Румена Бужаровска: „Северна Македонија се мења на боље, а ми и даље критикујемо"
- Аутор, Петра Живић
- Функција, ББЦ новинарка
„Никуда не идем" назив је нове књиге Румене Бужаровске која је београдску публику држала будном до последње стране књиге „Мој муж" која се, када је 2016. објављена у Србији, читала у једном даху.
Македонска ауторка једна је од иницијаторки покрета MeToo (#СегаКажувам) у Македонији који је 2017. године уздрмао свет исповестима жена које су одлучиле да јавно проговоре о насиљу које су доживеле у мушко-женским односима.
Иако себе описује као феминисткињу, њена проза је много више од тога.
За разлику од јунакиња које у књизи „Мој муж" из првог лица причају о недаћама које мужеви, њихови и нечији, могу да донесу, стереотипима и друштвеним бољкама, у новој књизи приче причају и мужеви, али и један дечак.
„Бавим се пост колонијалистичким односом странаца према људима код нас, али и нашим комплексом инфериорности према странцима", каже Бужаровска у разговору за ББЦ на српском.
„Никуда не идем" скуп је личних прича које кроз интиму главних јунака осликавају згоде и незгоде економских миграција - како се странци понашају у Македонији, а како Македонци у дијаспори.
„Одласци и доласци су део нашег свакодневног живота и остављају трајне последице", додаје.
Македонци у свету и свет у Македонији као катарза
У Београд је дошла на књижевни фестивал Крокодил.
Док у књижари српског издавача чека да читаоци и читатељке стигну на потписивање књиге, каже ми да се данас осећа грозно, а онда почиње да се смеје.
Бужаровска:„Послала сам партнеру поруку да се данас осећам ружно и старо. Одговорио ми је да се то није тачно - да сам лепа и млада. Баш клише", смеје се.
ББЦ: Али Ви волите клишее и стереотипе? Обе Ваше књиге их огољавају личним причама и хумором.
Бужаровска: Људи заиста често говоре у клишеима, а када једну исту ствар понављају довољно често, она постаје друштвена норма, која обично нема везе са стварношћу. Када то иронично приметиш и представиш, да, то буде смешно. Волим да се играм клишеима, али не превише".
Да клише користи таман колико треба, научила је, каже, од своје омиљене списатељице, Фланери О'конор.
Америчка списатељица из шездесетих година прошлог века, живела је на југу Америке и у причама и романима користила је гротескне ликове како би испричала причу о свом непосредном окружењу.
„Смешно је када видиш да су људи шездесетих годинама често говорили, на другом језику и у другој култури, исте ствари које говоримо и данас", каже.
За јунакиње Бужаровскине прве књиге везали су се читаоци широм Балкана.
Иако је нова књига до сада преведена само на српски, реакције читалаца су сличне.
Ко је Румена Бужаровска
- Рођена 1981. године у Скопљу
- Предаје америчку књижевност и превођење на Филолошком факултету у Скопљу, списатељица је и преводилац
- До сада је објавила: Жврљотине (2007), Осмица (2010) и Мој муж (2014), Никуда не идем (2016)
- Стипендиста КултурКонтакта из Беча (2006) и Интернатионалес Хауса дер Ауторен из Граца (2008)
- Стипендиста програма за писце Ајова универзитета из Сједињених Држава
„Све приче које сам до сада написала су сличне, то су интимне, породичне приче које у исто време одражавају друштвене токове", каже.
Читаоци које је до сада срела нову књигу описују као -мрачну.
„А ја уствари нисам неки песимиста по природи", смеје се.
Нова књига прати ликове заробљене између неког другачијег света у дијаспори и Македоније - њихове одласке, повратке, раздвајања и поновне сусрете са породицама, сусрете са јавним болницама у Македонији у којима влада хаос, комплексе ниже и више вредности.
„У књижевности је увек занимљивије причати о тужним стварима. Наша реалност је понекад слична - живимо на Балкану, имамо хиљаде проблема, одвратне владе, све је више ускраћивања слобода и права. То је талас који се проширио и по Америци и Европи".
Ипак, све је то живот, и није ништа ново, каже.
Ново је можда то што су Бужаровскини јунаци такву стварност успели да приближе читаоцима и дозволе им да доживе катарзу и ослободе се мора свакодневице коју живе.
„Северна Македонија се мења на боље, али ми и даље критикујемо"
Дете професора, као мала, Бужаровска је често путовала.
„Родитељи су неколико пута, након што би добили стипендију, проводили по годину дана у Америци. Повели су ме са собом Аризону".
Било је то искуство које је очарало једанаестогодишњу Румену из Скопља, али је и уплашило и изазвало.
Слично као и јунаке новог романа који су се затекли на истом месту.
„Аризону памтим по врућини, спектакуларним заласцима сунца, чудном понашању Американаца и мирису теписона", каже.
И данас, Бужаровској цела Америка мирише на теписон.
„Чак и америчка амбасада код нас у Македонији. Не знам шта је то", смеје се и додаје да је живот у Америци једнако тежак као на Балкану, али из других разлога.
„Увек се враћам, али никада не бих тамо живела".
За разлику од Америке која мирише на теписон, Скопље има другачију мирисну ноту.
„Скопље смрди", каже.
Иако сматра да је данас боље него пре две године и наводи светле примере промене имена и договора са Грчком, напоре за улазак у НАТО И Европску унију, подсећа да и даље живи у једном од најзагађенијих градова Европе.
„Промене на боље наравно не мењају менталитет и мучну бирократију, има још много да се ради. Ипак, добро је, не аплаудирамо новој влади непрестано, критикујемо их, а то раније није било могуће. Владао је страх", каже.
Недавно је у Северној Македонији промењен и Закон о абортусу који се сматрао као један од најстрожијих у Европи.
Списатељице и писци, студентарија, Балкан и хлеб
На Филолошком факултету, на коме предаје америчку књижевност и превођење, њене часове, каже, похађају углавном студенткиње које се много разликују од ње.
„Оне су храбрије, безобразне и дрске. Мени се то јако свиђа. Не поштују слепо ауторитет, буне се", каже Бужаровска.
Северна Македонија је плодно тле за феминизам, сматра Бужаровска, иако каже да њене храбре студенткиње и даље прихватају када им се, када говоре о занимају, обраћају у мушком роду.
„Њима и даље боље звучи када кажете професор, тренер, аутор. Женска именица и даље умањује вредност професије".
А Бужаровска воли феминативе - речи прилагођене женском роду.
„Верујем у феминативе - хајде да их користимо јер, када се већ мења друштво, хајде да мењамо и језик".
Бужаровска је била и једна од жена које су 2017. године у Северној Македонији покренуле и подржале покрет MeToo (#СегаКажувам). Прве реакције нису биле позитивне.
„Ипак, биле су одличне. Иако су најпре и мушкарци и жене коментарисали да је потребно да жене открију име и презиме људи на које су упирале прстом. Људи нису разумели да се не ради о једном човеку, већ о системском проблему".
Реакције су се касније промениле, нарочито код жена.
„Моја генерација и нова генерација феминисткиња, ми се одлично слажемо - учимо једне од других", каже.
Ту млађу генерацију Бужаровска назива Инстаграм генерацијом.
„Оне имају све те канале комуникације и то умеју да искористе".
Док књига Мој муж чека издање у Сједињеним Државама, Енглеској, Ирској и преводи се на мађарски и италијански, Бужаровска и даље од писања не саставља крај са крајем.
„Ја имам свој стални посао професорке који ми дозвољава слободу и креативност. Од писања је могуће живети једино на западу и то само када си јако познат".
На питање шта тренутно чита, одговара махањем главе.
„Читам пет књига истовремено, да не набрајам".
Београд напушта са још једном књигом.
„Књига „Флорида" америчке списатељице Лорен Гроф ми није била доступна до сада. Купићу је у Београду и понети за Скопље".
А Скопље ових дана, каже, ипак боље мирише.
„Расцветале су се липе, дивно мирише. Пролеће је дивно у Македонији".
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
