Интервју петком: Ана Вучковић, Лана Басташић, Маша Сеничић и Милица Вучковић - 'Крокодилке' на књижевном задатку

Списатељице Ана Вучковић и Лана Басташић и песникиња Маша Сеничић пију кафу у једном локалу у Мајке Јевросиме, сеновитој и мирној улици у центру Београда.

Четврта учесница овог књижевног кружока, сликарка и списатељица Милица Вучковић, иначе власница тог кафића, језди на мотору из Горњег Милановца ка Београду.

Иако се добро познају, прате рад колегиница и имају много тема за разговор, а овог поподнева се причало о летовањима и ценкању на бувљим пијацама, иако сусрет није био спонтан.

Све четири учествују на предстојећем фестивалу Крокодил, чије је овогодишње издање „Римејк/Ремодел" у потпуности посвећено женама у књижевности - што је био повод за овај разговор.

Крокодилке на књижевном задатку

Док чекамо Милицу, са Машом, Аном и Ланом причамо о томе како се осећају поводом наступа на „женском" Крокодилу.

Ани Вучковић се чини да идеја фестивала није на силу, пошто су „ове ауторке одлично прихваћене у друштву", а Маша подсећа да су жене биле најпродуктивније и највише се пробиле у претходном периоду.

„И даље је то најрелевантнији фестивал савремене књижевности у региону, али ето, десило се да је та књижевност женска", каже она.

Маша Сеничић је недавно добила награду Душан Васиљев за збирку поезије Повремена попут викенд насеља и током доделе је сазнала да је једина жена добитница, а такође и најмлађа лауреткиња.

„Уместо да будем поносна, осетила сам се као уљез. И онда сам рекла да не желим да се осећам више тако", каже она.

Нада се, додаје, да ће некој жени сутра бити лакше да добије ову песничку награду.

Маша Сеничић

Неправда је кад се каже да лично није политичко.

Људи ми говоре: „Ти пишеш само о викендицама и својој породици", али моја породица је из средње класе, могла је да приушти неке ствари, у одређеном времену је живела у одређеном механизму и све што се у њој дешава проистиче из искључиво из тога.

Чињеница да то моју породицу провоцира, значи да је то политичко.

Повезала сам стамбено питање, што је врхунско политчко питање и миграције грађанства, са породичном историјом.

Док покушава да се сакрије од наше фотографкиње, Лана Басташић каже да кад наступа на фестивалу са пет или десет писаца, то је књижевни фестивал, али кад има исто толико жена, „то је онда идеологија".

Врло конкретно објашњава феминистичку позицију коју заступа.

„И да имамо још пет фестивала на којима наступају само жене, поново се не бисмо изједначили са колегама по броју појављивања", тврди она.

Иако се слаже да је положај списатељица много бољи него раније, подсећа да жене стално морају да коментаришу „своју позицију на сцени".

У том тренутку, мотор се зауставља на тротоару, а дугонога, мршава девојка скида кацигу и извињава се што касни.

Ког је пола НИН-ова награда

Последње детињство у Југославији

За особе рођене у распону од 1984. до 1990, њихова сећања на Југославију су веома жива. Некадашња домовина присутна је у њиховом раду.

Од мотива везаних за одређене симболе некадашње државе (стални посао и путовања с црвеним пасошем, између осталог, у роману Југослав Ане Вучковић и викендица у поезији Маше Сеничић) до алузија на ратне године (једна од јунакиња Ланиног романа преко ноћи од Лејле Бегић постаје Лела Берић.

Нађа, хероина романа Болдвин, сећа се да као дете није знала шта значи ратни профитер, али ју је та реч подсећала на профитероле.

За све четири, детињство је почетна тачка у стваралаштву.

„Деби романи су најчешће о одрастању, то је прва ствар с којом желиш да се разрачунаш", каже Милица Вучковић.

Милица Вучковић

Свако писање је ангажовано.

Сваки сегмент мог романа (женски лик, породица у којој је одрасла, време - деведесете) је политички.

Одрастање жене у патријархату у породици ниже средње класе и све што ми тврдимо да би био наш карактер или усуд или темперамент је место где су се у формативном периоду конституисале те особине.

Неко чита да је тај роман само о девојци која има проблем са алкохолом, што је тај површни слој. Али и тај слој је један нус ефекат таквог одрастања, ауторитативног оца...

Милица не може да се сети шта је желела да буде кад порасте, јер „шта год ми данас причали о томе шта смо желели, то је најчешће измишљотина".

Гледајући мајку која устаје у шест и пуно ради, она је желела да нема радно време.

„А сад се испоставило да радим цео дан", каже Милица, јер поред писања и сликања, води и кафић.

Лана Басташић каже да није размишљала о томе да буде списатељица, јер није било таквих узора у њеној околини.

„Сем, евентуално, Десанке Максимовић".

Маши је узор била Скали из серије Досије Икс („строгост и њено тегет одело"), па се носила мишљу да се бави судском медицином.

Мајка јој је сугерисала посао драматуршкиње, јер се у тој бранши писање третира као занат, а не као уметност, на чему јој је захвална.

У обе песничке збирке (Океан и Повремена попут викенд насеља), Маша „сецира" детињство.

„Не трудим се да га романтизујем, него да преиспитам до краја привилеговану позицију коју мислим да имам".

Као девојчица, Ана Вучковић је волела да црта, али је увек и причала шта принцеза на слици ради.

„Тад сам била на трагу овог што сам сад," каже, алудирајући на чињеницу да је поред драматургије, завршила мастер из филмологије на Факултету драмских уметности и на Радију Београд највише ради у емисијама које се баве филмом.

Ана је мама двогодишњег дечака, коме је купила књигу која на притисак прста свира Моцарта. То одводи разговор у смеру омиљених књига из детињства и подсећања „да ли је таквих ствари било у наше време".

„Бесомучни промотери сопственог рада"

Ана Вучковић

Од кад пишем, пишем о детаљима, мене то највише занима.

У јавности се причало о ономе што је у роману пар екселанс политичко, распад земље, како сам ја то доживела с обзиром на моје године, да ли су постојале припреме за писање.

Можда су мислили да је то улазница за првих пет у избору за Нинову награду.

Ретко ко ме је питао о детаљима из књиге који су мени важни, као кад постоји део где јунакиња иде на гробље види слику жене и помисли „И мртва ова жена је боља риба од мене".

Као и њихови читаоци, Ана, Лана, Маша и Милица су присутне на Инстаграму. Зато не чуди што смо највише времена провеле разговарајући о коришћењу ове мреже.

А искуства и мотиви су различити.

Ана Вучковић каже да њен профил одражава њена интересовања, њихову шареноликост објашњава тиме да „за мене важи да све може".

Изненадило је колико људи на овој мрежи жели да чита њен роман и убеђена је да он не би доживео такав успех без препорука „од уста до уста".

„Претпостављала сам да постоје ти букстаграмери, али не у толикој мери. То ме је обрадовало, јер су урадили посао за мене", каже она.

Погледајте видео: Букстаграмери и буктјубери

Милица Вучковић има амбивалентан однос према читаоцима који фотографишу књиге на лепим локацијама, најчешће уз кафу.

Чини јој се да би јој класична аргументована критика више значила, али сматра да су критичари изгубили кредибилитет, пишући похвалне „блурбове" на корицама различитих аутора.

„Свуда пише 'Ово је роман године', 'Ово нисте читали до сада', као да је кликбејт наслов."

Лана Басташић

Мени се чини да је свако искрено писање и о интимном увек политичко.

И без уплитања феминизма, ако пишеш о женама на овом простору, то ће увек бити политичко питање.

Од тога не бежим, иступаш у јавни простор и нешто говориш.

Мале истине, можда су наше, можда се не тичу свих, али су искреније и истинитије, више политичке, него те велике књиге пуне чињеница.

Ја то зовем „Дикенс са лаптопом", са неким стилом за који би Дубравка Угрешић рекла да испарава - „сад ће ту вама један чика да објасни".

Идеја да ће се књига читати и бити продавана за сто година, ако је добра, „није тачна и то никада није била", тврди Лана Басташић.

Пошто је завршила англистику, наводи примере енглеских писаца који су се бавили промоцијом у 19. веку.

Луис Керол, аутор Алисе у земљи чуда, дизајнирао је кишобране и салвете по мотивима из ове књиге, а Чарлс Дикенс је променио крај Великих очекивања због притиска читалаца који су роман читали у наставцима.

Она сматра да је површност букстаграмера нешто што писац мора да прихвати, ако не жели да му публика само буду професори књижевности.

„Немам права да ја некоме укидам право да ужива у мојој књизи. То ми много значи, јер знам да те људе нико није платио да пишу о томе."

Пратиоци Маше Сеничић на Инстаграму најчешће не знају да она пише поезију.

„Људи мисле да сам фотографкиња или промотерка јадранских ентеријера", каже она и изазива смех присутних колегиница.

Корона вирус и нова нормалност: Ко учи језике, ко (не)пише докторат, чији је банана хлеб најбољи?

Расправа о Инстаграму, идентитету који писци узимају на овој мрежи, фотогеничним цитатима и корицама, поприлично се одужила, а нисмо ни дотакли тренутно горућу тему.

Можда бисмо могле да прескочимо корону? „Па, због тога сам била на мору толико дуго", каже Маша.

Током ванредног стања, она је била са баком у викендици, грабуљале су башту и чистиле кућу.

Није имала концентрације да се бави докторатом који пише на Факултету драмских уметности.

„Размишљала сам да ли некоме треба доктор хуманистичких наука и зашто бих се ја у овом тренутку бавила филозофијом дигиталних медија", каже она.

Како пуно времена проводи на различитим културним догађајима због посла, Ани Вучковић је самоизолација добро дошла.

„Знам да је то непопуларно мишљење", каже она.

Погледајте видео: Узбуђење и нелагода: Како гледати перформанс

Милица Вучковић је била у Херцег Новом и каже да јој је најпоразније деловала реченица: „Мени ово не смета, ја живим овако и иначе", коју је често чула.

Сматра да људи не могу да појме колико је пандемија „тектонски поремећај" у животима људи, првенствено у економском смислу.

Међутим, разуме да су људи морали да смишљају неке „тривијалне активности", да пеку банана хлеб, да им је значило да „тапшу у осам" лекарима да би испунили време.

Један од ритуала које је практиковала петком увече био је да сипа себи чашу вина и гледа Инстаграм лајв који је Лана Басташић водила са различитим писцима из региона.

А Лану је почетак пандемије затекао у Загребу и чињеница да нема здравствено осигурање у Хрватској ју је уплашила.

Онда се 22. марта десио земљотрес. Призор попут филмске сцене с људима стоје у пиџамама напољу и маскама на лицу, употпунио је снег.

„Кад је кич, нек буде највећи кич", сећа се она.

На изласку из стана узела је јабуку. „Ја никад не бих преживела у Сурвајверу".

Попут Маше и њу је новонастала ситуација навела на преиспитивање свог рада.

„Сад ја треба да се бавим својим кратким причама, а ту стоје жене које су се управо породиле, јер је земљотрес оштетио болницу."

Имала је „хејтерску" фазу када је видела холивудске звезде које су певале Imagine на Зуму, али данас те ствари види другачије.

„Можда треба да инсистирамо на небитним стварима, било да је то банана хлеб или писање доктората, јер то је разлика између преживљавања и живљења", закључује она.

Шта читате?

Природно је било питати их за књижевне препоруке.

Лана чита „извикану књигу" Лисе Тадео Три жене. „Нисам одушевљена за сада, читам, полухејтам", каже, али обећава да је завршити.

Некад је читала започете књиге до краја, сад ауторима „даје 50 страна толеранције".

„Живот је кратак да гледам прве две сезоне да би ми трећа била фантастична", каже Маша, која је на мору читала књигу Пуњена птица Иштвана Домонкоша.

Роман се дешава на Црвеном отоку у једном социјалистичком хотелу, „у складу са мојим Инстаграм интересовањима", каже уз осмех.

Ана каже да одустаје од читања књига које јој не пријају, али онда не зна шта да ради са нежељеним насловима.

Маша јој предлаже да их поклони, што Ани не делује као добра идеја пошто не жели да их препоручи другима, јер јој се не свиђају.

Предлог да их остави у градском превозу јој делује сврсисходније.

Слажемо се да можда би неком кафићу нежељене књиге биле занимљиве.

Ана тренутно чита аутобиографију Џоа Естерхазија, „која ми је до сада служила за обланде" и књигу Крај распуста Ане Милош, коју јој је списатељица послала.

„Похвалила сам је на Инстаграму", убацује се Милица Вучковић

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]