Интервју петком: Лига изузетних жена из пера Славенке Дракулић

Хрватска књижевница Славенка Дракулић написала је три романа о чувеним женама - Фриди Кало, Дори Мар и Милеви Ајнштајн - који откривају шта се дешава кад се мушки и женски генији сударе.

Дракулић (69) радо, али ретко долази у Београд. Недавно је у Центру за културну деконтаминацију представила нови роман - „Теорија туге" - и сала је, упркос јаком невремену, била пуна. Прошло је много времена времена од њеног претходног боравка и питамо је за утиске.

„Нисам успела пуно видјети, али одмах је јасно да је Београд јако велики. Те авеније, те зграде... увијек ми се дојми", каже, додајући да је од свих градова у бившој Југославији „једино Београд метропола".

„Други утисак је да је све то страшно запуштено".

Подједнако успешна као романописац и есејиста, Дракулић је вероватно једина списатељица са српско-хрватског говорног подручја која има пет романа и пет књига есеја објављених у Сједињеним Државама, и све су одлично прошле и код критичара и код публике.

Њена последња три романа - која она упорно одбија да дефинише као историјске или биографске - говоре о три изузетне жене које су биле у вези са ништа мање изузетним мушкарцима. Реч је Фриди Кало, Дори Мар и Милеви Ајнштајн, а мушкарци су, наравно, Дијего Ривера, Пабло Пикасо и Алберт Ајнштајн.

„Да се разумемо", каже Дракулић, „жене о којима пишем нису историјске личности, него ликови из романа: то су моја Фрида, моја Дора и моја Милева". Сем тога, тврди да није реч о серији. „Критичари су то тако назвали, не ја", каже.

Она се не слаже ни са опаском да су све те три жене имале несрећну судбину. „Нису све подједнако трагично прошле", указује она.

У кревету са Фридом

Јунакиња првог романа - „Фридин кревет" (2008.) - по ауторки је прошла најбоље. „Фрида је из везе са Дијегом изашла као јача особа, успјела је заштити своје дјело. Дијего Ривера ју је све време подржавао", каже она.

На опаску да је Фрида, осим што је због страшне несреће у којој је повредила кичму и била везана за кревет, у дневницима описивала своју патњу због тога што ју је Дијего бесомучно варао, Дракулић уз смех одговара: „Па шта? Сви ви варате. То уопће није битно".

Она каже да центар њеног интересовања нису биле само жене, него него њихова веза са „тим генијалним мушкарцима".

У Фридином случају, имала је среће што се везала за човека који је био спреман да стане иза њене уметности.

„Они су се упознали кад је он већ био славан, а она га замолила да погледа њене слике и тад је, упркос разлици у годинама, настала та веза. Али она је све време задржала свој интегритет које ове друге жене нису имале.

Имала је ту снагу коју јој је, парадоксално, дала болест. Имала је ту страшну несрећу, па је ипак наставила да слика и на крају изашла као икона", објашњава Дракулић.

Има још једна ствар која ју је у тој вези заинтригирала.

„Колико год је Дијего био славан у свијету, као муралист и комунист, он је волео традиционалну мексиканску женску одјећу, народну ношњу. А она је, пак, још као гимназијалка облачила веома слободно за то доба, носила је хлаче, шишала се кратко и тако то, била је еманципирана. Али, када је упознала Дијега, почела је да носи оне широке сукње и руже у коси. Мени је тај њен уступак Дијегу био фасцинантан".

Пикасо је био људождер

Судбина Доре Мар, описана у роману „Дора и Минотаур" (2015.) била је дефинисана односом са Пикасом, који је још за живота важио за најбољег уметника на свету.

„Она и Фрида су биле отприлике једнако старе, чак су се и упознале кад je Фрида имала изложбу у Паризу. Али ако је Фрида патила физички, Дора је патила психички", каже Дракулић.

Ауторка сматра да је највећи Дорин проблем био несигурност у сопствени идентитет. „Била је из мјешовитог брата, отац Хрват, мајка Францускиња, школовала се у Буенос Аиресу, а затим у Паризу и свуда је била помало странкиња.

Зато је, да би то компензирала, од себе направила надреалистичку сфингу. Била је врло згодна и та мистика коју је стварала око себе се сјајно уклопила у атмосферу која је у то доба владала у умјетничком свијету", објашњава она.

Све се то променило када је срела Пикаса, који јој је постао ментор, баш као Фриди Дијего. „И разлика у годинама је била слична", каже Дракулић. „Међутим, догодило се то да је она оставила своју умјетност тако рећи њему за љубав".

„Дора је својевремено била најпознатија надреалистичка умјетница у свијету. Радила је фотографије у вријеме кад је фотографија тек била препозната као умјетност", подсећа ауторка.

„Кад ти је ментор најпознатији сликар на свијету и он ти каже: 'Чуј мала, ја тебе волим, то је све дивно и красно, али то што ти радиш, те фотографије, то је безвезе. Ајде пусти то и иди сликати' онда га послушаш, не само 'у име љубави', него зато што је то твој ментор, геније".

Дракулић каже да је једна од нити која повезује све три књиге „та једна двострука веза, интереса, генијалности, надарености. Постоји као неко такмичење ко је већи геније".

Она оцењује да је у Пикасовом случају то једна метафора генијалности. „Он је све око себе конзумирао попут неког људождер, дакле и људе и осјећаје, жене, децу, блиске пријатеље... а и од тога је радио умјетност, до те мјере да он као приватна особа није уопће постојао. Дора је једном рекла: Постоји само Пикасо, нема Пабла'".

На крају је, оцењује она, Пикасо и сам постао жртва сопствене генијалности. „Тим ждрањем није хранио себе, него свој таленат, и тај таленат га је на крају конзумирао. Сва његова особност је у умјетности. Јадна Дора није имала шансе. Имала је психички слом и после тога је 40 година одржавала његов музеј и била у једном постхумном односу с њим".

Четири језика, а једна књижевност

Интервју петком: Рокенрол песник на фудбалском задатку

Милева у жрвњу живота

И тако долазимо до Милеве Ајнштајн, рођене Марић, јунакињу "Теорије туге" (2017) која је имала најтрагичнију судбину: умрла је у душевној болници у Цириху, сиромашна, усамљена и непризната.

„Милеву није смлавио Алберт, него него живот. Она је жртва стицаја околности. Треба водити рачуна да је на живјела у ранијој епохи, могла би бити мајка Фриди и Дори. Тада се играло по друкчијим правилима".

Она подсећа да су Милева и Алберт, кад су уписали политехничке студије у Швајцарској, били на истој стартној основи: обоје су били талентовани страни студенти. „Обоје су били сиромашни, али она није имала шансе да добије професуру јер је била жена. Они раде заједно у почетку, али за разлику од њега, она није успјела дипломирати".

„Све биографије, и његове и њене, кажу да је Милева имала психичких проблема. Данас бисмо то назвали депресијом, али та дијагноза тада није постојала и нису знали како да је лече", каже Дракулић и подсећа на низ околности које су на крају скршиле Милеву.

„Прво је одбацује његова фамилија, а затим остаје у другом стању. Морала је тајно да се породи и остави дијете код мајке у Војводини, јер би по швицарским законима обоје били избачени с факултета"

„То дијете је рано умрло, претпоставља се од шарлаха, и она је пала у дубоку депресију и слом. Син кога је родила у браку са Албертом је имао шизофренију. Она је морала да се брине о њему, а и сама је била болесна ".

Упркос свему, додаје Дракулић, Ајнштајн је Милеву финансијски помагао дуго након што им се брак распао, и дао јој је половину новчаног износа Нобелове награде.

„Чињеница је да је оставио болесну жену са двоје дјеце, болесног сина. Међутим, пресудило је то што је он био мушко и лакше је остваривао те увјете, а она је због мајчинства оставила науку. Два пута је пала на завршном испиту и ту се њена научна каријера завршила. Животне околности су биле такве да се није успјела изборити за свој простор. Ту је разлика између ње и Фриде."

Тиаго: „Ја сам свуда помало странац"

Преминуо амерички писац Филип Рот

Нашки језик

Дракулић је Хрватску напустила 1992, након што је у тексту „Вјештице из Рија", кога је у „Глобусу" под псеудонимом објавио саветник тадашњег председника Фрање Туђмана Славен Летица, отпочела жестока кампања против ње и још четири књижевнице и новинарке: Јелене Ловрић, Дубравке Угрешић, Раде Ивековић и Весне Квесић. Све су оптужене за недостатак патриотизма и субверзивне активности против „младе хрватске демокрације".

Ипак, и у добровољном изгнанству - тренутно живи између Беча и Стокхолма - Дракулић је много писала о бившој Југославији, посебно у есејистичким књигама као што су „Како смо преживели комунизам и притом се смејали" и о ратним злочинима „Они не би ни мрава згазили".

На питање да ли је Југославија опстала барем као културни простор - „југосфера", како га је пре неколико година крстио енглески новинар Тим Џуда - одговара одречно.

„Више не вјерујем у то, каже. „Кад је ријеч о култури, прекогранична сарадња иде јако тешко."

Она указује да је у Загребу готово немогуће наћи књиге српских писаца, и да је слично у Босни и Херцеговини и Црној Гори, упркос томе једино ако наручиш, па ти нетко донесе.

„Исто је и са казалиштем. Једино понеки филм прође ту и тамо. Слично је и у Босни и Црној Гори. Кулурне везе су слабе, не само у односу на то како је некад било, већ како би могло бити", каже Дракулић.

„Занимљиво је да књиге најтеже пролазе", указује она.

„Има у томе неког проклетства, нечег што их чини забрањеним воћем, упркос томе што их тако мало људи чита".

Са друге стране, пријатно ју је изненадило гостовање у Љубљани, када је од око 500 људи који су се окупили и Цанкарјевом дому само неколико тражило слушалице за превод.

„То је било фантастично", присећа се. „Била сам фасцинирана јер је публика била мјешана, нису дошле само жене моје генерације, пуно младог свијета, мушкараца, дјечки исто."

„То ме је до суза дирнуло. Ја словенски језик разумјем, мада га тешко говорим, али добар део публике, они млађи, нису учили хрватски или српски у школи. Пуно људи ми је донело на потпис књиге на хрватском, што значи да их читају. Некако ме је све то јако дирнуло".

На питање како гледа на Декларацију о заједничком језику, коју су прошле године подржале стотине књижевника и лингвиста из бивше Југославије, којом се тражи разбијање језичких баријера које су поставиле националне државе, Дракулић одговара да је није потписала.

„Не волим декларације, мада се слажем да је то један језик и да је добро што су то покренули и што вјерују у тај језик. Ја на ту тему имам само једну ствар да кажем: Пошто дуго живим вани сретнем наше људе и сви ти људи, без обзира одакле су кажу да говоре „наш језик". То се зове наш језик људи моји!"

„Чему језик уопште служи ако не служи комуникацији? Важно је да се разумјемо, а како ћемо га назвати то је увијек политичко питање".