Србија и правосуђе: Зашто падају пресуде пред Апелационим судом

Судски процеси у Србији често немају само један завршетак - незадовољни пресудом улажу жалбу, па се потрага за правдом наставља.

На сцену тада ступа Апелациони суд који пресуде или потврђује, у целости или делимично, или их обара.

Падале су тако пресуде или смањиване казне осумњиченима за насиље, убиства, педофилију, а последња у низу пресуда која није прошла тест Апелационог суда била је групи оптуженој за убиство новинара Славка Ћурувије.

„У предмету Ћурувија, где је јавност изузетно заинтересована, а предмет има историјски значај, Апелациони суд је прибегао лагодном решењу укидања пресуде, што се често догађа у Србији.

„Суд често не види брвно у оку, а често и цепа длаку на четири дела - у овом случају, суд је ишао у тако детаљне примедбе", каже за ББЦ на српском адвокат породице Ћурувија Слободан Ружић.

У првој пресуди за убиство новинара, бивши шеф Државне безбедности (ДБ) Радомир Марковић и тадашњи шеф београдског центра ДБ Милан Радоњић осуђени су на по 30 година затвора, а припадник резервног састава ДБ Мирослав Курак и оперативац ДБ Ратко Ромић на по 20 година затвора.

Ипак, Слободан Бељански, потпредседник Центра за правосудна истраживања каже да се рад Апелационог суда не може посматрати изоловано.

„Имали смо случајеве који не би смели да се догађају у судској пракси ни на нижим судовима од Апелационог јер спадају у абецеду процесног права.

„Бурне реакције на одлуке Апелационог суда понајвише су резултат неразумевања јавности, попут одлуке о ослобађању особе оптужене за обљубу малолетног детета - тада јавност реагује емотивно", закључује он.

У Србији постоје четири Апелациона суда, надлежна за различите делове земље - у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду.

Београдски суд има и додатна задужења - за организовани криминал, ратне злочине и високотехнолошки криминал, као и за ауторске спорове и спорове који се тичу Закона о јавном информисању.

Ко греши у правосудном систему Србије

Статистика Апелационог суда каже да су у 2019. години решили 22.062 предмета, од чега су скоро у број тачно половини потврдили пресуду - 11.058 предмета није имало измењени ток после одлуке овог суда.

Статистика се компликује са осталим предметима који нису сви преиначени, или бар нису у потпуности преиначени - укинуто је 3.296 пресуда, а преиначено 1.998.

„Велики број уложених жалби није последица тога да судије првостепених судова нису квалитетно обавили свој посао већ просте чињенице да ви у овим поступцима имате две супротстављене стране и да је једна страна, логично, увек незадовољна исходом судског поступка.

„Сама чињеница да је у току 2019. године у 160 предмета отворен претрес и расправа пред Апелационом судом указује да постоји тренд доброг рада првостепених судова у свим поступцима", уверена је портпаролка Апелационог суда Мирјана Пиљић.

Ипак, судија овог суда Миодраг Мајић каже да пресуде у Србији падају и због опште слике у правосуђу и квалитета рада свих делова система.

„Пресуде првостепених судова су у пуно случајева веома упитне, али ту не треба заборавити ни сам почетак процеса - начином на који је тужилац повео поступак, описао случај, укључио учеснике случаја.

„Суд је пречесто у ситуацији да буде везан оптужницом која може бити лоша, недовољно промишљена или лоше написана - суду ту не преостаје много."

Адвокат Слободан Ружић, чије искуство са жалбом у случају убиства Славка Ћурувије није његово једино на Апелационом суду, каже да део одговорности лежи на нижим судовима, али да је и жалбени суд често део проблема.

„Иако Апелациони суд често има могућност да донесе коначну одлуку о неком предмету, они по правилу враћају предмет, па та административно-социјалистичка појава продужава процесе.

„Често ни првостепени судови не поступе по тим упутствима, јер су судије незадовољне кад им се укине одлука, па Апелациони суд поново добије исти проблем."

У случају Ћурувија, Ружић каже да је одлука Апелационог суда да предмет врати нижем заправо само продужетак који је могао да се избегне.

„Првостепени суд ће сада или потврдити осуђујућу пресуду, па ће Апелациони суд добити исти врућ кромпир у руке, или ће суд променити одлуку, али ће тај кромпир остати врућ кад се врати у Апелациони суд.

„Често је код нас примењен принцип одлагања - бриго моја, пређи на другога."

Како је бити судија Апелационог суда

На списку активних судија које београдски Апелациони суд наводи на сајту налази се 76 имена, међу којима је и судија Миодраг Мајић.

Он за ББЦ на српском каже да се у овај суд бирају доказани стручњаци, са искуством у областима којима се баве.

„Свакако је одговорније налазити се негде где знате да доносите најчешће завршну одлуку, ону која постаје стварност - а то некад и олакшава визуру судова нижег степена који зна да постоји неко ко може исправити евентуалну грешку.

„Али ко није спреман на ту, или неке друге врсте тежина, не треба да се бави судијским послом."

Ипак, питање да ли је рад у овом суду заправо „Лига шампиона српског правосуђа", за Мајића нема јасно позитиван одговор.

„Плашим се да српско правосуђе већ дуго нема Лигу шампиона и то што сте номинално на некој високој позицији у нашим условима не значи много.

„Видите да је свуда огромна политичка контрола, а основна мера свега је пристајање или непристајање."

Апелациони суд често је критикован у медијима, а судија Мајић и у таблоидима блиским влашћу због изјава у којима критикује атмосферу у друштву, политичке и друге притиске на суд.

Од критика на рачун судија овог суда нису се суздржавали ни политичари, па је тако градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић, члан Српске напредне странке, отворено говорио да је „Мирослав Мишковић поставио неке судије Апелационог суда", да су они „рак рана из које крвари српско друштво".

На питање да ли осећа притисак јавности када суд одлучује о политички или шире друштвено интересантним пресудама, председник београдског Апелационог суда Душко Миленковић у писаном одговору за ББЦ на српском каже да је свестан какве реакције може изазвати судска одлука.

„У својству лица које је на челу Апелационог суда свакако да пратим на који начин се извештава о раду Апелационог суда и потпуно сам свестан да одлуке које овај Суд доноси не могу увек наићи на одобравање како у јавности тако и код појединаца и носилаца политичког живота у Србији, јер и одлуке судова свакако увек могу бити згодан инструмент за политичке борбе на јавној сцени."

Миленковић додаје да је критика „не само неопходна него некад и конструктивна, јер нас подстиче да што више радимо на томе да свима пружимо квалитетније одлуке и бољи увид у рад судова који се финансира из буџета државе па је и одговорност већа".

Реформа правосуђа и њене последице

Од последње велике реформе српског правосуђа прошло је више од деценије, па се ефекти увелико збрајају.

„Реформа је била неуспешна и њене последице се још протежу.

„Ми сада имамо четири мала Врховна суда из времена Југославије у лику четири Апелациона суда, уз Врховни касациони суд који је задужен за уједначавање судске праксе", описује стање правни стручњак Слободан Бељански.

И судија Миодраг Мајић сагласан је у оцени да је реформа била „изузетно штетна по већ ослабљени правни систем".

„Ефекти те реформе никако нису ваљани, па нису ни по сам Апелациони суд.

„Проблематични су остали одабир кадрова, начин како су формиране четири регије, пре свега због уједначавања судске праксе на територији целе државе, непотизам, политички избори и огроман политички притисак на суд и судије."

Ипак, осим што изостанак координације између четири апелациона суда доводи до различитих пресуда за иста дела у различитим деловима Србије, стручњаци су сагласни да највећи проблем правосуђа остаје оно што се наводи и у свим извештајима међународних институција које прате реформе српског система.

„Основни проблем правосуђа је дуготрајна криза независности, у случају судова, и самосталности, у случају тужилаштава.

„То није превазиђено, то се чак, мислим, погоршало", закључује Слободан Бељански.

Погледајте видео о случају убиства који је потресао Босну

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]