Други светски рат, злочини и Шталаг III-А: Бешчујни крик југословенских гробова крај Берлина

„Они спавају прости, без украса, и њине груди густи црви плаве; и док се губе из свог лепог стаса, хумке им расту у цветове славе."

Овим стиховима, написаним пре више од века, чувени српски песник Владислав Петковић Дис завршава једну од његових најлепших, и уједно најтужнијих песама - Цветови славе.

И управо су цветови каранфила, беле и розе боје, прошле године положени на ништа мање славне, али помало заборављене, надгробне плоче 95 југословенских војника одведених на пролеће 1941. у далеки немачки логор - Шталаг III-a, у Лукенвалд, покрај Берлина.

Цвеће су на гробове које су претходно очистили, однели учесници немачко-српског пројекта чији је циљ да сачува успомену на ове људе, али и да оствари контакт са њиховим потомцима како би испричали нешто више о сахрањеним заробљеницима.

„На ширем плану постоји још један циљ - желимо да људи почну да размишљају и истражују сопствену породичну историју", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Холгер Рашке, учесник пројекта из удружења Inwole, из немачког града Потсдама.

Кроз логор је од пролећа 1941, до ослобођења - маја 1945. прошло безмало 4.000 ратних заробљеника из Југославије, већински српске националности.

„Делови гробља у Шталагу који су деценијама стварани и неговани су историјски документи културе сећања у послератном периоду.

„Из поштовања према овоме и из споменичких разлога, ови делови гробља су очувани и по потреби рестаурирани", објашњава за ББЦ на српском Роман Шмит, директор Музеја у Лукенвалду.

Шталаг III-А је био под директном контролом Врховне команде Вермархта коме је подносио и месечне извештаје о броју затвореника којих је укупно било око 200.000.

Како су југословенски ратници завршили у Лукенвалду?

Југословенски ратни заробљеници су у Лукенвалд дошли после изгубљеног Априлског рата 1941. године - једанаестодневне инвазије Сила Осовине коју су предводиле нацистичка Немачка, фашистичка Италија и Јапанско царство.

„Обично су били транспортовани возовима из различитих места, та путовања су дуго трајала и услови су углавном били нехумани", објашњава за ББЦ на српском Александар Николић из Пожаревца, историчар и један од учесника пројекта из Србије.

Управа логора је морала да подноси месечне извештаје о броју заробљеника Врховној команди Вермахта - званичне војске Трећег рајха, како је називана Немачка у време нацистичког вође Адолфа Хитлера.

Директор Музеја у Лукенвалду Роман Шмит каже да се од првог извештаја - 1. јула 1941. године, до последњег - 1. јануара 1945. у логору у Лукенвалду стално налазило око 4.000 српских затвореника.

Тамо су заузели две зграде, где је увек било смештено око 400 војника из Југославије, претежно Срба.

Као и остали заробљеници из логора приморавани су да раде на фармама, у фабрикама и другим радним местима широм војног округа.

Шта је Шталаг III-А?

Шталаг III-А је био један од првих логора за ратне заробљенике, изграђен на периферији Лукенвалда, малог града јужно од Берлина.

Логори са именом шталаг били предвиђени за обичне војнике, док су официри одвођени у офлаг.

Шталаг значи главни логор, III (три) представља војни округ Берлин-Брандербург, док слово А сугерише на то да је у питању први логор у том округу.

Идеја о оснивању једног оваквог ратног комплекса за довођење заточеника јавила се још пре почетка Другог светског рата и немачке инвазије на Пољску.

„Дана 26. августа 1939. издата је наредба за подизање логора за ратне заробљенике Шталаг III-А, да би први ратни заробљеници - пољски војници, стигли средином септембра", наводи Роман Шмит.

Затвореници су испрва, додаје, били смештени у шаторима ширине 12 и дужине 35 метара.

Број Пољака је с јесени порастао на око 20.000, а део њих који је ту остао био је принуђен да зида зграде и касарне - језгро самог логора, завршено до зиме.

„Целокупни комплекс је обухватао око 100 објеката - болницу, функционалне зграде, боравак за стражаре и стално особље логора, док је само трећина била намењена за смештај затвореника", истиче Шмит.

На тлу логора налазило се још и 50 додатних шатора.

Ратни затвореници

Поред Пољака и Југословена, у логор су током рата довођени и заробљеници из Француске, Холандије, Совјетског Савеза, Сједињених Америчких Држава и других земаља.

На административном подручју Шталага III-А све време је било 40.000 ратних заточеника, док је у самом главном логору највише било између 6.000 и 8.000 људи.

Према званичним изворима, кроз логор је прошло више од 200.000 затвореника.

Разврставани су по националности и према њима се није опходило једнако.

„Док су западни затвореници - на пример Британци и Американци, били добро збринути, бројни италијански и совјетски ратни заробљеници су умрли што је резултат лошег третмана", наводи Шмит.

Лоше су третирани и „југоисточни", како су испрва звали југословенске заробљенике - касније само Срби.

Французи су чинили највећу групу - око 40.000 и махом су радили у индустрији.

Временом су стега попуштале, па су имали више слободе, да би напослетку без чувања могли да шетају по дану и ван логора.

„Као и код пољских затвореника, дошло је до постепеног преласка на цивилно запошљавање, што је такође била последица недостатка чувара", истиче Шмит.

„Забрањена је била посета граду, као и контакт са страним цивилним радницима."

Према постојећим подацима, у Шталагу III-А живот је изгубило између 4.000 и 5.000 људи, а умирали су на различите начине.

Само током оштре зиме између 1941. и 1942. године од епидемије тифуса преминуло од 2.000 до 2.500 совјетских логораша.

У поређењу са заробљеницима других националности, стопа смртности Совјета била је изузетно висока.

Међутим, и остали логораши су умирали од заразних болести, посебно туберкулозе, а било је и оних који су преминули од последица повреде на раду, страдали услед покушаја бекства или извршили самоубиство.

„Мртви Совјети су анонимно сахрањивани у масовним гробницама, док су остали преминули затвореници на починак у појединачне гробнице одлазили и уз војне почасти", наводи Шмит.

Живот у логору

По доласку у логор ратни заробљеници су регистровани, фотографисани и додељиван им је серијски број са идентификационом ознаком.

„После прикупљања личних података, регистрације и здравствених прегледа, већина затвореника је слата у мање логоре индивидуалног рада за пољопривреду, шумарство и индустрију или су одвођени у друге главне логоре", објашњава Шмит.

Каже да је око 1.000 радних батаљона из логора у Лукенвалду било распоређено широм данашње државе Брандербург.

Израбљивање заточеника одвијало се на више начина, али су најчешће коришћени као радна снага у такозваној ратној економији.

Због тога је, истиче Шмит, логор основао сопствену канцеларију за запошљавање.

Иако није био концентрациони, већ радни логор, услови у њему били су далеко од прихватљивих и хуманих.

Војници су смештани у камене бараке са троспратним креветима, а ни храна није дељена на равне части, већ су они послушнији добијали веће оброке, чиме се уједно подстицала продуктивност.

Радни дан логораша почињао је буђењем у 5.45, а завршавао се око девет увече.

„Задржани су војни облици организовања, по прозивци која се одвијала два пута дневно и током које су затвореници морали да парадирају у редовима по три", објашњава Шмит.

Осим Совјета, ратни заробљеници су, додаје, уживали заштиту по међународном праву кроз Женевску конвенцију и Хашку конвенцију о рату.

Тако су регулисане пошиљке пакета и друге поште од родбине и добротворних хуманитарних организација.

Унутар логорских објеката развило се и црно тржиште, пре свега захваљујући такозваним љубавним поклонима.

Најтраженија је била чоколада, али и хлеб, маргарин и цигарете.

„У циљу повећања радног учинка ратних заробљеника, као и пропагандног утицаја, промовисане су и слободне активности попут позоришта, спорта или музике", наводи Шмит.

Шта се десило после ослобођења?

Логор је ослободила совјетска Црвена армија 22. априла 1945. године.

Немачки стражари и официри побегли су ка западу пре доласка совјетских трупа.

Логорски комплекс је после ослобађања коришћен за избеглице и досељенике, да би потом његову инфраструктуру запосела руска војска организована у два гарнизона.

Шмит каже да је након повлачења совјетске војске - 1994. на месту некадашњег логора, тада већ сравњеног са земљом, изграђен биотехнолошки парк, док је гробље - као последњи логорски реликт, постало централно обележје.

Говоре гробови ратника

Површина гробља износи око 7.500 метара квадратних и подељено је на четири целине - италијански, француски, југословенски и совјетски део.

Посмртни остаци француских војника ексхумирани су одмах по завршетку рата и пренети у домовину, што је био случај и са Британцима који су такође у овом делу покопани.

Иста судбина је задесила и 215 италијанских гробова, али тек 1992. године, док сећање на совјетске ратнике, чија су тела завршавала у масовним гробницама, још увек чувају 38 гробова обележених камењем.

На ободном делу гробља, са обе стране шумске стазе, у гробовима поређаним у три реда и обележеним каменим плочама са уклесаним именима, вечан сан сневају жртве рата из Југославије.

Према званичном попису, у Лукенвалду је умрло 95 Срба, чије кости и данас леже закопане на логорском гробљу, смештеном под крошњама дрвећа, покрај индустријске зоне на истоку града.

У југословенском делу гробља вечно коначиште нашло је и неколико Пољака, Чеха и муслимана.

Од 1991. године Српска православна црква (СПЦ) у Берлину одржава Видовдански помен сахрањеним заробљеницима.

Успели су чак да ступе у контакт и са неким потомцима сахрањених на логорском гробљу.

Тамошњи протојереј-ставрофор Драган Секулић је такође сазнао да је у логору био заточен и један српски свештеник који се после ослобођења вратио у отаџбину где је наставио службу.

Радило се о протојереју-ставрофору Драгомиру Ћирићу који је сахрањен са металним крстом, на чијој полеђини је било угравирано Лукенвалд - израда другог затвореника.

Гробље је 2009. године обновљено, док је пре извесног времена добило и заједничко спомен обележје, као и четири бронзане стеле на којима се налазе позната имена ратних заробљеника који су првобитно ту сахрањени и њихове нације.

Окамењена сећања

Aктивисти из Немачке и Србије покренули су прошле године пројекат не би ли дошли до сазнања шта се десило са југословенским затвореницима који тамо почивају јер се у односу на остале логораше, о њима најмање зна.

„Прво смо једноставно хтели да очистимо локацију, учинимо видљивим имена на надгробним споменицима, али смо убрзо схватили да желимо да сазнамо више о особама које су овде сахрањене", каже Холгер Рашке из немачког удружења Inwole.

Идеја се родила приликом обиласка гробља и јединог преосталог материјалног трага некадашњег логора Шталага III-А, смештеног иза индустријске зоне, на крају слепе улице.

Пошто већ годинама сарађују са омладинских центром ЦК13 (Црна кућа) из Новог Сада, заједнички су покренули „међународни пројекат са младима" са циљем да „потраже чланове породица сахрањених у Лукенвалду".

У оквиру пројекта снимљен је и кратки филм за друштвене мреже Окамењена сећања.

Учесник пројекта из Србије - Александар Николић, каже да су током рада на филму контактирали Филмске новости и Југословенску кинотеку у вези са снимцима из Другог светског рата, али до сарадње није дошло.

Другим институцијама у Србији се нису обраћали.

„Желели смо да самостално радимо на овом пројекту, без неког већег додира са државним институцијама", додаје 26-годишњи историчар чији је деда такође преживео рат као заробљеник Шталага VII-Б у Мемингену.

Чувари успомене

Увод у пројекат било је чишћење гробља у чему су поред активиста учествовали и мештани.

„Чишћење ове локације би била нека врста одавања поштовања према њима.

„У позадини је једноставно био чудан осећај туге, јер су млади људи били жртве рата - нису могли да живе свој живот у миру и сада су закопани далеко, далеко од својих домова", наводи Холгер Рашке.

Каже да су гробље затекли у прихватљивом стању јер и сама градска управа једном годишње организује његово чишћење.

Једино се, додаје, имена на надгробним плочама нису могла прочитати, што је последица зуба времена.

Градска управа је била од помоћи и када им је доставила списка имена сахрањених, док су остала потребна документа о овим лицима налазили путем сајта Arolsen Archives, међународног центра који располаже богатом базом података о жртвама нацизма.

„Направили смо и мапу надгробних споменика, очистили плоче како бисмо прочитали имена и доделили имена гробовима, па сада потомци могу тачно да пронађу гроб покојника", истиче Рашке.

Рад на пројекту већ показује и почетне резултате - после приказивања филма, обратили су им се и први рођаци сахрањених Југословена.

Јавила се праунука једног заробљеника који је као младић, али и отац двогодишњег детета, заробљен код Скопља, у Македонији, почетком Априлског рата 1941.

На путу ка Лукенвалду попио је воду из Дунава, разболео се и умро дан по доласку, у мају исте године.

Сахранио га је рођак који је са њим био у Шталагу III-А.

„Направио је фотографију како стоји поред надгробног споменика, коју је после рата однео кући и поклонио рођаковом сину, који је заправо деда младе жене која нам се јавила и фотографија је и даље на зиду дневне собе", додаје Рашке.

Недавно им се, каже, јавила још једна жена чији је деда преживео логор.

„Веома смо срећни што сазнајемо више о особама и њиховим животима.

„Такође нам је драго да ову тему мало изнесемо у јавност и подстакнемо породице да причају о сопственој историји."

Неизвесна будућност гробља

Пошто је југословенско гробље једино преостало са појединачним надгробним споменицима, његова будућност је неизвесна и постоји могућност да ће бити склоњени јер нема пуно људи који о њима брину.

„Аргумент градске управе је да, пошто постоји опште спомен обележје, више нема потребе за појединачним надгробним споменицима", наводи Рашке.

Каже да је град пре неколико година добио сагласност српског амбасадора за предузимање било каквих акција.

„Договорили су се и да се гробље задржи још пар година ако очистимо камење.

„Нажалост, нисмо имали капацитет да га реновирамо како треба, али су барем имена поново постала видљива", додаје немачки активиста.

Што се будућих планова тиче, чекају да виде какав ће даљи одзив бити.

„У случају да будемо имали прилику да радимо интервјуе са потомцима, могли бисмо замислити да додамо материјал и направимо још једну верзију нашег кратког филма", закључује Рашке.

Погледајте видео са архивским снимцима битке за Стаљинград

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]