Иранска револуција: Циљеви и кајање због „испирања мозга и манипулације“ и зашто неки сада траже опроштај од изгнане царице

Док Иран обележава 45. годишњицу Исламске револуције, људи који су се борили за промену 1979. године открили су како данас гледају на то.

Једни се кају због неких ствари, а други чврсто стоје иза веровања да је то била исправна одлука.

„Пре 45 година, ниједан од револуционара не би могао ни да замисли да ће доћи дан кад ће их људи доживљавати као криминалце", каже Садег Зибакалам.

Он је један од милиона Иранаца који су изашли на улице широм земље како би протестовали против шаха током Исламске револуције 1979. године.

Али сада, скоро пола века касније, многи млади људи преиспитују актуелне иранске вође, револуцију и оне који су је подржавали.

Смрт двадесетдвогодишње Махсе Амини, пошто ју је привела полиција за морал, покренула је 2022. године антивладине протесте.

Кршења људских права, ограничавање слобода и стање иранске привреде такође су допринели општем осећању незадовољства - санкције које је увео Запад због иранских нуклеарних активности нанели су му велику штету и инфлација је достигла 43 одсто у последњих 12 месеци.

Затим су ту амерички напади на групе које подржава Иран у региону.

Поједини из млађе генерације криве револуционаре за правац којим је Иран пошао и питају се да ли је ово заправо оно за шта су се борили.

„Не говорим ово из тврдоглавости, нити из мржње, нити из поноса или предрасуде, али кад бих се вратио у 1979. годину, све бих урадио исто и учествовао бих у револуцији", каже Зибакалам, који је студентске године провео у Великој Британији.

„Шта смо желели? Желели смо слободне изборе, желели смо да нема политичких затвореника и желели смо да човек који води земљу не ради све што му се прохте."

И он за актуелне проблеме земље криви иранске лидере, а не саму револуцију.

„Грешка коју смо направили ја и људи попут мене била је што смо, уместо да следимо циљеве револуције, који су били слобода и демократија, следили антиимперијалистичке слогане као што су 'Смрт Америци', 'Смрт Израелу' и 'Уништићемо Израел'."

Он каже да и даље верује у исте принципе за које се борио седамдесетих.

Прошле године је изгубио посао предајући политичке науке на Универзитету у Техерану након што је протестовао због бруталног гушења покрета „Жена, живот, слобода".

Он објашњава да је пре 45 година слобода била то што је ајатолах Рухолах Хомеини, оснивач Исламске Републике, обећао њему и његовим колегама револуционарима.

„Слобода је право народа. Независност земље је свачије право. Не смеју да затворе особу и спречавају је да слободно говори", изјавио је Хомеини у говору који је одржао док је био у изгнанству у Француској 1978. године.

Док слушају те говоре данас, многи, а поготово они из генерације која није доживела Хомеинијеву еру, помисле на данашњу борбу између активиста и актуелног естаблишмента.

Улога шаха и Хомеинија у револуцији

Мухамед Реза Пахлави је владао као ирански монарх више од 37 година и руководио је периодом вестернизације, економског развоја и сконцентрисаних напора да угради национални понос у иранско древно наслеђе и преисламску историју.

Жене су стекле право гласа 1960-их и уживале релативно изједначена права са мушкарцима.

Техеран је био славан као град журки са ноћним клубовима и кабареима, а земља је извозила персијско вино у читав свет.

Али упркос овим социјалним слободама, шах се нашао на мети критика због аутократског стила владавине и одсуства демократије.

Шиитски клерици су га осуђивали због подривања исламских вредности, док су га левичарске групе, под утицајем иранског северног суседа СССР-а, тражили већу равноправност у земљи.

Све до средине 1978. године, мало ко је могао да замисли да би револуција могла толико темељно да измени Иран, али кад је до ње дошло, обухватила је левичарске интелектуалце, националисте, секуларисте и исламисте.

Како се година наставља, демонстранти против шаха су све више обликовали захтеве према верским начелима.

До краја године, на улици је преовладала исламска реторика.

Хомеини се умешно представио као уједињујућа личност за разноврсне огранке исламске владе.

Милиони су га поштовали као свету личност која тежи трансформацији Ирана у обећано исламско друштво какво је зацртано у светој књизи Курану.

Хомеини је преузео титулу имама, поглавара муслиманске заједнице.

Телевизијски извештаји из 1979. године приказују талас емоција док милиони ходају улицама Техерана да дочекају Хомеинија код куће после 15 година изгнанства.

На снимцима се виде масе како блокирају његова кола и бацају комаде тканине на њих у нади да ће добити благослов.

Пре његовог доласка, почеле су да колају гласине читавом земљом да ако људи погледају у ноћно небо у 22:00 часова одређеног дана, видеће Хомеинијево лице на Месецу, као симбол њиховог успеха.

Многи су следили то упутство.

„Били смо шокирани, запитавши се шта је навело људе да поверују у такве ствари?", каже Фара Пахлави, бивша царица Ирана, која данас живи у изгнанству.

Заједно са њеним мужем шахом и њихово троје деце, она је напустила Иран почетком 1979. године пошавши на „одмор" са којег се никад није вратила.

Осврнувши се на недеље пред избијање револуције, она каже да је „после свих напора које је уложио у земљу, присуствовање тим догађајима било дубоко разочаравајуће" за њеног мужа, који више није међу живима.

Она истиче да су људи који су учествовали у демонстрацијама били превасходно академици и интелектуалци.

„Упорно смо се питали какве организоване групе су успеле овако напуне људима главе и изведу их на улице."

Међу левичарским и антиверским групама које су подржавале Хомеинија била је и комунистичка Тудех партија Ирана.

Шахран Табари, која данас живи у Лондону, била је чланица странке, а њен ујак је био њен лидер.

Она данас доводи у питање одлуку о свргавању шаха.

„Нисмо разумели шта је демократија", признаје она.

Она каже да се неки из опозиције нису слагали са оним што се дешава, али су ћутали.

„Сви су желели да шах оде по сваку цену", каже она.

„Тешко је разумети како се то десило. Осећали смо се као да су нам испрали мозак и изманипулисали нас."

Погледајте видео: Генерације Иранки које се боре за слободу

„Циљ оправдава средство"

Неко ко се слагао са њом била је Хома Натег, професорка на техеранском универзитету током револуције.

Натег, која је умрла 2016. године, чак је сматрала себе лично одговорном.

Позната као једна од левичарских идејних твораца револуције, она је преводила и писала књиге и чланке који су подржавали покрет.

Неколико месеци након што је револуционарни режим преузео власт, Натег се разочарала у верску власт и побегла у Француску где је преиспитала властиту улогу.

„Моја одговорност је можда већа него других", написала је у једном чланку деведесетих, „јер сам током револуције имала улогу и просветитељке и истраживачице.

„Нажалост, понео ме је жар, одбацила сам сву резервисаност и знање, и придружила се масама на улицама, пустивши да се утопим у незнање масе."

Негде у исто време, дала је бројне интервјуе за ББЦ, признавши да је њен рад навео људе да свргну са власти шаха, и рекла да се више не слаже са оним што је писала седамдесетих.

„Циљ оправдава средство", рекла је она.

„Жудели смо за слободом, али смо врло мало разумели њено право значење.

„Ни ја ни било ко други ко је говорио о слободи није схватао њену суштину; тумачили смо је онако како је то одговарало нашим интересима."

Али Садег Зибакалам одбацује идеју да је људима био испран мозак и да су били изманипулисани.

„Уопште није било тако. Само погледајте слике", каже он.

„Не можете тврдити да су сви они били униформисани. Ко су били револуционари?

„Били су то студенти и универзитетски професори. Неучтиво је сугерисати да их је завела пропаганда."

Иако су после револуције разне левичарске групе биле забрањене, а њихови чланови заједно са неким истакнутим револуционарним личностима које су помогле Хомеинију да оснује Исламску Републику погубљене, он верује да критике „највише потичу из незадовољства актуелним режимом".

Ирански лидери кажу да је револуција ослободила Иран од страног утицаја, нарочито САД и западних сила.

Они указују на Исламску револуционарну гарду и оснивање националне оружане индустрије као доказ самосталне одбране.

И преузимају заслуге за унапређење здравства и образовања, нарочито међу сиромашнијим становништвом.

Погледајте видео: Зашто су Америка и Иран горки непријатељи

„Не желим да у себи носим горчину"

Али четири деценије пошто је револуција окончала владавину Пахлавија, Исламска Република се суочила са новим проблемом кад су неки демонстранти почели да скандирају слогане подршке краљевима из династије Пахлави.

„Реза Шах, бог те благословио" и „Иран без краља не ваља" били су међу слоганима који су могли да се чују на протестима.

Такође, неки бивши револуционари данас траже опроштај.

„Веома охрабрује то што људи данас, упркос годинама пропаганде, разумеју шта је краљ урадио за Иран", каже бивша царица Фарах Пахлави.

„Многи ми пишу да ми кажу да су учествовали у револуцији, али да се сада кају због тога. И траже мој опроштај."

„Да ли бисте им га дали?", питам је.

„Наравно!", каже она.

„Зато што не желим у себи да носим горчину."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]