Југославија и тероризам: Бомба у београдском биоскопу која је пре 55 година завила већ усталасалу земљу у црно

Била је субота. Казаљке на сату показују 21.05. Детонација, врисак и крв.

Тако се 13. јула 1968. крими филм са великог платна претворио у хорор уживо, када је експлодирала подметнута направа у биоскопу 20. октобар у центру Београда.

„Мотив је био узнемирити власт Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), показати да постоји озбиљна и опасна опозиција комунистичкој власти и држави.

„Штавише, да њихова активност допире врло близу најважнијих политичких институција те државе", наводи историчар Јосип Михаљевић са Хрватског института за историју у писаном одговору за ББЦ на српском.

Главни осумњичени био је двадесетогодишњи Миљенко Хркаћ, припадник Хрватског ослободилачког покрета, политичке организације из иностранства коју је основао бивши усташки вођа Анте Павелић.

Над њим је због овог злочина безмало 10 година касније извршена смртна казна стрељањем.

У терористичком нападу пре 55 година страдала је једна особа, још једна студенткиња је остала инвалид, а више десетина посетилаца је лакше и теже повређено.

Шта се десило у биоскопу и ко је страдао?

Темпирана направа експлодирала је испод седишта број шест у 16. реду, пет минута после девет сати увече, током пројекције француског филма „Рифифи у Панами" (Du rififi à Paname).

Звук филма са разгласа је утихнуо, а заменили су га јауци и врисак посетилаца у крви.

„Нападач је припремио експлозивну направу, поставио на седиште и после неког времена напустио пројекцију.

„Детонација је била веома снажна, што најдиректније потврђују фотографије са лица места", говори историчар Петар Драгишић, научни саветник са Института новију историју Србије, за ББЦ на српском.

Михаљевић истиче да је у сали било 213 гледалаца, те да је експлозија бомбе или мине, како се наводи у извештајима, озледила велики број присутних.

Одмах после терористичког напада, у новинама је писало да је рањено 34 људи, док је према првој пресуди починоцу Миљенку Хркаћу тај број достигао 76, каже загребачки историчар.

Неки аутори, додаје, „у новије време наводе број од 87 повређених", од којих је 13 било хоспитализовано, а начињена је и значајнија материјална штета.

Већина је претрпела лакше повреде и углавном се радило о „оштећењу слуха од снажне детонације", каже Михаљевић.

Од последица рањавања погинуо је радник Саво Чучуровић.

„Занимљиво је да се име несретног Чучуровића прва два дана после експлозије није помињало међу теже озлеђенима у првим медијским извештајима о експлозији", указује он.

У нападу је тешко рањена деветнаестогодишња студенткиња Магдалена Новаковић.

Остала је инвалид, али и, на неки начин, постала „симбол ове трагедије".

„У својству сведока учествовала је у процесу против Миљенка Хркаћа, а децембра 1969. примили су је (југословенски председник) Тито и (његова супруга) Јованка", каже историчар Драгишић.

Додаје да јој је народни певач Жика Николић посветио песму Магдалена, Магдалена.

Међу повређенима је било и страних студената, војника, службеника...

Тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић је терористички напад окарактерисао као „монструозну диверзију".

„Постало је сасвим јасно да су то организовани злочини иза којих стоји непријатељ чија је очигледна намера да унесе међу грађане неспокојство и несигурност", изјавио је Пешић тада.

Рекао је и да „терор и злочини овакве врсте намећу и потребу изрицања најтежих казни извршиоцима", те да су захтеви грађана који „избијају из њиховог револта поводом експлозије у биоскопу 20. октобар" оправдани.

Злочин у биоскопу расрдио је Београђане и покренуо „талас огорчења" који није јењавао данима.

Многи су се стављали у улогу судије и тражили смртну казну за злочинца, која ће напослетку и бити извршена, иако у том тренутку починилац није био познат.

„Ја му не бих ни судио", рекао је Боривоје Рајевац, монтер из Ваљева кога су новинари затекли у холу биоскопа, за један београдски лист.

„Оно што је учинио је злочин најгоре врсте и метак би био милост за њега. Да сам којим случајем судија, осудио бих га на смрт вешањем."

И студенткиња Љиљана Пучко, која је сплетом срећних околности завршила у башти оближњег ресторана, а не на пројекцији филма на коју се запутила, изјавила је да би починиоцу „пресудила смрт".

„Али пре те казне, злочинца бих одвела на клинике да погледа шта је урадио - ваљда би тек онда био свестан тежине свог злочина", рекла је тада у анкети.

Варљива 1968.

Другу половину 1960-их у социјалистичкој Југославији обележили су бројни друштвени и политички потреси.

Последице привредне реформе из 1965, скупа економских и политичких мера, временом су постајале и те како видљиве - расла је незапосленост, спољни дуг, али и социјалне разлике.

Набубрели мехур друштвеног незадовољства пукао је три године касније, изливши се на улице.

„Терористички напад у биоскопу 20. октобар није био изолован ударац на земљу те 1968.

„Југославија је тих година била суочена са многим тешким изазовима који су потресали њене темеље и пажљивим читачима знакова времена сигнализирали њен горак крај", каже Петар Драгишић.

Док су се широм света рађали нови друштвени покрети, у Америци и на Западу протестовало због рата у Вијетнаму, а у Чешкој цветало „Прашко пролеће", реформа и покушај увођења социјализма са људским ликом, у Југославији су почетком јуна 1968. букнуле студентске демонстрације које су убрзо прекинуте.

Академци су тада тражили „демократизацију друштва, укидање бирократских привилегија и решавање економских питања, пре свега незапослености".

У новембру 1968. дошло је и до немира на Косову, док је месец дана раније потписан споразум СФРЈ и Западне Немачке о „доласку радника".

После масовних демонстрација на Косову које су започели студенти Филозофског факултета у Приштини, Албанци су добили извесну аутономију, попут права на школовање на сопственом језику.

Власти су тада тој територији дали нови назив - Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија избачено из некадашњег назива.

Једна од криза које су тада потресале Југославију били су и терористички напади, метод популаран међу појединим покретима и на Западу.

„Током 1960-их радикалније емигрантске организације, понајвише хрватске, све чешће су користиле терористичке методе деловања.

„Најпре су биле усмерене према југословенским дипломатским и конзуларним представништвима у западном свету, али све чешће и унутар самих југословенских граница", указује историчар Михаљевић.

Од 1966. до 1972. изведене су „92 диверзантско-терористичке активности - 42 у земљи и 51 у иностранству", пише историчар Срђан Цветковић у научном раду.

„Од тога су 54 извели припадници усташке емиграције, четничке свега 15 лакших, а сви остали 24", додаје он, позивајући се на статистику.

Усташки терористи су пре напада у биоскопу 20. октобар у мају 1968. активирали експлозивну направу на железничкој станици у Београду.

У септембру исте године, на истом месту почињен је идентични злочин - за шта је такође оптужен Миљенко Хркаћ.

Усташама су називани припадници хрватског фашистичког покрета који је био на челу квислиншке Независне државе Хрватске, од 1941. до 1945, такође одговорни за бројне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима.

Ко је извршио злочин?

За терористички напад у биоскопу 20. октобар осумњичен је Миљенко Хркаћ из насеља Дубоко Мокро покрај Широког Бријега у Босни и Херцеговини.

Петар Драгишић каже да је током судског процеса утврђено да је у време извршења злочина двадесетогодишњи тесар био припадник проусташке емигрантске организације Хрватски ослободилачки покрет (ХОП).

„Није имао усташко порекло, али се по одласку у иностранство повезао са хрватском политичком емиграцијом.

„Хркаћ је у тадашњој (Западној) Немачкој прошао одређену диверзантску обуку", тврди историчар из Београда.

Он сматра и да је „заједнички мотив целокупне, иначе веома разуђене хрватске политичке емиграције", тада био „разбијање Југославије и поновно успостављање Независне државе Хрватске".

„Оваквим акцијама требало је узнемирити јавност, поларизовати људе и заоштрити већ присутне међунационалне тензије у земљи", објашњава Драгишић.

Напомиње да је „хрватска емиграција већи део акција изводила у пролећним и летњим месецима, са циљем да се међународној јавности пошаље слика о Југославији као земљи несигурног живота, чиме би се потенцијални туристи одвратили од посете".

„С обзиром на велики значај летњег туризма за југословенску економију, потенцијална штета није била мала", додаје.

Цитирајући пресуду, Јосип Михаљевић каже да је Хркаћ средином августа 1968. отишао у Штутгарт где је „члановима ХОП-а поднео извештај о београдској диверзији, положио заклетву и примио награду од 2.500 западнонемачких марака".

Наведено је и да је осумњичени 24. септембра у Загребу са саучесником Антом Пенавићем наводно подметнуо мину код гробнице народних хероја на Мирогоју, која је откривена пре експлозије.

Следећег дана су отпутовали у Београд како би извршили нови терористички напад.

„Према пресуди, Хркаћ је био одговоран и за експлозије три мине 25. септембра 1968. у гардероби београдске железничке станице.

„Том приликом од експлозије је такође повређено више грађана", објашњава Михаљевић.

Пенавић му је наводно био саучесник и у бомбашком нападу у биоскопу, а преко њега је ступио у контакт са политичком емиграцијом.

Хркаћ је ухапшен, према тврдњама историчара, у јуну 1969.

Контроверзно суђење и казна

У вишегодишњем процесу коју поједини историчари сматрају контроверзним, па чак и лакрдијом, Хркаћ је пред Окружним судом у Београду три пута осуђиван на смртну казну - први пут 2. октобра 1969.

Пресуде су обаране у два наврата, прво пред Врховним судом Србије, а затим и Југославије.

„Процес против Хркаћа се, уместо у демонстрацију снаге југословенске државе, претворио у праву правну агонију, чак и фарсу, показујући сву несолидност југословенског судског и безбедносног апарата", сматра Драгишић, доктор историјских наука.

Међутим, и окривљени је мењао исказ - прво је признао кривицу, а затим негирао одговорност, сваљујући је, поред осталих, и на брата и зета.

„Процес је тиме добио карактер породичне драме", примећује Драгишић.

Михаљевић додаје да је Хркаћ тражио и саслушање детектором лажи, говорећи да га је један полицијски званичник из Мостара „наговорио да призна дело".

Загребачки историчар каже и да је због разних контроверзи „упитно да ли је Хркаћ био тај који је поставио направу".

Он указује да је „изгледа за тај чин одговорна Равенсбуршка група" чији су чланови осуђени у Немачкој на вишегодишње робије због „тероризма према СФРЈ".

Њен последњи преживели члан, Жарко Одак, касније председник друге политичке емигрантске организације - Уједињени Хрвати Европе, у интервјуу из 2010. изјавио је да „Хркаћ није подметнуо бомбу у биоскопу", већ Немац Бернд Вацел, наводно добивши за ту акцију 3.000 немачких марака.

Циљ је био „упозорити да Југославија има политичке противнике".

Михаљевић каже да је и дисидент Михајло Михајлов, који је са Хркаћем наводно робијао у затвору у Сремској Митровици, сматрао да „овај случај никад није до краја расветљен", те да, читајући његове „материјале, као и пресуду", био уверен да Хрват „није подметнуо бомбу".

„Kасније су се јављале интерпретације да је Хркаћ под притиском или вољно најпре признао кривицу како би омогућио бег правих извршилаца, међу којима се помињао и његов брат Божо.

„Кад су емигрирали, онда је порекао извршење дела", сматра историчар.

Каже да „све те контроверзе нуде подлогу за тезе о намештеном суђењу", која „нису била страна у југословенском систему".

Иако је у тренутку извршења терористичког напада имао мање од 21 годину и до тада није одговарао пред законом, осуђен је на смртну казну стрељањем „због изузетно високог степена друштвене опасности дела".

Коначна пресуда је донета 30. децембра 1976, а стрељан је 11. јануара 1978. у 4 сата и 10 минута, „што је и последња смртна казна извршена због политичког тероризма у СФРЈ".

Његова супруга Ива је пре више од десет година изјавила да је Хркаћ „тврдио да је невин и да му је све намештено".

Говорила је и да су њен став делили адвокат по службеној дужности и судски вештак.

„Навела је да су после извршења казне тражили да им врате његове личне документе и венчани прстен, али да ништа нису добили - штавише, нису никад успели доћи до његових посмртних остатака", наглашава Михаљевић.

Последице

Овим терористичким чином, будући да се „радило о значајном бомбашком нападу у главном граду Југославије, практично близу свих главних државних и политичких тела и институција", хрватске антијугословенске групе су „показале да представљају озбиљну претњу сигурности СФРЈ", каже Михаљевић.

„Не би од таквих напада пао југословенски режим, али би такве акције давале до знања да су антијугословенске организације, првенствено хрватске, способне извести такве бомбашке нападе.

„То је представљало опасност за јавну сигурност унутар СФРЈ и узнемиравало је грађане", додаје доктор историјских наука из Загреба.

Историчар Драгишић каже да „сама диверзија није довела до већих друштвених или политичких последица", али је „читав низ терористичких дела хрватске емиграције" у земљи и иностранству „довео до радикализације југословенског одговора".

Посебно јак одговор безбедносних структура Југославије, на челу са Службом државне безбедности (СДБ), уследио је после Операције Феникс, односно упада такозване Бугојанске групе, сачињене од чланова Хрватског револуционарног братства, још једне терористичке организације хрватских миграната, на територију СФРЈ, лета 1972.

„Епилог је био прави мали рат југословенског режима са хрватском политичком емиграцијом, који се водио уз пуну свест обе стране да је на коцки не само политички, већ и физички опстанак", закључује Драгишић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]