Књижевност и филм: „Дина" Френка Херберта, књига која је променила научну фантастику

Пол Атреида и његова мајка Џесика ходају преко бесконачне пустиње планете Аракис, где је вода вредна као сам живот - па и вреднија од тога - и свака кап се посебно мери.

Ипак, Пол и Џесика се не плаше да ће умрети од жеђи - на себи имају специјална одела која рециклирају влагу са њихових тела.

„Правило гласи - најбоље место за очување воде јесте властито тело. Имај поверења у пустињско одело", зна Пол.

Не, вода није проблем, већ нешто много веће и страшније, нешто што живи у пешчаним дубинама.

После неколико сати ходања преко дина, на путу ка каменом гребену где би били безбедни, иза себе зачуше шум.

„Трчи!", повика Џесика. „Трчи, Поле!".

И они потрчаше, а испод песка избијао је огромни пешчани црв разјапљених чељусти, дугачак више од 400 метара.

Пешчани црви су опасни, али ни приближно опасни као све друго у Дини, Френка Херберта, најчитанијем роману научне фантастике у историји.

Нове екранизације Дине, за коју је задужен Денис Вилнев, изазвала је велику пажњу филмофила и љубитеља саге, али је премијера недавно одложена за 2021. годину.

Дакле, таман има довољно времена за шест књига дугу посету Аракису, пуном песка, џиновских црва, плавооких Слободњака, напетих авантура, дубоких тема… И зачина.

А зачин је још вреднији од воде, па ви видите колико је то.

Зашто читати Дину?

Прва од шест оригиналних књига објављена је 1965. године, стекавши веома брзо култни статус међу љубитељима научне фантастике.

Позната је и као „најбољи филм који никада није снимљен", за шта је заслужан ексцентрични француско-чилеански редитељ Алехандро Ходоровски.

Ходоровски је хтео да му у филму глуми Салвадор Дали - за симболичних 100.000 долара по сату снимања - уз Орсона Велса и Мика Џегера, док је за музику био задужен Пинк Флојд, па је пројекат пропао из финансијских разлога.

Дину је нешто касније снимио Дејвид Линч, али том екранизацијом многи нису задовољни.

„Ја сам био фан који је био љут на Линча, мада што сам старији све више ценим ту Линчову Дину", каже за ББЦ на српском редитељ Петар Петровић.

Ипак, књига је књига и читаоци су јој се увек враћали.

„Она је творац модерне научне фантастике, потпуно је редефинисала жанр… Па, Ратови звезда су базирани на њој", каже за ББЦ на српском Слободан Срдић, велики љубитељ серијала.

Срдић истиче да Дина поред свега тога има „дубину класичне књижевности, веома разрађене ликове и велике моралне дилеме".

„Дина отвара неке веома дубоке теме - бави се политиком, филозофијом, религијом, екологијом - а са друге стране је пријемчива и 15-годишњацима", истиче он.

Жарко Милићевић из Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић", каже да је Дина значајна зато што „покрива широку зону интересовања и отвара многа врата".

„Треба је читати зато што баци буву човеку да размишља…

„Ту је питање вештачке интелигенције, где су границе људског ума и могу ли се оне проширити напором, дрогама или технологијом.

„Па питање класа, шта је човек, шта је слободна воља, шта је судбина, где је појединац у свему томе… О томе може да се прича месецима", каже Милићевић.

Југословени живе на Аракису

Слободан Срдић

Многи не знају да се у првој Дини изокола спочитава да су Слободњаци који живе на Аракису заправо Срби…

Или Босанци или Хрвати. Свакако су Југословени или Балканци.

При почетку књиге када Пол убије једног Слободњака и после „враћа његову воду племену", часна мајка се кроз остале часне мајке у њој сећа језика предака како би извела ритуал сахране.

Е, па, у оригиналној књизи тај ритуал је на српском, са неправилним преводом на енглески.

Иде нешто „овде песак, овде трава, овде кости" и онда у загради иде превод на енглески, али је све неправилно преведено.

На интернету сам нашао неку дебату лингвистичара о томе и не постоји никакав податак одакле то Херберту.

Они то наводе као српски/босански/хрватски и не постоји никакав податак какве он везе има са тадашњом Југославијом, нити да је са неким Југословеном или књижевником са ових простора био у контакту.

Тако да сад воде полемику да ли је то намерно лоше преведено - у смислу да ли се током векова променило значење тих речи - или он само није довољно добро знао српски.

О чему се ради?

Прва књига прати породицу Атреида која добија намесништво над Аракисом, једном од планета царства које се простире читавим свемиром.

Да, људи су покорили васиону, али у овој причи нема борби свемирским бродовима, разних ласера и сличних ствари.

Иако се прича дешава у далекој будућности, реч је о феудалном друштву.

„Није да ништа од технологије не постоји, али постоје ефикасни разлози зашто им то не треба или не користе - технологија је табу", каже Милићевић.

„Користе телекомуникације, постоји путовање свемиром, али свемирског рата и коришћења разорних оружја нема, чак је потпуно бескорисно", додаје.

Некада давно људски род је забранио хуманоиде и уместо развитка технологије људи су током хиљада година еволуирали.

Проширене су границе ума, па постоје ментати - људски компјутери - али је за све, самим тим и за функционисање читаве економије царства, потребан зачин меланж.

А меланж, који продужава живот и јача менталне способности, постоји само на Аракису.

У таквим околностима племените куће се такмиче за превласт и моћ, а ко контролише Аракис - познат и као Дина - контролише много тога, што значи и велику опасност.

„Ако нема рата остаје да се гањамо трговачки, економски, сплеткарењем, политиком, отровима и борбом прса у прса", каже Милићевић.

„Он је ту прорачунато ишао да свет по питању политике и сукоба буде веома средњевековни, иако се прича дешава у далекој будућности".

Херберт је касније објавио пет наставака - радња читавог серијала траје око 8.500 година - али они нису толико популарни као прва књига.

„Даље књиге су све мање комерцијално успешне, али се доследно држе проблема са почетка", каже Срдић.

„Између треће и четврте постоји скок за неких 3.000 година у будућност, тако да видимо импликације свега што се догађало.

„Религиозни и еколошки фундаментализам, како се почетна идеја извитопери током времена и изгуби смисао… Много је ту занимљивих питања".

Хербертов син Брајан је касније у сарадњи са аутором Кевином Андердоном објавио читав низ књига из универзума Дине, али многи признају само шест основних.

„Ти њихови наставци су ужасни", каже кратко Слободан.

Ко је Френк Херберт?

Како је настала Дина?

Све је почело 1957. године, када је Херберт као новинар добио задатак да пише о динама у Орегону.

Тамо је Министарство пољопривреде САД желело да траву искористи за стабилизовање пешчаних дина.

Текст никада није завршио, али је материјал био почетак нечег много већег - наредних шест година провео је у истраживању и писању.

Серијал од три дела Света Дине објављивао је од децембра 1963. до фебруара 1964. у месечнику Аналог, што је убрзо постала прва књига.

Оно што је Дину одмах издвојило од других књига научне фантастике је - екологија.

Херберт је књигу посветио „онима чији рад превазилази идеје и прелази у домен реалне материје".

„Еколозима сушних предела, где год да су, у ком год временском периоду да обављају свој посао, овај покушај предвиђања посвећен је њима, са скромношћу и дивљењем", пише у посвети.

Милићевић истиче да је Херберт „еколошким темама погодио дух времена".

„Екологија је тако на велика врата ушла у научну фантастику и поп културу, што се у том тренутку прилично свидело хипи покрету.

„Такође, у Дини се помиње зачин који отвара свест, чува тело и продужава живот, што се такође, пре свега због ЛСД-а, свидело хипи покрету", каже он.

Књига је брзо добила верне читаоце и бројне награде, а многи попут Артура Кларка, чувеног аутора научне фантастике, сматрају да је Дина за научну оно што је Господар прстенова за епску фантастику.

Херберт наводи да је књигом хтео да укаже на начин на који људи и друштвене институције могу да се промене током времена.

„Крајња порука прве три књиге Дине је - чувајте се хероја. Много је боље да се уздате у ваше процене и ваше грешке", изјавио је Херберт 1979. године.

Како наводи, све грешке које направи неки лидер - или су почињене у његово име - појачане су бројем оних који ту особу прате без поговора.

Дуг пут Дине ка филмском платну

Популарност Дине није промакла филмаџијама и већ почетком седамдесетих почеле су приче о екранизацији.

Међутим, нимало није лако снимити Дину.

„Већина њених квалитета и догађаја дешава се, што би Херберт рекао, у недогађајима", каже Срдић.

„То су непомичне ситуације где неко размишља унутар себе. Како ти то да екранизујеш? Може да буде нешто за широке народне масе, па као 'вау, црви, летелице, лудило'".

Ипак, било је покушаја и то прилично епских.

Редитељ Петар Петровић наводи да су је мини серија из 2000. вернија верзија Дине од онога што су Линч и Жодоровски урадили (или покушали да ураде).

„И један и други су бежали од оригинала не да би направили нешто што није верно, напротив, већ баш зато што су схватили Дину", наводи он.

„Обојица су езотерици, мистици и добро су разумели унутрашњи свет Дине и ликова, што је у њима изазвало неку врсту интересовања да причу адаптирају на тај начин.

„То је све у подтексту, али осећа се да има нечег испод".

Француски конзорцијум купио је 1974. права на филм, са циљем да га режира Алехандро Ходоровски.

Ходоровски је планирао да то буде филм од ни мање ни више 10 сати, да Дали игра падишаха Шадама, Орсон Велс барона Владимира Харконена, а да део глумачке екипе буде и Мик Џегер.

Иначе, због Далијевог захтева да добије 100.000 долара за сат времена снимања, Ходоровски је његову улогу написао тако да буде снимљена за 60 минута.

У осталим сценама хтео је да користи лутку која личи на њега.

Међу уметницима који су радили на дизајну били су Крис Фос, Х.Р. Гигер и Жан Жиро, познат и као Моебијус.

Међутим, убрзо по завршетку дизајна и сценарија, екипа је остала без финансијске подршке.

„Ходородвски је у најмању руку шарлатан", каже Срдић.

„Па он сам у документарцу каже 'хтео сам да снимим Дину зато што сви кажу да ју је тешко снимити'… Желео је то силом свог ега, није уопште прочитао књигу", наводи.

Он сматра да је поента свега било „терање у апсурд".

„Хоће најскупљег глумца на свету, па најпознатији бенд на свету… Потпуна бесмислица. Наравно да нису имали новца да заврше и распало се", истиче.

Због свега тога је прича о Дини Ходоровског - како гласи назив документарног филма из 2013. године - постала позната као „најбољи филм који никада није снимљен".

Идеје из рада на Дини касније је са Моебијусом искористио за графички роман Инкал.

Онда је дошла 1976. година и права на филм купио је продуцент Дино де Лаурентис, који је тражио од Херберта да напише нови сценарио, што се и догодило.

Де Лаурентис је 1979. као редитеља ангажовао Ридлија Скота, али је Скот нешто касније напустио пројекат.

Неколико година касније на пројекту је ангажован Дејвид Линч, који је написао сценарио, иако није читао књигу, нити је био љубитељ научне фантастике.

Тако је Дина 1984, готово 20 година од првог издања књиге, стигла на филмско платно.

Међутим, реакције нису биле баш најбоље и фанови су били разочарани, као и сам Линч.

Срдић каже да је Линчова Дина није ни комерцијално занимљивa, ни уметнички дубока.

„Требало је да буде блокбастер, а заправо је на нивоу неуспелог филма Б продукције", истиче.

„Није ужасан, али никоме није ни сјајан - нити је задовољио фанове књиге, нити широке народне масе… Изгубио се негде између".

Петровић наводи да је као млађи „тешко доживљавао то да је Линч тако изневерио књигу".

„Док сам растао и откривао друге Линчове филмове било ми је све више жао што то није добар филм, што је безвезе и ружно", каже.

„Визуелни ефекти притом изгледају трагично лоше, сећам се да сам као мали био шокиран призорима Харконена".

Међутим, како каже, њему и његовим пријатељима Линчова Дина је данас guilty pleasure.

„Седнемо и као 'хи-хи-хи, баш је добро што је ставио кучиће у филм'. Ако је нешто треш не значи да није добро и није утицајно", истиче он уз осмех.

Петровић истиче да многи сматрају је филм лош зато што је „зли продуцент отео пројекат", али да је после неког времена схватио да се Линчу заправо нико није мешао ни у шта.

„Та Дина је потпуно његова, тачно је онаква какву је желео да буде. Што сам старији све више ценим ту Личову Дину и како је он адаптирао текст који је заправо немогуће адаптирати".

Нови филм

Тачно 55 година по објављивању прве књиге у биоскопе широм света требало је да стигне нова Дина.

Тимоти Шаламе као Пол Атреида, а ту су још Зендеја, Дејв Батиста, Стелан Скасгард, Оскар Ајзак, Хавијер Барден, Џош Бролин и Џејсон Момоа.

Међутим, на сцену је ступио корона вирус, тако да је премијера са децембра 2020. померена на октобар 2021. године.

Фанови су веома узбуђени, али и забринути.

„Прича прати хиљадугодишњу, миленијумски прошлост", каже Милићевић.

„Оно што Херберт даје у цитатима пре сваког поглавља су заправо дестилована искуства царства старог 10.000 или 15.000 година. Веома је тешко то пренети у филм", истиче.

Било би, додаје, лакше да је у питању серија, па да је на располагању 12 сати садржаја, али ће свакако бити визуелно лепо.

„Ако неко може да успе то је онда Вилнев", додаје Срдић.

„Каже да му је то омиљена књига из детињства и кад га питају како ће снимити неке ствари које није могуће снимити, одговорио је: 'Нема проблема, већ 45 година размишљам како ћу то да урадим'.

„Чак је рекао да је због тога дошао у Холивуд, све како би пре или касније дошао у могућност да снима Дину.

„А ако његов филм буде дебакл онда је то то", наводи Слободан уз осмех.

Петровић је пресрећан, али у исто време и стрепи.

„Одлепио сам кад сам видео трејлер. Оно што ме копка је да ли Вилнев прави римејк Линчове Дине или нову адаптацију оригиналног текста.

„Шта год да је - одлично. Једва чекам да га видим".

Како наводи, последњи филмови које је са толиком стрепњом ишчекивао су Било једном у Холивуду и Побеснели Макс: Аутопут беса.

„Изашао сам спашен из биоскопа, били су и више него што сам очекивао.

„Живим у нади да ће Дина бити таква".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]