг пут - од помешаних критика, преко злочина инспирисаних њиме, до култног статуса у свету кинематографије.

Зато сипајте чашу млека, пустите Девету симфонију доброг старог Лудвига Вана и подсетите се зашто треба гледати Паклену поморанџу.

Квалитет

Пре свега, зато што је то заиста квалитетан и култни филм.

Паклена поморанџа је већ деценијама редовни члан готово свих листа најбољих филмова свих времена, као и филмова које треба погледати барем једном у животу.

Номинован је за четири Оскара и први је научнофантастични филм који је био у могућности да освоји ту награду.

Додуше, критике су после премијере биле подељене, пре свега због количине приказаног насиља.

Снимљена је по истоименом роману Ентонија Бурџиса који је права на филм продао за 500 долара и то Мику Џегеру, фронтмену чувених Ролингстонса.

Џегер је желео главну улогу, али до тога није дошло и права су на крају стигла до Стенлија Кјубрика, који је био и аутор сценарија и продуцент и редитељ.

А то нешто говори.

Провокативност

Иако је од премијере прошло готово 50 година, Паклена поморанџа и даље изазива доста дебата међу филмофилима.

Једноставно, реч је о филму који има ту способност да продрма вијуге гледаоцима и натера их на размишљање.

Прича се дешава у дистопијској будућности - не знамо тачно када, али знамо да је у питању Велика Британија и да стање у друштву и држави није баш најбоље.

То у пракси значи много насиља којим се нико од надлежних не бави, али се редовно пије млеко, тако да се барем здраво хране.

Усред свега тога је млади Алекс Деларџ, предводник четворочлане банде који ради шта му је воља и прилично ужива у разним грозотама.

Пре свега обожава Лудвига Вана и ултранасиље, што у филму увек иде заједно.

Када заврши у затвору Алекс се пријави на експериментално лечење за промену девијантног понашања ради смањења казне.

То значи да га натерају да изнова и изнова гледа сцене ратова и насиља и то све док његово тело не развије мучнину на саму помисао да уради нешто слично.

О томе какав је то експеримент довољно говори чињеница да је Малком Мекдауел, који у филму игра Алекса, повредио рожњаче током чувене сцене када му метална справа присилно држи капке отворене.

А у позадини Бетовен...

Иначе, човек у белом мантилу који му на сваких неколико секунди сипа нешто у очи је прави лекар који се бринуо да Мекдауелу очи буду влажне.

Ту се поставља питање слободне воље: „Када човек више не може сам да бира, он престаје да буде човек", гласи једна реченица у филму.

Редитељ Стенли Кјубрик је 1971. у тексту за лист Сатурдеј ривију (Saturday Review) написао да је Паклена поморанџа „социјална сатира која се бави психолошким условљавањем као опасним оружјем које тоталитарне владе користе за контролу грађана".

„То је прича о искупљењу тинејџера деликвента преко услов-рефлекс терапије, а у исто време предавање о слободној вољи", додао је другом приликом.

Кјубрикова генијалност

А ако ништа друго Паклену поморанџу би требало гледати због самог Кјубрика, једног од најбољих редитеља свих времена.

Исијавање, Одисеја у свемиру 2001, Доктор Стрејнџлав, Спартак, Путеви славе, Бојеви метак (Full Metal Jacket)… Готово све што је икада снимио стекло је култни статус.

Тако је и са Пакленом поморанџом, која уопште није била у плану.

Сценариста Тери Саутерн дао је Кјубрику копију Бурџисове књиге у време док је Кјубрик радио на филму о Наполеону (који никада није завршио).

Није је прочитао, али јесте његова жена, па је морао и он.

„Био сам узбуђен због ње - заплет, идеје, ликови и наравно, језик", изјавио је Кјубрик.

„Прича, наравно, функционише на више нивоа: Политичком, социолошком, филозофском и наравно психилошко-симболичком нивоу", додао је.

Толико му се свидела да је написао сценарио који је највернији књизи од свих његових сценарија (познат је његов сукоб са Стивеном Кингом око адаптације Исијавања).

„Мислим да је све што је Бурџис хтео да каже о причи речено у књизи, али јесам измислио неколико корисних наравних идеја и преобликовао неке сцене", изјавио је.

Кјубрик је био познат као велики перфекциониста, што су на кожи осетили и сви који су радили на Пакленој поморанџи.

„Да Кјубрик није филмски редитељ био би начелник Генералштаба америчке војске", изјавио је Мекдауел.

„Без обзира шта је - чак и да је питање куповине шампона, све мора да иде преко њега. Једноставно воли тоталну контролу".

Дејвид Праус, познат иначе као Дарт Вејдер у Ратовима звезда, током једне сцене морао да је глумца Петрика Магија у инвалидским колицима однесе уз степенице, што није лако, чак ни њему.

Због тога је Кубрику рекао да заврше снимање у што мање покушаја јер он, како каже, „није баш познат као човек који заврши све из првог пута".

Остатак филмске екипе се прилично уплашио због тог начина обраћања чувеном редитељу, али се Кјубрик само насмејао и обећао да ће покушати све што може.

Сцена је снимљена из шест покушаја, невероватно мало за Кјубрика.

Последња сцена - знате већ која - снимана је 74 дана.

Иначе, чувена сцена после упада Алекса и његове банде у кућу писца је потпуно Кјубрикова заслуга.

Није било у сценарију да Алекс током свог тог насиља пева Singing in the Rain.

Кјубрик је четири дана покушавао како да сними ту сцену и ништа му се није свидело, а на крају је питао Мекдауела да ли би могао да током свега плеше и пева, а Мекдауел је изабрао једину песму коју је могао да се сети.

Кјубрику се то толико свидело да је за 10.000 долара откупио права на Singing in the Rain.

Међутим, има и оних којима се та сцена није баш свидела.

Када је Мекдауел неколико година касније упознао Џина Келија, чувеног глумица из мјузика Singing in the Rain, Кели се само окренуо и љутито отишао.

Музика, другови и млеко

Управо то би био четврти разлог због чега треба гледати Паклену поморанџу - сви ти ситни детаљи који је чине толико аутентичном.

То што велики Лудвиг Ван, како би Алекс рекао, композицијама прати све сцене насиља.

Неки то виде као поруку да култура није гарант моралности, о чему се такође после филма може дебатовати.

Иначе, иако је Алексу Бетовен миљеник, у филму има више Росинија него Бетовена.

Ту је онда и читава естетика филма, начин на који су Алекс и његови пајташи обучени, као и необични језик Паклене поморанџе.

У дистопијској будућности тинејџери у сленгу користе надсат - верзију енглеског са доста руској утицаја и руских речи.

Једни друга називају друговима (droogs), а по зиду млеко бара свуда пише молоко, што је руска реч за млеко.

Иначе, Кјубрик је наредио да се посуде за млеко које висе на зидовима бара празне и поново пуне на сваких сат времена, јер се млеко згушњавало и није добро изгледало пред камерама.

Зашто га не гледати

Једноставно, може да буде прилично непријатан, тако да није баш за све.

Пун је експлицитних сцена насиља, мучења, секса, због чега је дуго био забрањен у неким земљама и може се често наћи на листама филмова који су превише узнемирујући да бисте га гледали два пута.

А имајући у виду шта се све догодило током 2020. године, можда би још мало насиља и тешких мисли било превише.

Те 1971. филм у Британији није добио никакву ознаку до ког узраста се филм не препоручује за гледање, иако су власти сматрале да је насиље у њему превише екстремно.

У наредним годинама филм је неколико пута помињан као инспирација за стварне злочине који су се догодили у Британији.

Први пут током суђења 14-годишњем дечаку оптуженом за убиство, па на суђењу за убиством једном 16-годишњаку, а онда и у случају силовања током којег су нападачи певали нешто измењену верзију песме Singing in the Rain.

Кристијана Кјубрик, супруга редитеља Стенлија Кјубрика, изјављивала је да је њихова породица због свега тога добијала претње смрћу, а било је и протеста код њихове куће.

Иако се у јавности често може чути да је филм потом забрањен, то се није догодило, већ је повучен на Кјубриков захтев.

Он ипак није признавао везу између његовог филма и злочина.

„Везивати уметност као узрок (злочина) је погрешно схватање. Уметност се састоји из поновног обликовања живота, али не стара живот", изјавио је.

„Даље, додељивати моћне сугестивне квалитете неком филму, чак и у стању дубоке хипнозе, људи не могу да ураде ствари које су у супротности са њиховом природом".

Због тога су Британци током осамдесетих и деведесетих, ако су желели да га гледају, морали да Паклену поморанџу донесу из иностранства - углавном је то било из Француске.

Тако је 1993. године један филмски клуб у Британији приказао филм без дозволе, а компанија Ворнер брадрс их је на Кјубриков захтев тужила и добила на суду.

После Кјубрикове смрти филм је поново добио дозволу за емитовање, али и рејтинг да није за млађе од 18 година.

Можда све то најбоље описује реченица Винсента Кенбија, критичара Њујорк тајмса, који је написао да је Паклена поморанџа „бриљантна и опасна, али опасна на начин на који су опасне све бриљантне ствари".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]