Међународни дан људских права: Шта су људска права у 300, 500 и 1.000 речи

Србија овогодишњи Међународни дан људских права дочекује у незавидном положају - док активисти критикују стање у овој области, представници власти неретко дају изјаве из којих би се могло закључити да се права и слободе поштују.

Током 2020. године кршена су права слободе кретања, изражавања, мирног окупљања, право на здравље и многа друга, каже правни саветник и сарадник Београдског центра за људска права Бојан Стојановић.

„Стање је критично у погледу слободе медија", додаје Стојановић за ББЦ на српском.

Из Центра наводе да су им се током ванредног стања због епидемије корона вируса људи обраћали поводом „ограничења и лишавања слободе кретања". Током јулских протеста против владе жалили су се и због „прекомерне полицијске употребе силе".

Међутим, представници власти тада су тврдили да су полицајци реаговали силом „тек када им је живот био угрожен", а такође поричу наводе да медији нису слободни и друге критике.

Током ванредног стања од 15. марта до 6. маја била су на врхунцу „бројна ограничења и дерогације људских права", показује најновије истраживање Центра - „Људска права у очима грађана и грађанки Србије", спроведено током новембра у сарадњи са тимом Уједињених нација за људска права у Србији и Ипсос стратеџик маркетингом.

Према ставовима испитаника, најугроженија права у 2020. години била су право на здравље (18 одсто), слобода кретања (18 одсто) и слобода медија (16 одсто).

Претходне године су право на рад, слобода говора/медија и право на достојанствен живот сматрани најугроженијима, пренео је Центар.

Људска права у 300 речи - шта су и како их остварити

Људска права су подељена у неколико група - грађанска, политичка, економска, социјална и културна. Оно што им је заједничко је да су урођена права сваког људског бића.

„Појединци поседују људска права независно од државе и воље владара", објашњава Бојан Стојановић.

Њима се потврђује право сваког појединца на живот, рад, образовање, једнакост пред законом, приватност и многа друга.

У Србији су људска права гарантована највишим правним актом државе - Уставом, али се њихово уређење регулише и законима, подзаконским актима и другим прописима.

„Уставом је прописано да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Србије и непосредно се примењују", објашњава Стојановић.

Каже да се у посебном делу Устава, у више од 60 чланова, гарантују људска права и њихова директна примена.

Стојановић додаје да сваки појединац који се налази на територији Србије има право да ужива људска права и слободе.

То укључује све држављане, али и странце и лица без држављанства - апатриде.

Ако појединац сматра да су његова или њена људска права угрожена, први коме треба да се обрати су надлежни органи и институције Србије.

Људска права се у Србији остварују пред независним институцијама, каже Катарина Голубовић, председница Комитета правника за људска права (Yucom).

Она се могу остварити у поступцима пред судом или у посебним поступцима код Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, као и пред Уставним судом, додаје.

Уколико неко не добије заштиту и исцрпи сва домаћа правна средстава, постоји могућност да се обрати међународним телима и комитетима, и на крају - Европском суду за људска права у Стразбуру.

Људска права у 500 речи - историја и стање у свету

Генерална скупштина УН прогласила је 10. децембар 1950. године Међународним даном људских права, две године после усвајања Опште декларације о људским правима.

Повод за доношење декларације био је Други светски рат и бројни злочини који су тада почињени.

„Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима.

„Она су обдарена разумом и свешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства", пише у првом од тридесет чланова Опште декларације о људским правима.

Декларација из 1948. године није била правно обавезујућа све до Међународне конференције УН о људским правима 1968. године када је одлучено да представља обавезу за све чланице међународне заједнице.

Такође, она је представила основ за многобројне правне документе које су Уједињене нације доносиле у наредним деценијама.

Најзначајнији су Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима и Међународни пакт о грађанским и политичким правима које је Генерална скупштина УН усвојила 1966. године.

Ови уговори су ступили на снагу тек десет година касније - 1976, када их је ратификовао довољан број чланица УН.

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима ратификовало је више од 150 држава, међу којима је и Србија, која се обавезала да ће поштовати његове одредбе.

Поред декларација усвојених под окриљем УН, људска права су на међународном нивоу регулисана и другим правним документима попут регионалних уговора Европске уније, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) и других.

Међутим, на кршења људских права у свету наилазимо стално, сматрају стручњаци.

Велике међународне невладине организације попут Amnesty International и Human Rights Watch, али и бројне домаће, сваке године нас у извештајима обавештавају о многобројним случајевима кршења људских права.

Током 2020. године забележени су случајеви кршења права на живот, слободе кретања и говора, мирног окупљања, бирачког права и права на здравље, као и забране дискриминације, лишавања слободе и друго.

„Неке државе су повредиле сет права доморицима, неке угрожавају здраву животну средину.

„У многима је право на обавештеност веома рестриктивно, на пример потпуно укидање интернета, забрањују се протести, прогањају припадници одређене вероисповести, врше смртне казне у државама где су и даље дозвољене", објашњава Кристина Голубовић.

На просторима захваћеним ратом, попут Сирије и Ирака, забележена су кршења међународног хуманитарног права.

Људска права у 1.000 речи - стање у Србији

И Србија је држава која је у блиској историји имала неколико ратова, који су праћени тешким и масовним кршењем људских права, наводи Голубовић.

„Нажалост, жртве ових ратова још увек нису добиле нити накнаду, нити сатисфакцију - од породица убијених и несталих, до породица које су изгубиле своју имовину и право на дом, што је основа за наставак достојанственог живота.

„Србија, која претендује да буде чланица Европске уније и као чланица Савета Европе, има високо постављену лествицу у поштовању људских права коју стално мора да прескаче", додаје она.

Голубовић такође сматра да је током епидемије корона вируса у Србији дошло до ограничења људских права, негде с разлогом, а негде без - „противно идеји људских права".

Током ванредног стања кршења људских права забележила је и Иницијатива за економска и социјална права А11, каже Влада Шаховић из тог удружења.

Додаје да је А11 до сада забележила и кршења људских права приликом принудних извршења и исељења људи из станова где држава „не пружа никакву врсту алтернативног смештаја", код реаговања извршне власти на јулске протесте, као и „мизогине нападе и коментаре на јавним сервисима".

Председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко, каже за ББЦ на српском да је у првој деценији после пада режима Слободана Милошевића Србија усвојила „све неопходне инструменте који обезбеђују поштовање људских права".

„Међутим треба имати у виду да се у друштву као што смо ми и нама сличнима, људска права перципирају као неки западни, империјални притисак који се врло тешко овде прихвата", објашњава Бисерко.

Највећи проблем по питању људских права у Србији види на пољу слободе медија, права мањина, односу према прошлости и ратним злочинима и генерално недостатку владавине права.

„Слабости владавине права је критиковала и Европска комисија која увек има тај дипломатски језик када описује стање у Србији, међутим последњи извештаји говоре да су сад они доста прецизнији и директнији, као и чињеница да није отворено чак ни једно поглавље током ове године."

Осврћући се на права мањина, Бисерко каже да не постоји „друштвена атмосфера" која погодује њиховој „интеграцији", а посебно угроженим види „мањине са територијалном компактношћу" - Албанце и Бошњаке.

„Концепт државе је етнички, зато су те мањине у неповољном положају без обзира на правни оквир који постоји и који је респектабилан.

„Није то проблем, проблем је недостатак политичке воље и како се мањине перципирају у друштву", додаје.

Проблем види и у томе што су регулаторна тела и институције, попут Заштитника грађана, такође стваране после демократских промена, данас „урушене и скрајнуте".

„То је један тренд који је врло опасан и који најзад Србију доводи у категорију оних земаља за које се каже да су илибералне", сматра Бисерко.

Наводи да је за људска права важан и однос према ратовима из 1990-их и начин на који се представљају „жртве тог злочина".

„Ту пре свега мислим на Србију која глорификује ратне злочине и злочинце који се врате затвора и приказују се као људи који су се жртвовали за српски национални интерес, те се оправдава све што се дешавало упркос свим чињеницама које су се обелоданиле, рецимо пред Хашким трибуналом".

Влада Шаховић тврди да се по правду у „међународној арени" може отићи само за политичка и грађанска, али не и социјална и економска права, као што су право на највиши достижни стандард здравља, право на адекватан животни стандард и правичну зараду, право на рад и повољне услове рада, удруживање, образовање...

„Та права такође имају и одређене елементе у којима налазимо друга права, као што су адекватно становање, право на храну, одећу, воду и слично", објашњава Шаховић за ББЦ на српском.

Додаје да људи о овим правима не говоре свакодневно, већ тек када на ред дођу теме о „високим трошковима живота, ниским зарадама и пензијама, недоступности медицинских услуга и лекова, сиромаштву, загађеном ваздуху и крову над главом".

Иако су на Дан људских права 2018. године Заштитник грађана и Повереница за заштиту равноправности изјавили да се највећи број пристиглих жалби односи на „препреке у остваривању економских и социјалних права", помака тим поводом нема, тврди Шаховић.

„Србија није потписала, ни ратификовала Опциони протокол уз Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима који би грађанима и грађанкама Србије омогућио да када не могу да добију заштиту од домаћих судова, заштиту потраже пред Kомитетом Уједињених нација за економска, социјална и културна права", додаје.

Каже да би Србија могла да „профитира" од одлука Комитета у појединачним случајевима јер би се тако „подстакло унапређење читавог система".

Иницијатива А11 је исте године затражила од надлежних да усвоје Опциони протокол, како би се „подигао степен заштите економских и социјалних права".

То су поновили и ове године поводом Међународног дана људских права.

У региону су Опциони протокол ратификовале Црна Гора и Босна и Херцеговина, док на његову ратификацију, после потписивања, чекају Словеније и Северна Македонија.

Притужбе на рад државних органа и молбе за помоћ Београдском центру за људска права пристижу свакодневно, каже Бојан Стојановић.

Углавном су везане за радноправне , својинскоправне и породичноправне односе.

Јављају им се и затвореници, тражиоци азила и избеглице.

„Листа је неисцрпна јер се поједини људи јављају само за правни савет или да поделе информацију о кршењу људских права, док се други јављају са молбом за заступање у неком од поступака", додаје Стојановић.

Соња Бисерко каже да се и Хелсиншком одбору обраћају многи.

Међутим, наглашава да иако се неко дрзне да потражи правду системским путем, брзо одустане јер процеси предуго трају.

„Врло тешко се остварују та права с обзиром на недостатак и политичке воље и урушености свих тих институција које би требало да воде рачуна о томе.

„Тако да је то једна авантура у коју сваки појединац крене са неизвесним исходом", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]