Она трчи против насиља: „Кад се сетим удараца, навучем патике и само трчим“

„Сва та моја јутра крећу јако рано, око четири, пола пет.

„Неколико тренутака нисам сигурна - где сам и где су ми деца. Погледам у стомак. Крене онај страх. Шта ако се он појави?

„И онда се сетим. Јао, ја сам овде, у Сигурној кући, на безбедном. Онда навучем капу и патике и на трчање."

Овако своја свитања последње три недеље описује за ББЦ трудница Сања (име је промењено због заштите идентитета), станарка једне од Сигурних кућа у Србији.

Сања је једна од десет жена које ће 25. новембра на трку против породичног насиља кренути из Сигурних кућа, у којима су приморане да живе баш зато што су насиље осетиле на сопственој кожи.

Све их је на ову конкретну трку, али и животни маратон, мотивисала ултрамаратонка Ирена Павловић. Она је организаторка акције „Имам име, корак и глас", која се одржава на Међународни дан борбе против породичног насиља.

„Остала сам са 230 динара у џепу и децом"

Сању је муж пролетос ударао толико јако и дуго да је завршила у Ургентном центру. Није га тада пријавила и насиље се наставило. Тукао је и децу, у пролазу и ако покушају да је бране. Дечаку је покушао да сломи руку.

„Нисам отишла у последњем тренутку, већ је последњи тренутак протицао када сам ја бежала. Са двоје мале деце и у петом месецу трудноће."

„То није био први пут, али сам ја мислила, имаш двоје деце, где ћеш?"

Уследили су неки месеци затишја, а онда су је једне ноћи у октобру пробудили ударци, који су трајали сатима. Покушала је да га уразуми и да позове у помоћ, али никога није било. Била је сама.

Њен муж је затим заспао, а Сања је успела да побегне из куће и позове полицију.

Када ју је полицајац видео, одмах је рекао: „Узми ствари и бежи".

Сања се сада окреће се око собе, иако смо саме и тихо каже:

„Остала сам са 230 динара у џепу и децом.

„То је онај осећај када имаш нешто старо, али омиљено у кући. Неку вазу или тањир. А онда се то сломи у парампарчад."

По природи је ведра и веома комуникативна. Прве две ноћи у Сигурној кући провела је на столици, није смела да легне. Сада се, каже, осећа мало боље, иако на тренутке стрепи и гледа кроз прозор.

Остаће у Сигурној кући док се не породи и још неколико месеци после, а онда ће се раније вратити са трудничког:

„Толико гарсоњера има за 50 евра. Не треба мени новац, већ подршка."

Мужу се неће вратити. Када сам јој се извинила што морам да је питам толико тога експлицитног, чега вероватно не жели да се сећа, рекла је да не бринем:

„То се све догодило пре скоро месец дана, а ја ту ноћ враћам сваки дан. Не увек зато што желим, већ зато што до детаља морам да је препричавам адвокату, социјалном раднику, у суду, у општини... Овај разговор је једини у коме ми не говоре шта не могу и колико ће све бити тешко."

Када је једном хтела да оде, отац јој је рекао: „Добро размисли, деца ће бити сама". Сања сада каже да се поред ових жена најмање тако осећа.

Држе се заједно, вежбају дневну рутину.

„Кувам, то ми скрене пажњу. А значи и то, увек мислиш да се то, ти ударци и повређивања, дешавају тамо некој комшиници.

„Све ове жене, укључујући и мене, су управо те комшинице."

Зна да Сигурна кућа није њен дом, већ привремено уточиште и кров.

„Ја сам као ова моја беба у стомаку, у Сигурној кући живим као у балону.

„Тек ће живот почети за мене када изађем одавде са децом."

„Нисам имала ни патике, ишла сам у балетанкама у новембру"

Сања је атлетичарку Ирену упознала када је дошла у Сигурну кућу.

„Ја сам била ту трећи дан. Она је дошла ту и почела да прича, зашто морамо да изађемо напоље. Давала је своје примере, звучала је искрено", каже Сања.

„Јавила сам се и рекла - ја сам трчала маратон када сам била напољу, хоћу и сад.

„Све жене су се окренуле ка мени и рекле, па ти си трудна, како ћеш?"

Сањи је ово трећа трудноћа, а трчала је када је раније била у другом стању. Ипак, када је погледала у ноге, схватила је да је у Сигурну кућу дошла у балетанкама. Отишла је у журби и није имала патике.

„Ирена ми је следећег дана донела ове патике, од тада сам сваки дан у њима. И због трчања, а и немам друго."

Своју маратонску менторку, Сања описује као велику мотивацију, коју атлетичарка дели са женама „километар по километар".

Корак по корак, дан по дан

Питала сам Сању да ли се плаши да изађе у ту недељу и трчи напољу. Јер, тек је прошло неколико недеља од када се склонила и, иако породица и њен муж знају да је у Сигурној кући, не знају где се она налази.

„Прво сам се плашила и нисам хтела да одем негде где може да ме нађе.

„Онда сам схватила - нас је толико жена, биће нас 60, 70 или чак 100. Ко може да нам приђе и науди нам када смо заједно? То ми даје снагу."

На моје недоумице око фотографисања, чак и с леђа, каже да јој није то проблем, већ нешто друго:

„Није ми проблем да ме људи препознају, они који ме знају препознаће и ту бурму на руци. Не желим само да мој муж види мој лик, да случајно не осети моју слабост."

Схватила је, ипак, да неће одмах успети све да реши и да је тек чекају препреке - суд, започињање новог живота и нова суочавања:

„Трчање је као и овај мој проблем. Не успеш одмах и не престанеш да се плашиш првог дана.

„Али није битан циљ, већ да сваки дан устанеш и опет навучеш те патике.

„Корак по корак, километар по километар, дан по дан."

Ако приметите или трпите насиље - пријавите га и потражите помоћ на бесплатни број 0800-100-007. Број Аутономног женског центра је доступан сваког радног дана од 10 до 20 часова.

За подручје Војводине - СОС телефон је 0800-10-10-10, сваког радног дана од 10 до 20 часова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]