Бојкот и додела НИН-ове награде: Роман године је „Пас и контрабас“ Саше Илића

Жири којим председава Теофил Панчић одлучио је да награда недељника НИН припадне Саши Илићу за роман Пас и контрабас (Орфелин).

У образложењу жирија стоји да је Пас и контрабас „комплексна прича о прошлости и садашњости и повратак великој нарацији".

За награђени роман гласали су Бранко Кукић, Марјан Чакаревић и Марија Ненезић, а за роман Миленка Бодирогића По шумама и горама, Теофил Панчић и Иван Миленковић.

Поред ова два наслова, у ужем избору су такође били: Мулат албино комарац Стеве Грабовца, Грозота или ... Слободана Тишме и Yugoslav Ане Вучковић.

Да је рад у жирију био веома узбудљив, потврдио је Иван Миленковић, рекавши да је конкуренција донела доста „храбрих списатељских подухвата", као и да 2019. можемо сматрати „годином опоравка српске књижевности".

Протагониста романа Пас и контрабас Саше Илића, коме је гломазни инструмент одавно срастао с леђима, води читаоца као какав уклети грбавац на места размештена по менталним и географским мапама. Од бојног брода Југословенске ратне морнарице, преко ковинске болнице, смртоносне дунавске обале, затрованих институција, хипокризије хуманитаризма, судбина лудо талентованих побуњеника, првих и последњих љубави, девастирајуће напуштености, уз сталне флешбекове…

Саша Илић је рођен 1972. у Јагодини, а објавио је три збирке прича (Предосећање грађанског рата, 2000; Душановац, Пошта, 2015; Лов на јежеве, 2015) и два романа (Берлинско окно, 2005. и Пад Колумбије, 2010).

Писао је за часопис Реч, а оснивач је подлистка Бетон, који су објављивале дневне новине Данас.

Роман Берлинско окно био је у ужем избору за НИН-ову награду, а Пад Колумбије Илић је повукао из конкуренције 2010.

„Не желим да учествујем у трци у којој је председник жирија у Вучелићевом Печату (Васа Павковић, прим.аут), и да није награда десет него петсто хиљада евра", рекао је Илић у разговору у оквиру програма Градска књижница у Културном центру град 2010.

„Стручно и морално некомпетентни жири"

Дан пре додељивања награде група писаца упутила је писмо јавности насловљено „Бојкот НИН-ове награде".

Међу потписницима овог писма су и два ранија лауреата Владимир Табашевић и Миро Вуксановић, као и Владимир Кецмановић, Дејан Стојиљковић, Љубица Арсић, Слободан Владушић, Никола Маловић и Емир Кустурица.

Иако у писму наводе да „не постоје награде које се савршено поштено додељују", као и „жири који је беспрекорно компетентан", садашњи жири су окарактерисали као групу „што стручно, што морално, а најчешће и стручно и морално некомпетентних људи, за које није јасно по ком мерилу су бирани".

Потписници захтевају да се њихови будући романи не узимају у обзир, као и да њихови издавачи не пријављују романе за НИН-ову награду.

У закључку писма стоји да писци не желе да учествују у пропасти „некад релативно слободоумног, а данас готово малоумног признања".

Жири који је прошле године доделио награду Владимиру Табашевићу за роман Заблуда Светог Себастијана разликује се од овогодишњег за само два члана - нови су књижевни критичар и колумниста Теофил Панчић и новинарка културне редакције РТС-а Марија Ненезић.

Издавач Бранко Кукић, песник Марјан Чакаревић и Иван Миленковић, филозоф и уредник на Трећем програму Радио Београда, учествовали су у раду жирија и прошле године.

Драган Јовићевић, уредник културне рубрике у недељнику НИН, изјавио је да му није јасно шта је мотивација писма које су писци упутили јавности.

Он подсећа да међу потписницима има и некадашњих добитника награде, али и писаца који су ове године били у ширем избору за награду, „а који тада нису постављали питање компетентности жирија".

Роман Мухарема Баздуља Посљедњи мушкарац био је на списку 32 романа за НИН-ову награду, али је касније испао из конкуренције.

Прва књига коју је Баздуљ објавио у Србији је збирка прича Чаролија 2008, у оквиру издавачке куће Градац, где је уредник Бранко Кукић, актуелни члан НИН-овог жирија.

Када је награда додељена Ивани Димић за роман Арзамас 2017. године, Владимир Табашевић, чији је роман Па као ушао у ужи избор, на Фејсбук налогу се захвалио „свима на поразу, а специјално жирију".

На насловној страни романа Па као стоји реченица „Само за оне који се не боје најопаснијег од свих истраживања: оног о себи" из критике Теофила Панчића, који је председник актуелног жирија.

„Имамо и једног Кукића, који је толико тога урадио за нашу културу, ког ће, неминовно, надгласати двојац који се јавно поноси тиме што му је књижевност Петера Хандкеа досадна; двојац који сматра да је књижевнотеоријски суд арогантно се изјашњавати о томе да је Хандке 'незанимљив писац'", рекао је Табашевић за Вечерње новости коментаришући садашњи састав жирија.

Такође, прокоментарисао је и присуство жене (Марије Ненезић) у жирију.

„Постоји ли ишта што више обезвређује нечији говор од чињенице да је некоме дато право да мисли и говори јавно, не због тога што има шта да каже, него јер морамо да имамо 'родно коректан' сазив, па нам, тој принуди у прилог, једна Марија фантастично служи", рекао је он.

Очекивано, најава бојкота изазвала је реакције на Твитеру:

Неки су подржали писмо групе писаца.

НИН-ова награда и контроверзе

НИН-ова награда сматра се једном од најзначајнијих признања у књижевности. Међу добитницима су Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Меша Селимовић и Борислав Пекић.

Оскар Давичо је три пута добио награду, а два пута су награђени романи Добрице Ћосића, Живојина Павловића и Драгана Великића.

Досадашње доделе нису прошле без контроверзи и критика на рачун жирија.

Награда није додељена 1959, а као разлог је наведено да је пауза последица жеље за „стимулисањем квалитета".

Данило Киш је вратио награду за роман Пешчаник из 1972, али тек 1978. у сред полемике да је Гробница за Бориса Давидовича плагијат.

Исту ствар је урадио Милисав Савић 1991, када је изабран роман Хлеб и страх, револтиран текстом Момчила Спремића који је објављен у недељнику НИН, а у коме су изнете негативне оцене Савићевог рада.

Сретен Угричић је изразио протест 2010. године, када је издавачка кућа Лагуна пријавила његов роман Незнаном јунаку за НИН-ову награду против његове воље.

Угричић је том приликом написао да НИН-ова награда део поретка који је „идеолошки армиран национализмом, традиционалистички, патријархалан, популистички, аутистичан и антипросветитељски".

Повлачење из избора није неуобичајено - Радомир Константиновић је добио награду 1960. за роман Излазак, али је Декартову смртповукао из конкуренције 1966.

Садашњи добитник Саша Илић веома је критички писао о НИН-овој награди 2010. у Бетону, јер је после пада Милошевића „као стара слушкиња дневне политике и овог пута транзицијских лобирања, наставила да ради по старом".

Иако је сматрао да је награда имала капацитет да почне да обликује другачију литературу од оне која је била доминантна претходних деценија, Илић је рекао да се „ради о ригидној политичкој структури која никада није демонтирана и која избором чланова жирија наставила да демонстрира своју моћ и до данас".

Исте године, издавачка кућа Ренд је реаговала јер романи Отац Миљенка Јерговића и Сетва соли Мухарема Баздуља, иако објављени прво у Србији, а затим у другим југословенским републикама, нису уврштени у конкуренцију.

Тадашњи председник жирија Васа Павковић позвао се на Правилник у коме стоји да у конкуренцији могу бити романи написани и први пут објављени на српском језику.

Јерговић и Баздуљ пишу на ијекавици, а њихове књиге се у Србији не преводе.

Како је до тада више романа у конкуренцији било написано ијекавицом, а неки од аутора ни не живе у Србији, критичари НИН-ове награде тврде да жири није желео да разматра дела Јерговића и Баздуља, пошто они нису српске националности.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]