Балкан, војска и Уједињене нације: Плави шлемови - шта раде, чему служе и каква су балканска искуства

Током 65 година колико војници са простора Балкана учествују у мировним мисијама Уједињених нација затворен је цео круг.

Најпре су били учесници акција и помагали успостављању мира, затим су током деведесетих дочекали светске мировњаке током распада Југославије, да би сада поново били активан део мировних операција широм света.

Од некадашњих република најангажованији наследник југословенских мировњака је Србија, оцењује генерал Предраг Бандић.

„Србија има дугогодишње искуство учешћа у мировним операцијама и постала је кредибилан и респектабилан члан међународне заједнице у том погледу.

„Као илустрација, последњих десет година је учествовало више од 5.000 припадника Министарства одбране и Војске Србије у операцијама широм света, у овом тренутку се годишње ротира око 600 људи", каже Бандић, помоћник министра за политику одбране за ББЦ на српском.

Где су данас мировне мисије?

Једно од 12 жаришта у свету на којима су под заставом Уједињених нација људи из различитих војски света јесте и Косово.

Тамо је већ 12 година Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову - УНМИК, успостављена Резолуцијом 1244 Савета безбедности јуна 1999.

На почетку им је мандат био да осигурају безбедност и воде истраге и кривично гоне починиоце тешких и ратних злочина, што су радили све до 2008. године, а данас су више усмерени да стабилност и поштовање људских права.

Поред тога, такозвани плави шлемови у Европи су ангажовани још само на Кипру, а остале операције су углавном на Блиском Истоку и у Африци.

Међу њима су: Либан, затим мисија на граници са Сиријом, једна за очување мира на Блиском Истоку, посматрачка мисија у Индији и Пакистану и шест операција у Африци - Мали, Западна Сахара, Демократска Република Конго, Централноафричка Република, Јужни Судан и регион Абјеј.

Шта им је задатак?

Мировне мисије Уједињених нација помажу земљама да се крећу тешком стазом од сукоба до мира, гласи званична дефиниција.

„Имамо јединствену снагу, легитимитет, а подељено бреме и способност распоређивања трупа и полиције са свих страна света.

„Заједно са цивилним мировним мисијама усмерени смо на извршење различитих мандата које поставе Савет безбедности УН или Генерална скупштина", пише на сајту УН.

Посматрачке мисије УН почеле су 1948. године, а у прву су послати наоружани војници у јеку кризе око Суецког канала 1956. године.

Југославија и почеци оружаних мировних мисија

У сукобу око Суцеког канала на територији Египта бориле су се снаге Израела, Велике Британије и Француске на једној и Египта, који је желео да га национализује, на другој страни.

Део тамо послате мировне мисије била је и југословенска војска.

Зато се данас у знак сећања на 17. новембар 1956. када је претходница Одреда Југословенске народне армије упућена у састав Снага за хитно реаговање УН на Синају слави као Дан Центра за мировне операције Војске Србије.

„То је важно истаћи, јер је Југославија имала важну улогу у решавању Суецке кризе, тада као нестална чланица Савета безбедности.

„Осим тога, имала је веома блиске односе са Египтом коме је итекако помогла током саме кризе и током трипартитне агресије на ту земљу", каже професор Филозофског факултета Александар Животић.

„Одлука да се понуде југословенске снаге донета је после консултација са Египтом, који је изразио не само сагласност, већ и жељу да трупе дођу на Синај", додаје.

Комбиновани извиђачки батаљон југословенске војске тамо је остао готово 11 година - до јуна 1967. и трећег арапско-израелског рата.

„Кроз тај одред је прошло неких 15.000 војника.

„Радило се о једном озбиљном и масовном ангажовању", истиче Животић, аутор књиге „Југославија и Суецка криза 1956-1957".

Значај те операције није само у класичном смислу очувања и надгледања мира.

„Тај ангажман много је значио за међународну афирмацију Југославије на глобалном плану и афирмацију њене блискоисточне, али и несврстане политике", истиче историчар.

То је било и прво ангажовање југословенске војске на задацима који се не односе на директне заштите државних граница.

У годинама које следе југословенске снаге учествовале су у мировним операцијама у Јемену, али у скромнијем обиму и краће је трајало.

„После 1967. углавном је употребљавана наша војска у посматрачким мисијама.

„Најзначајнија је била надгледање примирја између Ирака и Ирана осамдесетих година, чак је наш генерал покојни Славко Јовић био командант тих снага", наводи Животић.

Једна јединица је припремана за ангажовање у Намибији непосредно пред распад Југославије, али до тога није дошло.

УНПРОФОР и распад Југославије

Уследио је рат и Југославија се нашла у сасвим другачијој улози - када су почетком деведесетих међународне мировне снаге биле ангажоване на простору некадашњих република Хрватске, Босне и Херцеговине - познате по скраћеници УНПРОФОР.

„Ту је и она несрећна мисија на којој је инсистирала Северна Македонија која је надгледала границу између Македоније и Савезне Републике Југославије иако никаква војна претња није постојала са југословенске, односно српске стране", напомиње Животић.

Какав су ефекат те мисије имале, зависи од стране сукоба коју питате.

„Нека искуства су врло позитивна, када је било у питању очување примирја и надгледање линије раздвајања на простору Хрватске, међутим и ту у многим случајевима јединице УНПРОФОР-а нису заштитиле цивилно становништво", сматра он.

Највећи пропуст Сребреница

Било је и великих пропуста међународних мисија.

„Посебно је негативна улога на подручју Босне и улога холандског батаљона коју су све стране у сукобу оцениле као изузетно негативно, пре свега мислим на случај Сребренице, где они нису извршили свој задатак.

„Због тога је и пала влада у Холандији, да не причам о проблемима хуманитарног карактера", истиче професор.

Холандски Врховни суд потврдио је да је Холандија делимично одговорна за смрт 350 људи у масакру у Сребреници.

Суд је рекао да је држава 10 одсто одговорна, јер је постојала вероватноћа да су холандски војници могли да спрече убиства.

Снаге босанских Срба убиле су 1995. године више од 8.000 муслиманских мушкараца у Сребреници.

Холанђани су обезбеђивали Сигурну зону Уједињених нација (УН).

Због злочина који су пратили пад Сребренице 11. јула 1995, када је убијено више од 8.000 Бошњака, до сада је пред међународним и судовима у региону осуђено укупно 47 људи на више од 700 година затвора, а изреченo je и пет доживотних казни.

Судови су изрекли пет казни доживотног затвора укључујући ону Ратку Младићу која још није правоснажна.

Правоснажне доживотне казне затвора изречене су Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске, Ратку Младићу, бившем команданту војске РС, Љубиши Беари, некадашњем начелнику за безбедност генералштаба војске РС, генералу Здравко Толимиру и Вујадину Поповићу, бившем начелнику за безбедност Дринског корпуса војске РС.

Редак је случај да држава буде проглашена одговорном за неуспехе у мировним операцијама УН.

Један од позитивних примера много је мање био у медијима.

После Сребренице очекивало се да следећа мета српских снага буде оближња енклава Жепа коју је чувало 79 украјинских војника мировних снага из 240. специјалног батаљона.

Државе које су се бавиле решавањем сукоба у Босни ову енклаву су буквално „отписале" и очекивале су њен пад одмах по заузимању Сребренице.

Међутим, војска босанских Срба се задржала у околини Жепе скоро две недеље, а украјински мировњаци су успели да за то време из енклаве извуку неколико хиљада људи.

Украјинци и сами мировњаци називају овај догађај најуспешнијом операцијом у историји војних снага те земље до 2014. године, писао је ББЦ.

Крајем деведестих на Балкан поново стижу плави шлемови, овај пут на Косово, тада још у саставу Југославије.

„Њихов мандат се у многоме разликује од свих претходних мисија, јер то јесу јединице које дејствују под мандатом УН, али у суштини су под командом НАТО", описује Животић.

Од повратка у мултинационалне операције 2002. и десетогодишње паузе због ратова у бившој СФРЈ, Војска Југославије и Војска Србије и Црне Горе учествовале су у две мисије Уједињених нација: у Источном Тимору и у Бурундију, ангажовањем официра на дужностима војних посматрача.

Где данас Србија учествује?

У пет мисија Уједињених нација.

Најбројнија група је тренутно у Либану - тамо је 177 припадника српске војске.

Где ће војници отићи одлучују посланици у Скупштини, а на позив УН-а.

Кроз ангажовање у мировним мисијама се, каже генерал Бандић, остварују два кључна циља -подршка стратешким и спољноплитичким интересима државе и развијање сопствених способности.

„Кроз посебан концепт обучавања и припремања наших припадника побољшавамо и њихову спремност за одбрану земље", додаје Бандић.

Пошто у мировним мисијама учествују припадници различитих војски они на терену не смеју имати језичке баријере, морају бити једнако обучени и опремљени како би наступали као једна јединица.

Зато је обука будућих мировњака стандардизована на светском нивоу.

„Узмимо као пример радио везе - не можете кренути с неком другом војском на исти задатак, а имати различите фреквенције радио уређаја, а ове стандардизације су далеко више од тога", истиче Бандић.

Центар за мировне мисије Војске Србије је међунородни сертификована установа где се обучава велики број домаћих и страних припадника за одлазак у мировне мисије, како теоријски, тако и практично.

„Они морају да науче како да се поставе у тој земљи, њихову културу и обичаје, то је врло сложен процес у ком војник треба да буде пријатељ, а не неко ко проводи насиље над локалним становништвом, то никако", каже Бандић.

Како изгледа рад мировних мисија на терену?

Зависи од задатака и мандата који су добили од УН-а.

„Постоји широка палета задатака од патролирања, обезбеђивања одређеног простора, као што је на Кипру, борбених капацитета, до обавештајних, логистичких и медицинских задатака.

„Ми смо посебно поносни на нашу пољску болницу у Централноафричкој републици нивоа 2 плус", наводи Бандић.

Ознака два представља комплетну болницу која пружа све видове здравствене заштите, не само прву помоћ или хитну службу, а плус значи да има и нешто преко тога.

Та војна болница је, према Бандићевим речима, једна од најистакнутијих и најбоље оцењених и у очима УН-а.

Тамо раде српски војни лекари готово свих специјализација, који су и код куће протекла године имали пуне руке посла.

Не само да су многи од њих током пандемије радили у посебном ковид режиму - попут Војномедицинског центра Карабурма или болнице у Новом Саду, већ су и помагали у постављању шатора и кревета, као што је био случај у Новом Пазару.

„Поред бриге о здрављу наших људи и учешћа у збрињавању и заустављању пандемије, они истовремено проносе заставу Србије тамо негде у Африци и похваљени су од УН-а. А и тамо има пандемије.

„То показује колики су они хероји и зато им одајем искрено признање", истиче генерал.

Са генералом Бандићем разговарамо у његовом кабинету у Министраству одбране.

Овај вишеструко награђивани пилот је после студија на Ваздухопловној академији и касније у Генералштабној школи, завршио амерички Национални ратни колеџ, као први из Србије.

Медији су о њему писали када је 2014. учествовао у акцији спашавања детета из сметова у војвођанском месту Фекетић.

Други пут је у жижу јавности доспео током истраге трагичног догађаја - када је 2015. у паду хеликоптера Војске Србије погинуло седам људи, он био на месту команданта 204. ваздухопловне бригаде.

После богате каријере у југословенском и српском ваздухопловству, а пре доласка у Министарство, четири године је био војни представник Србије при НАТО и ЕУ у Бриселу.

Сомалија и борба са пиратима

Поред учешћа у мисијама УН-а, српска војска је део и операција обуке које спроводи Европска унија.

„Те мисије усмерене су ка обучавању припадника земље (домаћина) како би они сами могли да обезбеде мир и стабилност.

„Србија је једна од високо рангираних земаља у Европи по доприносу који је већи и од неких држава чланица ЕУ, што се може видети и кроз њихове извештаје", тврди Бандић.

Пуноправно чланство у ЕУ је стратешки циљ Србије.

„Србија је једина земља која има официра за везу у војном штабу ЕУ, то је јако важно.

„Постоје само два таква официра у штабу који управља мисијама ван ЕУ, то су САД и Србија".

Једна од таквих је операција поморских снага ЕУ - Аталанта чији је циљ да обезбеди храну људима у региону Сомалије.

Храна се допрема бродовима који су веома често изложени нападима пирата.

„Србија је ангажована у команди, затим на самом броду, а има тим специјалаца за заштиту брода, који га штите од напада пирата.

„Припадници војске Србије кад се врате са таквих задатака имају непроцењиво искуство и могу овде да пренесу знање", описује Бандић.

Зашто војник жели да оде у мировне мисије?

Иако постоји перцепција у друштву да је главни мотив војницима да се пријаве за операције где су не само угрожени од напада, већ неретко и изложени разним болестима - новац, Бандић је уверен да то није случај.

На првом месту је, сматра, усађени осећај одговорности према држави.

„Даље, војника највише радује када нема рата.

„Ако ми можемо да допринесемо да неки други уживају у миру и безбедности, онда је то осећај среће за сваког припадника војске", истиче он.

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]