Иран: Како је изгледао живот жена пре Исламске револуције

„Видела сам многе фотографије моје баке из времена пре револуције, како носи исламску мараму док моја мајка носи мини-сукњу, како живе у складу, једна покрај друге."

То су успомене Ране Рахимур, иранско-британске водитељке ББЦ-ја на персијском, и оне се не односе само на њену породицу.

У Ирану, пре Исламске револуције из 1979, није постојао строги кодекс облачења као што је актуелни који од жена захтева, према закону, да покрију косу и носе скромну „исламску" одећу.

„Иран је био либерална земља. Женама је било дозвољено да носе шта желе", каже она.

Њено сведочанство стиже у тренутку док су у току протести у десетинама иранских градова због скорашње смрти двадесетдвогодишње жене коју је ухапсила иранска тзв. полиција за морал, група која је задужена за спровођења исламског кодекса облачења.

Рахимпур је рођена после револуције, али искуство њених родитеља и родбине и њен новинарски посао омогућили су јој да се детаљније позабави трансформацијом кроз коју је њена земља прошла после пада шаха.

Била је то трансформација која је, у раним годинама, ишла даље од одеће, што иранска новинарка Феранак Амиди, задужена за женска питања у ББЦ Светском сервису, такође истиче.

„Нисмо имали родну сегрегацију пре револуције. Али после 1979, школе су подељене, а мушкарци и жене који нису били у сродству хапшени су кад буду ухваћени у заједничком друштву."

„Док сам била тинејџерка у Ирану, полиција за морал ме је ухапсила зато што сам била у пицерији са групом пријатеља."

„Пре 1979. године, постојали су ноћни клубови и сале за забаве, и људи су били слободни да се друже како су хтели."

Филмови из времена пре револуције такође сведоче о времену кад су жене могле да бирају да ли ће да носе западњачку или конзервативнију одећу.

„Могли сте да видите разноврсне стилове облачења. Неке жене су носиле црни вео или чадор, али не на начин на који тренутно то захтева влада."

Династија

Пре револуције 1979. године, Ираном је владала династија Пахлави, која је дошла на власт државним ударом.

Вођа пуча Реза Кан је 1926. био крунисан као Реза Шах Пахлави, а његов син Мохамед Реза Пахлави проглашен је престолонаследником.

Он ће касније постати последњи шах.

У чланку из 1997, група стручњака у Вилсон Центар репродуковала је интервју из радијске емисије Дијалог са Халех Есфандијари, ауторком књиге Реконструисани животи: Жене и иранска Исламска револуција.

Есфандијари је напустила Иран 1978. и вратила се 14 година касније да истражи утицај који је револуција извршила на жене.

У том интервјуу, новинарка је рекла да је „женски покрет у Ирану почео крајем 19. века, кад су жене изашле на улице током уставне револуције".

После тога, многе од њих су започеле друштвене пројекте као што су отварање школа за девојке и објављивање женских часописа.

Ова мрежа кренула је у главном граду Техерану, али је покушала да повеже и друге покрајине, што је довело до „развоја женских покрета".

Исламски вео

Облачење жена већ је била тема на дневном реду руководства земље почетком Двадесетог века.

„Вео није званично укинут у Ирану све до 1936, током ере Резе Шаха Пахлавија, оца модерног Ирана", истакла је ауторка.

Годинама раније, овај лидер је охрабривао жене да не носе исламски вео у јавности или да „носе мараму уместо традиционалне дуге одежде".

„Кад је исламски вео коначно укинут, то је свакако био тријумф за жене, али и трагедија, зато што им је одузето право да бирају, баш као током Исламске Републике кад је вео поново званично враћен 1979."

Многе жене су биле „приморане да одбаце вео и изађу на улице осећајући се понижено и разголићено".

Ипак, Есфандијари признаје да је отац последњег шаха увео неке промене које су имале позитивног утицаја на жене.

Бела револуција

Син Мохамед Реза је на власт дошао 1941.

Током његове владавине, „започела је модернизација земље", каже Амиди.

Тај процес је постао познат као Бела револуција и он је женама дао право гласа 1963. и иста политичка права као мушкарцима.

Уз то, уложен је напор да се побољша приступ едукацији у удаљенијим покрајинама.

Током његове владавине, усвојен је закон о заштити породице који се тицао разних области, као што су брак и развод.

Закон је, објашњава Амиди, проширио права жена.

„Закон о заштити породице је подигао минималну старост девојке за брак са 13 на 18 година, и такође је дао женама више повода да траже развод."

Он је такође ограничио мушкарце на само једну супругу.

„Било је то све прилично прогресивно у поређењу са другим земљама у региону."

Шах, иако аутократа, био је прогресивни владар и волео је западну културу, тако да је покренуо програм секуларизације.

Погледајте видео:

Свакодневни живот

Жене су доспеле на позиције моћи.

„Имали смо министарке, суткиње", присећа се Рахимпур.

Ипак, упркос обећањима Беле револуције, „жене су и даље биле сведене на традиционалне улоге", каже Амиди.

И иако истиче да је „било жена у парламенту", она сматра да „жене нису учествовале превише у политици".

„Али морамо имати на уму да је то било пре скоро пола века и жене широм света у то време нису имале много политичке моћи."

Упркос томе, она признаје да су њене земљакиње почеле да играју све важније улоге у јавном животу:

„Имале су енергично присуство у друштву."

Забринутост жена

Амиди истиче „велики утицај" краљице Фаре Пахлави, жена Мохамеда Резе, на културу и уметност.

И заиста, опште цветање уметности у Ирану које је започело педесетих, а наставило се шездесетих и седамдесетих, тема је есеја Маријам Ектијар и Џулије Руни са одељења за Исламску уметност у Метрополитен музеју у Њујорку.

„У овим деценијама дошло је до отварања Ирана према међународној уметничкој сцени", наводи се у њему.

До већег дела ове нарастајуће уметничке активности дошло је због економског просперитета кроз који је пролазила земља.

Али, иако је Иран имао много нафте, огромна већина становништва није имала користи од тог богатства.

Упркос подршци уметности шаха и његове супруге, уметници нису били слепи на ову реалност, а нису били слепи ни на репресију режима према онима који су му се супротстављали.

Нахид Хагигат, истичу ауторке, „била је једна од неколико уметница које су изразиле забринутост жена у годинама пре револуције".

„У принтовима, она је успела да дочара осећање напетости и страха у друштву којим доминирају мушкарци под будним оком државе."

Раме уз раме

Мохамед Реза, који је себе прогласио „шаханшахом", илити „краљем краљева", до 1971. није био само један од најбогатијих људи на свету, већ и апсолутни владар Ирана.

Његов режим је постајао све репресивнији према политичким дисидентима.

„Током претходног режима (пре револуције), људи су имали социјалне слободе, али никакву политичку слободу", каже Рахимпур.

„То је био велики проблем. Све политичке партије је контролисао краљ - било је то друштво надзора. Није било слободе штампе, а сваки облик политичког активизма могао је да вас одведе у затвор."

Незадовољство у друштву излило се на улице и 1978. избиле су масовне демонстрације против шаховог режима.

По речима Есфандијари, напредак који су оствариле жене током његове владавине еродирао је пред крај.

„Из реакције према све гласнијим традиционалнијим гласовима у друштву, шах је драстично повукао подршку већем учешћу жена у процесу доношења одлука."

Исламску револуцију подржали су многи Иранци који „нису били нужно верници" објашњава Рахимпур.

Многи од њих захтевали су „праву демократију".

„Револуција је имала подршку свих група: либерала, комуниста и верника."

Жене, без обзира на то шта су желеле да облаче или колико су религиозне биле, биле су део силе која је на крају изазвала пад шаха 1979.

„У протестним шетњама које су довеле до револуције, било је запослених жена без марама и жена из конзервативних кругова са традиционалним црним велом; било је жена из ниже и средње класе које су долазиле са децом."

„Све те жене ходале у раме уз раме, надајући се да ће им револуција донети побољшање економског и друштвеног статуса."

„И изнад свега, побољшање правног статуса", присетила се Есфандијари.

Различите визије

Амиди не верује да су се „жене осећале нужно независније" пре Исламске револуције.

„Иран је и даље био веома конзервативно, религиозно друштво.

„Али у оно време постојала је политичка воља да се раскрсти са традиционалним и конзервативним обрасцем и дозволи женама да напредују и заузимају више места у друштву."

Али то напредовање, објашњава она, никад није доведено до краја.

Према речима Рахимпур, постоје контрадикторне идеје о томе да ли су се жене осећале самосталније и оснаженије пре Исламске револуције.

„Вернице би вам рекле да им је било пријатније да излазе напоље после револуције, али либералне жене се не би сложиле с њима."

„Никад не смете да заборавите да постоји део иранског друштва који је веома религиозан."

И свакако постоје жене које се слажу са аспектима система.

Видевши архивске фотографије жена у Ирану како носе западњачку одећу и без марама, једна Иранка ми је указала на то да ове слике нису репрезентативне за генерални живот жена пре револуције.

Многе жене различитих годишта изабрале су да носе хиџаб или мараму и конзервативнију одећу зато што је „друштво вероватно било много конзервативније и религиозније него што је данас".

Протести

Многи Иранци су се придружили револуцији надајући се слободи, али, каже Рахимпур, њихове илузије биле су врло брзо распршене.

„После револуције, схватили смо да су многим верницима сметале мини-сукње и слободе које су имали и мушкарци и жене, и зато су се они такође сложили са револуцијом."

Међутим, она каже да многи људи који су „дубоко религиозни" у Ирану верују да вео „мора да буде избор".

„То престаје да буде религија кад је наметнуто."

Иран доживљава праву епидемију протеста широм земље после смрти, у полицијском притвору, двадесетдвогодишње жене зато што се наводно није повиновала правилима о ношењу хиџаба.

Власти тврде да је Маша Амини умрла од хроничног здравственог стања, али њена породица и многи Иранцу верују да је умрла док су је тукли.

Ове демонстрације делују као најозбиљнији изазов са којим су се сусрели ирански лидери последњих година.

И као ново поглавље народних протеста у Ирану.

Погледајте видео о протестима у Ирану:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk