ЛГБТ и домаћа кинематографија: Од Пукотина раја до Јужног ветра - Снимање филма у своја четири зида или нешто више

Инспектор Ступар је геј?

Тако је. Лик кога у серији Јужни ветар тумачи Милош Тимотијевић јесте геј и у последњој епизоди се љуби са партнером у његовом стану.

Ова сцена је разјарила поједине гледаоце, те је глумац већ првог дана после приказивања добио преко 100 претећих порука на друштвеним мрежама већински од „деце до 15 година".

„Мени је јако чудно што људи у 21. веку поистовећују глумца са ликом, а још више ме шокира што су прилично груби и пуни мржње према хомосексуалној заједници", изјавио је Тимотијевић за Блиц.

У српској, као и у југословенској кинематографији, геј ликови су били присутни много пре инспектора Ступара.

Први филм са геј сценoм у ствари је и први снимљен у Србији - Живот и дела бесмртног вожда Kарађорђа из 1911. године, тврди Предраг Аздејковић, геј активиста.

„Тамо постоји сцена када се двојица војника љубе у уста. Њима тих давних дана то није био геј мотив, нити су за то знали, али нама који то данас гледамо, свакако јесте", објашњава Аздејковић за ББЦ на српском.

У различитим временским и друштвеним периодима, ЛГБТ заједница је у домаћој кинематографији приказивана другачије.

Некада је посреди био пркос и револт, каткад рушење табуа и самопромоција, а често је ова тема обрађивана подругљиво и са подсмехом.

ЛГБТ у југословенском филму

Крајем педесетих, односно почетком шездесетих година 20. века почињу да се појављују прве филмске сцене које би се могле протумачити као хомосексуалне.

„Прво се јавља Пукотина раја 1959. године редитеља Владимира Погачића и није експлицитно геј, већ је то више блискост две жене, две пријатељице.

„Након тога, 1961. године, филм Заједнички стан Маријана Вајде где се пуцало на то да сцена са два мушкарца у истом кревету може насмејати људе", каже за ББЦ на српском хрватски филмски критичар Ненад Полимац.

Ипак, јасније приказивање ЛГБТ мотива у југословенском филму наступа за време такозваног Црног таласа, током шездесетих и са почетка седамдесетих, у којима је на неки начин критиковано тадашње друштво и систем.

Многи филмови снимљени у ово доба били су цензурисани, не само због геј мотива.

„Сви црноталасни филмови су ударали на друштвене табуе, док је хомосексуалност била обавезан и један добродошао састојак", објашњава Полимац.

Он каже да су најзначајнији филмови црног таласа у коме постоје ЛГБТ мотиви они чије су сценарије потписивали или заједнички режирали Гордан Михић и Љубиша Kозомара - посебно њихов редитељски првенац Вране.

Треба поменути и филмове Буђење пацова Живојина Павловића и Бубашинтер Милана Јелића.

„Немојмо заборавити Мистерије организма, где редитељ Душан Макавејев разговара са трансвеститом Џеки Kартис, и Пластичног Исуса Лазара Стојановића, због кога је завршио у затвору", наводи Полимац.

Додаје да је „то тада могло проћи" првенствено јер хомосексуалност није била централна тема, кинематографија је била слободна, а и филмови црног таласа нису били толико гледани.

Осамдесете су донеле филмове Дечко који обећава Мише Радивојевића, и Лепота порока Живка Николића, као и популарне комедије Тесна кожа 2 Милана Живковића и Иди ми, дођи ми Зорана Чалића.

„Хоћемо, хоћемо цензуру"

Југословенска кинематографија се суочавала и са цензуром, за коју је била задужена посебна комисија за преглед филмова.

„Филмови са геј мотивима су били цензурисани, али не због њих самих. Тадашњи југословенски режим је имао проблем са политичким идејама, а геј мотиви су ишли у пакету с тим", сматра Аздејковић.

Полимац помиње Машкараде, словеначки филм Боштјана Хладника из 1971. године, у којем је једна споредна сцена потпуно избачена и Дервиш и смрт Здравка Велимировића из 1974. године по роману Меше Селимовића, где је изостао део књиге са „хомосексуалним назнакама".

Држава и ЛГБТ

Комунистичка партија Југославије је после Другог светског рата хомосексуалност везивала за „декадентну буржоазију и незасити капитализам" коме су били склони „декадентни интелектуалци, грађанска класа, свештеници и нерадници", изјавио је хрватски историчар и грађански активиста Франк Дота за босански портал Kликс.

Према његовим истраживањима за докторски рад о правима ЛГБТ особа у Југославији у периоду од 1951. до 1977. године, око 500 мушкараца - њих 300 у Хрватској и Србији, а 200 у осталим републикама - осуђено је на основу члана 186. Kривичног закона СФРЈ за „противприродни блуд".

Део је добио условне, а остали кратке затворске казне.

У истом раздобљу је у Западној Немачкој због „склоности ка истом полу" осуђено и до 70.000, у Енглеској 30.000, а у Италији 20.000 мушкараца.

Закон је у Југославији донет 1951. и није подразумевао кривичну пријаву за лезбејски однос. На њега се гледало као на блудну, прекршајну радњу.

После промена Устава 1974. године, када су законодавна овлашћења са федералног нивоа пренесена на републике и покрајине, мења се и ова кривична одредба.

Хрватска, Словенија, Црна Гора и Војводина прве декриминализују хомосексуалност, још 1977. године.

Србија је тек 1994. године декриминализовала хомосексуалност, Македонија 1997, а годину дана касније Босна и Херцеговина.

„Две муве једним ударцем"

Иако су хомосексуални мотиви у југословенској кинематографији углавном били израз протеста и провокације, често су коришћени и као средство за увесељавање и засмејавање маса.

„Ја то пре свега видим као бунт и провокацију. Они су стварали филмове у време када се због хомосексуалних односа одлазило у затвор, а уметници, понекад као и деца, воле да раде оно што је забрањено", објашњава Предраг Аздејковић.

Додаје и да је било подсмеха.

„Цео филм Ћао инспекторе је такав, али ја немам проблем с тим јер је настао у једном временском контексту, а и први је где се цела радња врти око гејева."

Каже да би данас такав филм био неприхватљив јер је по „политички коректним стандардима" хомофобичан, пун предрасуда и стереотипа.

Ненад Полимац се слаже да је провокација била један израз, док је други суштински важан сегмент било ,,показивање оних ствари за које се до тада није смело признати да постоје''.

„Значи, једним ударцем су убили две муве", наглашава Полимац.

Вјеран Миладиновић Мерлинка

Један од најзначајнијих филмова за ЛГБТ заједницу на овим просторима је Marble Ass Желимира Жилника.

Главну улогу је играо Вјеран Миладиновић Мерлинка, трансродна особа из Београда.

Њега је Жилник упознао 1984. године током снимања филма Лепе жене пролазе кроз град у којем Мерлинка игра једну од епизодних улога.

„Идући пут сам га видео у лето 1994. године, изненадивши се тиме што је био у женској одећи са периком на глави", описује Желимир Жилник за ББЦ на српском сусрет са Вјераном.

Вјеран га је упознао са другарицама и колегиницама у једном београдском кафићу надомак Економског факултета где су се окупљале.

Оне су тада предложиле да направи документарац о њима, али је Жилник решио да сними играни филм, пре свега, због њихове безбедности јер су им, између осталих, муштерије биле „криминалци, повратници из војске, као и неки политичари".

Филм је сниман у Новом Саду и Београду, током рата на простору Југославије, камерама аустријских новинара.

„Е сад, кад би ме питали откуд да у то најстрашније време није било претњи и елиминисања, а да је само неколико година касније, када су ратови престали, било напада на геј параду, ја бих одговорио да је цела та негативна енергија десничара и људи са профашистичким идејама, пљачкаша и шпекуланата онда била ангажована ван културне сцене и да је касније у миру експлодирала", објашњава Жилник.

Премијера је била у Сава центру где се, како је навео, десио „вероватно највећи од свих противуречних и провокативних јавних догађаја у Србији деведесетих".

Сећа се да су на бину тада позвали све представнике ЛГБТ популације из публике и направили фешту која је показала да „уколико се засуку рукави и ризикује, може да се освоји комад слободе за себе и круг људи са којима се солидаришеш".

Вјеран Миладиновић Мерлинка је убијен 2003. године.

Шест година касније, покренут је фестивал квир филма назван Мерлика, у његову част.

Нови миленијум, нове тежње

У српском филму ЛГБТ садржаји долазе до изражаја тек у овом миленијуму.

Полимац каже да је Парада Срђана Драгојевића из 2011. године. „најдиректнији филм који је баш на тој теми зарадио толики број гледалаца, лукаво комбинујући што се публика томе благо подсмехује, док је истовремено то један про-геј филм".

Други српски филмови новог миленијума који се на неки начин баве овом тематиком су Диши дубоко Драгана Марковића, Наташа Љубише Самарџића, Поред мене и Шишање Стевана Филиповића и други.

Хрватски филмови Фине мртве дјевојке Далибора Матанића и Устав Републике Хрватске Рајка Грлића, као и босански Go west Ахмеда Имамовића су такође обрађивали ЛГБТ теме.

Али хомофобија на филму на простору некадашње Југославије није нестала.

Нагласивши да је „скрајнута и маргинална", Ненад Полимац издваја Дугу мрачну ноћ хрватског редитеља Антуна Врдољка, док Предраг Аздејковић као скорашњи пример хомофобије на српском филму наводи Милоша Бранковића Небојше Радосављевића.

„Тамо су приказани сви негативни стереотипи о геј мушкарцу, лезбејкама, невладиним организацијама", каже Аздејковић.

Неозбиљна кинематографија

Спорадичне и прикривене геј и лезбејске сцене појављују у многим филмовима снимљеним у СФР Југославији, па и касније у Србији, али су ретки примери главне радње.

Ненад Полимац сматра да „више нисмо ни могли тражити" од једне кинематографије која је углавном била „финансирана од стране државе" и да је све то заједно „јако пуно".

Међутим, одсуство истинског бављења ЛГБТ тематиком се налази, како каже, у томе „што смо ми релативно неозбиљна кинематографија".

„Страни филмови озбиљно обрађују геј ситуације, без муљања, а паре добијају на основу тога што је сценарио уверљив"

„Kод нас то ипак мало теже иде", закључује Полимац.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]