Политички логори у Краљевини Југославији: Четири зида за изолацију и преваспитавање комуниста

„Чује се одјек корака по камењу херцеговском; Хеј, хај, хо!"

Певало је стотине комуниста ове стихове сковане међу зидинама логора Билећа, где су их власти затвориле због политичких уверења и припадности.

Био је ово један од ретких видова разоноде за политичке логораше који су месецима чамили у собама, окруженим наоружаним стражарима, чекајући слободу.

Током 1930-их, али и непосредно по завршетку Првог светског рата, на територији Краљевине Југославије постојало је неколико политичких логора.

Најпознатији су били Лепоглава, Билећа и Вишеград.

„Већина тих логора је имала превентивну сврху да се одређени људи због ставова или онога што о њима власти мисле држе изолованим од осталог становништва", говори историчар Горан Милорадовић за ББЦ на српском.

Политичка оправдања за овакав репресиван потез режима тражена су углавном у омасовљењу комунистичког покрета, рад у илегали после забране Комунистичке партије Југославије 1920. и агитација коју су спроводили.

Поред чланова и присталица забрањене Комунистичке партије Југославије, у логоре су, између осталог, слати и такозвани франковци, од којих се развио усташки покрет, и припадици сепаратистичке Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО).

Не постоје прецизни подаци о укупном броју људи који су прошли кроз политичке логоре, али историчари процењују да се ради о неколико хиљада.

Први логори и комунисти као претња

Крај Првог светског рата који је трајао од 1914. до 1918. донео је мир и промену политичке карте Европе.

На темељима старих империја, настале су нове државе, а међу њима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), која је 1929. променила име у Краљевина Југославија.

У јеку до тада највећег војног сукоба одиграла се и Октобарска револуција 1917. којом су бољшевици дошли на власт у Русији.

Баук комунизма је почео да кружи Европом, а бојазан од ширења ове идеологије захватила је и Балкан.

У таквој атмосфери појавили су се и први логори у новоформираној Краљевини СХС и постојали су периоду од 1919. до 1922.

Затварани су одрасли мушкарци и странци са простора некадашње Аустроугарске монархије, дојучерашњег противника у рату, као и повратници из логора у Русији и Италији.

„Били су сумњиви због бољшевичких идеја и револуционарних припрема, па су привремено слати у логоре док се не утврди ко су, шта су и да ли су учествовали у рату на страни Црвене армије", каже доктор историјских наука Милорадовић.

Логори су постојали у Ваљеву, Пожаревцу, Смедереву, Мостару, као и у Суботици, Марибору, Љубљани и Дубровнику.

Затвореници су били смештени у војне објекте и бараке ограђене жицом, а ислеђивање је подразумевало полицијски претрес, испитивање, застрашивање и примену „блажих облика физичког насиља и понижавања".

На политичку сцену новонастале државе ступа и Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), касније Комунистичка партија Југославије (КПЈ).

На првим изборима за Уставотворну скупштину скупштину новембра 1920. освојили су скоро 200.000 гласова и били трећи по броју посланичких мандата.

Значајне резултате су постигли и на локалу, посебно у Загребу и Београду где су Светозар Делић и Филип Филиповић умало постали градоначелници.

Власти крајем децембра 1920. доносе Обзнану - уредбу којим је забрањено деловање КПЈ, док усвајањем Закона о заштити државе почетком августа наредне године партија бива у потпуности забрањена.

Закон је донет и због убиства Милорада Драшковића - министра унутрашњих послова и творца Обзнане, кога је усмртио Алија Алијагић, члан илегалне комунистичке организације „Црвена правда".

Иако није доказано да су учествовали у терористичким активностима, КПЈ је званично забрањена.

Наступио је период илегалног деловања, услед чега су њени чланови и присталице неретко завршавали на робији и у логорима.

Вишеград, Лепоглава и Билећа

Репресија власти Краљевине Југославије над комунистима интензивирала се током наредне деценије.

Почетком 1935. формиран је логор за политичке затворенике у Вишеграду.

Историчар Горан Коров каже да је отворен по узору на фашистичке логоре у Италији и Трећем рајху - назив за нацистичку немачку у периоду од 1933. до 1945. на чијем челу је био Адолф Хитлер.

„Тај логор није дуго деловао јер је већ у марту под притиском јавности и разних демонстрација, а које су између осталог организовали и југословенски комунисти, заправо затворен", говори историчар Горан Коров, докторанд Филозофског факултета у Загребу, за ББЦ на српском.

Успоставила га је влада Богољуба Јевтића, а већину логорашу су чинили студенти код којих је комунистички сентимент био и те како изражен тада.

Међу затворенима је био и познати револуционар Светозар Вукмановић Темпо.

Како би се смањиле националне напетости и умирило хрватско незадовољство, споразумом између премијера Драгише Цветковића и вође хрватске опозиције Влатка Мачека средином августа 1939. успостављена је Бановина Хрватска.

На крајњем северу те бановине формиран је логор Лепоглава у оквиру затвора који је основан још средином 19. века током аустријске власти.

Политички логор је готово истовремено, почетком 1940, основан и у Билећи, граду на истоку Херцеговине.

Оба места су власти пажљиво одабрале.

„Гледало се да то буде подручје без индустрије, где нема толико припадника радничке класе, да не постоји могућност агитација споља, да се не одржавају демонстрације и потписују петиције за ослобођања", сматра загребачки историчар Горан Коров.

У ове логоре су интернирани и југословенски комунистички борци из Шпанског грађанског рата који се водио у периоду од 1936. до 1939.

Њих око 1.800 борило се на страни републиканаца у Интернационалним бригадама против националиста који су имали подршку разних десничарских фракција, па и самих фашиста.

Трећина њих се никада није вратила кућама, док је више од 500 преживелих југословенских интербригадиста затворено у логоре у Француској одакле су преко Немачке транспортовани у домовину.

„На простору Југославије нису имали никакав преступ, али су били сумњиви због ратовања у Шпанији и припадности комунистичком покрету, па су затварани превентивно", објашњава Горан Милорадовић, виши научни сарадник Института за савремену историју.

Он сматра да је управо један од разлога формирања ове врсте логора на почетку Другог светског рата на тлу Европе, била „масовност оних који треба да буду затворени".

Повод је такође био и „изоловање комуниста" како у саме логоре, тако и унутар њих, у посебне ћелије, због „агитације коју су спроводили".

Историчар Горан Коров сматра да су власти поред изолације, политичке затворенике слали у логоре и „ради преваспитавања, како би постали подобни по режим".

Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији су постојали још и логори Баратово код Сребренице, Међуречје код Ивањице, Крушчица код Травника, Керестинац недалеко од Загреба и други.

Свакодневни живот логораша у Лепоглави и Билећи

Пре него што је постао логор, у затвору Лепоглава робијали су многи познати комунисти.

Тамо су се, на пример, упознали Јосип Броз Тито, касније доживотни председник социјалистичке Југославије, и истакнути комуниста Моша Пијаде.

„Тито је одржавао неке машине и млин у близини, па је могао ујутру на посао, а увече назад у затвор", тврди Милорадовић.

У логорима је, каже, владала „релативна слобода".

„Третирани су као политички затвореници, али нису тиме губили грађанска права", наглашава Милорадовић.

Редовно су се, каже, водиле и политичке дискусије, а читала се и комунистичка литература.

У Лепоглави су Моше Пијаде и будући народни херој Родољуб Чолаковић, који су се такође спријатељили иза решетака, превели „Капитал" - кључно дело комунистичког теоретичара и филозофа Карла Маркса које за живота није завршио.

Поред читања и дружења, логораши су се бавили и писањем и сликањем.

Тако је настала песма „Билећанка" коју су први пут запевали на Међународни празник рада - 1. маја 1940.

Међутим, по све ове успуке затвореници су долазили властитим залагањима, а један од метода био је штрајк глађу.

На тај начин су се изборили за свеж хлеб уз скромни оброк и више времена за дневне шетње.

Логораши у Билећи су већи део дана проводили у собама које су биле подељене по етничкој припадности.

Тако је постојала „словеначка", „македонска" и „српска" соба, док су жене биле издвојене у посебну просторију.

Чували су их наоружани стражари на чијим су се врховима пушака налазили бајонети.

Милорадовић каже да је то сечиво на оружју служило да их „психички кињи и застрашује", али да су штрајком успели да натерају управу да уклони бајонете.

„Краљевина Југославија је била демократска држава и она је комунисте, иако их је изоловала, третирала више-мање као и друге грађане", сматра Милорадовић.

Поред Моше Пијаде, у Билећи су још били затворени и Иван Милутиновић, Иво Лола Рибар, Ђорђе Андрејевић Кун, Пепца Кардељ и многи други.

Логори и затвори

Политички логори у Краљевини Југославији су углавном оснивани при затворима, док су бараке ограђене жицом биле реткост.

Иако су у већини случајева делили зграду, као и затворенике, постоје одређене разлике између затвора и логора.

Горан Милорадовић каже да логори „пре свега имају превентивну сврху".

„Да би човек доспео у затвор мора да направи неки преступ који је законски кажњив и да буде осуђен, док за логор то није неоходно", објашњава он.

Понекад, додаје, у логор могу да буду интернирани и „кривични осуђеници".

„Логор је административна мера јер се претпоставља да (затвореници) могу да угрозе поредак или се оснивају зато што идеологија то захтева - као када су читави народи затварани у логоре само због припадности некој вери или нацији", истиче Милорадовић.

Зато, додаје, треба правити разлику између различитих типова концентрационих логора који постоје од 19. века.

Он их је поделио на радне, изолационе и логоре смрти који су постојали током Другог светског рата широм Европе, а највише у Немачкој, али и у усташкој Независној држави Хрватској од 1941. до 1945, попут Јасеновца и Јадовна.

Кућни ред и последице

У логору Билећа постојао је кућни ред који је сачувао доктор Иван Рибар, отац Ива Лоле који је био у контакту са сином.

Према члану 14. ове уредбе логорашима је дозвољен разговор у слободно време, док се „настрожије забрањује дописивање, викање, певање, звиждање, међусобно задиркивање, псовање, гурање" и друго.

Забрањени су били, између осталог, и „покушаји бекства, одрицање рада и непослушност", док је „најстрожа казна" чекала оног ко се „огреши о овај пропис", наводи се у члану 15.

Тамо је такође писало и да се особа која прекрши ову наредбу „излаже опасности да у случају бекства, побуне, насиља или непослушности против службеника буде убијена оружјем".

Члан 5. је налагао и принудни рад, али он никада није спроведен.

Горан Милорадовић тврди да током његовог истраживања „није нашао ни један пример смртног случаја, нити тежег злостављања".

„Нисам приметио да су умногоме кршена њихова људска права како би се данашњим речником рекло", сматра Милорадовић.

Међутим, његов имењак и колега из Загреба Коров тврди да су поједини комунистички затвореници услед тортуре у затворима и логорима „психички оболевали", као и да су неки умирали од последица боравка у овим казненим установама.

„Имамо случај Златка Шнајдера једног од (седморице) сектара СКОЈ-а (Савез комунистичке омладине Југославије) који је у Лепоглави оболео од туберкулозе.

„Када су челници затвора схватили да није способан пружати икакав отпор, нити се политички организовати једноставно су га пустили, те је преминуо у постељи", тврди Коров.

Усташе и ВМРО

Поред комуниста у политичке логоре су, између осталих, слати и франковци¸ касније припадници усташког покрета и чланови ВРМО - организације која се испрва борила за аутономију Македоније, али бугарске политичке интересе.

Из редова пробугарске струје ВМРО био је и Владо Черноземски који је, у сарадњи са усташама Анте Павелића, извршио атентат на краља Југославије - Александра Првог Карађорђевића 9. октобра 1934. у Марсељу.

Иако нису делили идеолошке ставове, ови затвореници различитих политичких уверења су се неретко сусретали у затворима.

„Имамо случај Шиме Балена који је до почетка тридесетих био франковац, али је током боравка у Лепоглави дошао у додир са идејама комунизма и прихватио га као његову даљу идеологију", тврди Горан Коров.

Франковци су били присталице радикалне хрватске националистичке идеологије окупљени око Хрватске странке права, а назив су добили по Јосипу Франку који је био на челу њене предходнице - Чисте странке права, крајем 19. века.

Даља судбина политичких логора

Последи заточеници из политичког логора у Билећи изашли су 25. новембра 1940.

После тога је логор распуштен, делимично и под притиском јавности.

Ипак, историчар Горан Милорадовић каже да су многи комунисти у септембру исте године одатле пребачени у радне војне јединице где су и дочекали почетак Другог светског рата.

Многи чланови КПЈ остали су заточени у појединим логорима који су после пораза Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. „предати на управљање" окупаторима и њиховим сарадницима.

Тако је Лепоглава током рата постала усташки логор смрти, који је ослобођен тек пролећа 1945.

Одређене просторије овог објекта данас у Хрватској служе као затвор.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]