Комунизам и Југославија: Како се гласало на првим југословенским изборима после Другог светског рата

Гумене куглице уместо хартија, дрвене гласачке кутије, жене на биралиштима, недемократска кампања, притисци на опозицију и убедљива победа комуниста.

Тако би се у једној реченици могли описати први избори у држави тек изашлој из крвавог Другог светског рата, са новим политичким уређењем.

Гласачи су 11. новембра 1945. бирали посланике за Уставотворну скупштину тадашње Демократске Федеративне Југославије.

Историчар Момчило Павловић каже да је, према писању ондашње штампе, гласање требало да буде „велика манифестација народног одушевљења за Тита".

Самом изборном дану, коме је претходила „усиљена и диригована кампања", давао се „судбински значај", додаје.

„Дан избора је представљан као дан када ће се и на биралиштима потврдити циљеви за које се већина народа борила у рату", наводи аутор књиге За Тита или за краља у писаном одговору за ББЦ на српском.

Опозиција је бојкотовала изборе, па се „од Вардара до Триглава" гласало само за кандидате Народног фронта Југославије, коалиције на челу са Комунистичком партијом.

Носилац листе био је маршал Јосип Броз Тито, лидер комуниста и касније, доживотни председник државе.

Ово су први избори на којима су право гласа имале жене, војници, сви пунолетни грађани, али и малолетни партизански борци.

Гласало је више од 7,4 милиона бирача, око половине становништва поратне Југославије, док је укупна излазност била 88,66 одсто.

Бирали су се посланици два дома - Савезне скупштине и Скупштине народа, а листа Народног фронта Југославије, предвођена Титом и комунистима, добила је више од 6,7, односно 6,5 милиона гласова.

Директна последица ових избора била је промена државног уређења Југославије - краљевину је убрзо заменила федеративна република.

Шта је претходило изборима?

После четири године крвавих борби, до пролећа 1945. године, партизани, односно новонастала Југословенска армија, уз помоћ совјетске Црвене, ослободила је готово сваки педаљ земље од немачког окупатора и њихових савезника.

Ратом разорена Југославија одмах се нашла пред новим политичким изазовима, а Комунистичка партија и њен вођа Јосип Броз Тито требало је да победу извојевану „по шумама и горама" легализује како на домаћем, тако и на међународном плану.

Мир је дочекан са две владе.

У Београду је народну власт представљао Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), прва револуционарна влада са Јосипом Брозом Титом на челу, установљена на другом засевању АВНОЈ-а (Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије) крајем новембра 1943.

Пар хиљада километара даље, у Лондону, главном граду Велике Британије, од априла 1941. налазила се југословенска влада у избеглиштву, као и краљ Петар Други Карађорђевић, још увек званични монарх Краљевине Југославије.

Иако су избори озваничили власт комуниста, до преломног тренутка у односима у Југославији дошло је две године раније, у главном граду Ирана.

Тада су совјетски лидер Јосиф Стаљин, британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Френклин Рузвелт на Техеранској конференцији одлучили да ће западни савезници „политички и војно" помагати партизански покрет, каже историчар Момчило Павловић.

Југословенска војска у отаџбини, односно, четници предвођени Драгољубом Михаиловићем, од тада више није могла да рачуна на помоћ савезника због сарадње са окупатором.

Њихов врховни командант краљ Петар Други је такође септембра 1944. наложио да се четничке јединце ставе под команду партизанских одреда.

Била је то увертира у низ преговора и споразума између Јосипа Броза Тита и Ивана Субашића, тадашњег краљевог премијера и бившег бана Бановине Хрватске који је под притиском Черчила доведен из Сједињених Америчких Држава.

У марту 1945. је договорено формирање Привремене владе Демократске Федеративне Југославије са представницима обе власти - и монархистичке и комунистичке.

Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ) је истовремено представљала последњу фазу постојања Краљевине и први период социјалистичке Југославије.

На челу Привремене владе био је Тито, док су за потпредседнике изабрани комуниста Едвард Кардељ и председник Демократске странке Милан Грол, док је Шубашић био министар спољних послова, наводи историчар Павловић.

Овај савез је био кратког даха, а већ у наредним месецима оставке су дали Шубашић и Грол, који ће потом постати својеврсни лидер опозиције пред изборе.

Избори без опозиције

На првим изборима за Уставотворну скупштину ДФЈ испрва је требало да учествују Народни фронт Југославије, политичка организација предвођена Комунистичком партијом, и група опозиционих странака.

„Опозицију су чинили Демократска странка, мада је фракција ове странке ушла у Народни фронт, Хрватска сељачка странка и Радикална странка која није ни обновила рад", наводи Момчило Павловић, некадашњи директор Института за савремену историју.

Милан Грол, председник Демократске странке, покушао је пред изборе да уједини опозицију, али је у томе „остао усамљен".

„Сматрајући да су избори фарса, поднео је оставку на место потпредседника владе, а убрзо је уследило и саопштење да опозиција неће учествовати на изборима јер нису обезбеђени минимални услови", додаје историчар.

Опозициони политичари критиковали су нови систем због „одсуства свих слобода, од личних до политичких", које су угушене „доктринарном искључивошћу једне идеологије", објашњава Павловић.

Под политички кишобран Народног фронта Југославије, покрета предвођеног Комунистичком партијом Југославије, стао је велики број странака и организација леве оријентације.

„Као општенародна организација представљао је мерило напретка и реакције, али и контролу политичког организовања у земљи", сматра Павловић.

Комунисти су, каже, преко „политике Народног фронта маргиналне странке из предратног политичког живота увели у политички живот".

Антифашистички фронт жена, Југословенска републиканска странка Јаше Продановића и Народна сељачка странка Драгољуба Јовановића биле су само неке од организација и странака унутар фронта.

Поједини чланови ових странака су били активни учесници Народноослободилачке борбе и пре ослобођења су сарађивали са комунистима.

Пароле, скупови и спутавање опозиције

Народни фронт је уочи избора организовао масовне скупове, конференције, зборове, приредбе и поворке у готово свим местима у земљи.

Широм Југославије лепљени су политички плакати и слике Јосипа Броза Тита, а по зидовима кућа и зграда исписиване су пароле и графити подршке комунистичком лидеру.

Нису изостали ни политички митинзи где је, каже историчар Павловић, нападана „опозиција која није ни учествовала на изборима".

Тито је тако за опозицију говорио да „нема програм" и да је „стари непријатељ народа који точак историје вуче натраг".

Предизборну кампању су обележили и притисци на бираче, атмосфера страха и гушење опозиционе штампе, оцењују данас историчари.

„Избори нису били равноправни у политичком смислу, а можемо да кажемо да нису били слободни", каже Александар Лукић са Института за новију историју Србије.

Један од примера опструкције било је гашење листа Демократија који је уређивала Демократска странка Милана Грола.

„Изашло је неколико бројева и онда су се радници у штампарији, задужени за прелом листа, побунили против класних непријатеља које су сагледавали у овој странци", говори Лукић за ББЦ на српском.

Павловић додаје да је притисак вршен и на породице чија је родбина хапшена после ослобођења.

Тако су остали чланови, како не би били оспоравани и сумњиви „морали да иду да гласају".

„Таква атмосфера пресије када се створи у друштву врло је тешко појединцу да се опредељује, посебно у мањим срединама."

'Ћораве кутије или удовице'

Избори су одржани у недељу 11. новембра 1945.

У складу са законским прописима нове Југославије, гласање је било „опште, слободно, тајно, непосредно, лично и једнако", објашњава Павловић.

Двоструко је, додаје, проширена „бирачка основа" у односу на краљевину.

Старосна граница је спуштена на 18 година, а бирачко право су први пут стекле и жене, као и „војници у униформи".

На гласање су могли и малолетни партизани.

„Могли су са 12, 13 година уз образложење - ако су у рату могли да носе оружје и да пуцају оловним, могу сада и да гласају гуменим куглицама", наводи Павловић.

Међутим, на изборе нису могли „сарадници окупатора", односно поједини припадници десетина проказаних организација.

Из бирачких спискова је избрисано 194.158 људи.

Изборни дан је у многим местима обележила готово празнична атмосфера.

На гласање се долазило организовано уз песму, а испред појединих биралишта се заиграло и коло.

На једном бирачком месту могло је да гласа око 500 људи, а у бирачком одбору су седели председник и два члана.

Због великог броја неписмених бирача, гласало се убацивањем гумених куглица, величине кликера, у дрвене кутије.

Пошто би гласач добио куглицу и стиснуо шаку, завлачио би руку у сваку кутију, која је, према правилима, требало да буде обложена платном како се не би чуло у коју је убачена.

На крају је морао и да покаже празну шаку, не би ли тако потврдио да је обавио „грађанску дужност".

Пошто се гласало за посланике две скупштине, кутије су биле постављене на различитим столовима, а на њима је био залепљен назив листе, уз име и презиме носиоца, односно кандидата.

На биралиштима су биле постављене и „ћораве кутије или удовице", односно „кутије без листе" које су комунисти увели после „саопштења о апстиненцији" опозиције.

Павловић каже да је ова кутија „требало да покаже, посебно савезницима, да су избори слободни, демократски и да омогућавају присталицама опозиције да изразе изборну вољу".

„Њу нико није чувао, како би се обезбедила могућност онима који не желе да гласају за листу Народног фронта да могу свој глас да убаце у ову кутију", додаје.

Резултати

Укупан број уписаних бирача у целој држави био је 8.383.455, док је на изборе изашло 88,66 одсто, односно 7.432.469 људи.

Савезна листа Народног фронта Југославије добила је 6,725.047 гласова - 90,48 одсто, а за Скупштину народа 6.574.975 - 88,69 одсто.

У кутији без листе било је укупно 707.422 куглица (9,52 одсто) за Савезну скупштину, односно 838.239 за Скупштину народа (11,31 одсто).

У Београду је на изборе новембра 1945. изашло више од 200.000 људи, од чега је око 160.000 било за листу Народног фронта, док је скоро 38.000 бирача глас дало „ћоравој кутији".

„Излазност је била велика јер је комунистима било стало да прикажу како је политичка слобода у пуном смислу завладала у држави и како су сви изашли да би гласали и подржали њихову опцију", каже историчар Александар Лукић.

Међутим, његов старији колега Момчило Павловић сматра да је „народ ипак већински био опредељен за комунисте".

„Питање победника се није постављало, али питање демократичности и процедуре је упитно."

Победници у рату, победници у миру

Иако су многи сматрали да су избори на којима је комунистичка власт стекла легитимтет били нерегуларни и недемократски, значајнијих критика готово да није било.

„У бројним извештајима о изборима западне земље су описивале атмосферу, критиковале недемократичност избора, али никакве озбиљније реакције није било", наводи Павловић.

Међу малобројнима који су се огласили био је краљ Петар Други који је изборе „окарактерисао као обичну фарсу и изигравање слободне воље народа".

Убрзо су Сједињене Државе и Велика Британија признале изборне резултате и Тита „као великог победника и савезника".

„Савезници нису показали посебан интерес да омогуће демократску климу и услове за одржавање избора, нити да се искрено заложе за интересе монархије. У суштини, они су подржавали Тита", сматра Павловић.

Лукић каже да је „директна последица избора била промена облика државног уређења, а самим тим, и облика друштвеног уређења".

„Временом долази до укидања приватне својине кроз законе и иде се на колективизацију и ка социјализму", додаје он.

Конститутивна седница Уставотворне скупштине одржана је 29. новембра 1945, на двогодишњицу Другог заседања АВНОЈ-а.

„Изабрани посланици су 28. новембра после пријема код Тита, свечане академије у Народном позоришту на којој су изведене симфонијска поема Весник Буре и представа Матија Губец Народног казалишта из Загреба, после поноћи отишли у Скупштину где су предали пуномоћја", прича Павловић.

На њој је усвојена „Декларација о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије", чиме је нова држава престала да буде монархија и постала република.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]