Вешање на београдским Теразијама: „Симбол почетка страховите нацистичке репресије у Србији"

„Комунистички терориста" - писало је на таблама окаченим о беживотна тела бораца против немачке окупације 1941. године.

У недељу, 17. августа, пре више од осамдесет година, Београђане је рано ујутру сачекао стравичан призор.

Пет припадника покрета отпора је убијено, а њихова тела су обешена о бандере на Теразијама - тадашњем главном тргу престонице.

„Овај догађај представља видљиву и застрашујућу прекретницу у ономе што ће се дешавати у наредној фази нацистичке окупације Београда и Србије", каже истраживач Бранимир Гајић за ББЦ на српском.

„Један по један"

Убијени су у ноћи између 16. и 17. августа.

Њихова тела висила су на Теразијама до увече.

„Према званичној верзији приче, они су најпре убијени у згради суда која се налазила на месту данашњег Трга Николе Пашића.

„Према другим изворима који нису до краја истражени, они су у рану зору убијени ту испод самих бандера, на које су потом обешени", каже Гајић.

Зграда суда била је на месту данашње Комбанк дворане (некадашњи Дом синдиката), а у оквиру ње је затвор нацистичке тајне полиције Гестапо у који су пребачена петорица.

„Убијани су пиштољем, извођени један по један", каже научни сарадник на Институту за савремену историју Раде Ристановић за ББЦ на српском.

Милорад М. Покрајац

Био је прва и са 18 година, најмлађа жртва, ученик седмог разреда гимназије.

„Он је у то време пред усташким злочинима побегао из Винковаца.

„Ухапшен је 15. августа приликом неуспелог атентата на једног немачког наредника који је пролазио његовом улицом", каже Ристановић.

Јован М. Јанковић

Друга жртва био је кројач Јован М. Јанковић, рођен у Доњој Морачи у Црној Гори.

Имао је 21 годину, а ухапшен је дан пред погубљење као припадник комунистичког покрета отпора у Београду.

„Учествовао је у покушају убиства агента Управе града Београда Животу Јеремића", наводи Ристановић.

Атентат није био успешан јер је Јанковићу заказао пиштољ.

Светислав Милин

Кројач и комунистички илегалац у Београду, упахшен је 30. јула због сумње да је планирао нападе усмерене против Немаца.

Рођен је 1915. године у Марадику поред Ирига.

„Породица Милин је изгубила још једног члана као припадника комунистичког покрета отпора - његов брат Сава је стрељан 1942. године", наводи Ристановић.

Ратко Јевић

Сељак из Дрлупе и припадник Космајског партизанског одреда.

Имао је између 28 и 29 година.

Ухапшен је 9. августа.

Велимир Јовановић

Припадник Космајског партизанског одреда из села Парцане.

Био је најстарији од свих ухапшених, рођен 1893. године.

„Јовановића и Јевића ухапсила је жандармерија приликом операције чишћења терена", каже Ристановић.

„Снага кроз радост"

Фотографије показују запањеност пролазника.

Призор са којим су се Београђани суочили, каже Гајић, био је део политике застрашивања и одмазде немачких војно-окупационих власти у Србији.

„То је претећа порука баш у центру града. Они су на тај начин намеравали да напречац смире Србе.

„Разлог томе је устанак монархиста и комуниста против окупатора који је у том тренутку је већ кренуо да буја", наводи.

Додаје да су немачке власти на шокантан и изразито суров начин хтели да покажу Србији да неће имати милости у сузбијању тог устанка.

„Исто тако треба схватити да су Београђани тог момента изгубили, ако су је и имали, сваку идеју да ће под нацистима живот бити близу било какве нормале, што се у наредним месецима и годинама и потврдило", наводи.

На фотографијама се виде рекламе за трке на хиподрому, а на једном транспаренту је писало: „Снага кроз радост" (Kraft durch Freude), што је назив организације за забаву и слободно време.

Ристановић каже да је целокупну операцију пратила полицијска обавештајна структура.

„Постојали су агенти на терену који су имали задатак да забележе реакције обичног становништва на овај чин.

„Они су били сагласни у једном, да су Београђани били згрожени оваквим злочином и да је ова демонстрација насиља и силе изазвала негативно расположење код њих", наводи.

Постоје непроверене назнаке, додаје, да је окупатор мислио да прекине ову операцију и раније скине жртве са електричних стубова - што тврде поједини аутори попут Бранислава Божовића.

Гајић каже да би овај догађај требало посматрати кроз призму тадашњих Београђана „који су већ сами по себи шокирани и затечени".

„Живот се прекинуо, дошла је окупација, нацисти су сурови, претрпели су бомбардовање, било је много мртвих, било је разарања, много послова више није функционисало, привреда је стала, почела је инфлација, новац није вредео", набраја Гајић.

Каже да су нацисти до тог дана страховито инсистирали на нормализацији живота у Београду.

„Трудили су се да покажу како је то сад једна 'нова Европа', да ту почиње 'нови живот' и да више не постоји ништа што је имало везе са старим предратним снагама, да Србија сад почиње да живи једну 'нову димензију живота'", наводи.

Та нова димензија јесте послушност.

„Захтевају да шта год они радили, Срби морају да буду потпуно покорни и мирни.

„Као и да у том миру треба да дочекају то да нацисти убију београдске Јевреје, а затим родољубе, били они монархисти или комунисти", наводи Гајић.

Пиво поред беживотних тела - мит

Многе годишњице овог догађаја у медијима обележила је прича о грађанима који незаинтересовано пију пиће у теразијском кафеу Атина, поред обешених жртава.

Међутим, Гајић каже да се ради о миту који је исковао Станислав Краков, предратни познати писац, касније „избрисан из домаће литературе због сарадње са колаборационистима".

„Приче о пијењу пива је направио сам Станислав Краков из само њему познатих разлога, који је о томе писао у окупационим новинама", наводи.

Овај писац је био нећак Милана Недића, који је био на челу Владе националног спаса од августа 1941. до октобра 1944. у време нацистичке окупације.

„Краков је био један од главних људи окупационе штампе за време рата и био је склон литерарним описима, волео је јаке слике и метафоре.

„Он је био креатор те приче о људима који седе у 'Атини' и безбрижно пију пиво, док висе мртви људи", каже Гајић.

Наводи да сачуване фотографије и снимци са тог места тог дана показују да то баш и није било тако.

„На лицима људи се види и шок и затеченост и гнев, једно врло ружно изненађење, али се не види да седе и пију пиво.

„То је, по мени, један од оних митова који су се из неког разлога укоренили", каже.

Гајић сматра да чак и да су Београђани показали равнодушност према овом злочину, она могла да проистекне из шока од немачког бомбардовања 6. априла 1941.

„Људи су већ видели толико смрти и разарања да им нова смрт није била превише страшна као што је била она када су лешеви лежали разнети по београдским улицама", наводи.

Уместо страха - јачање устанка

Ристановић каже да се не може рећи да је окупатор овом акцијом успео у намери да пацификује овај простор.

„У Београду је већ после три дана извршен нови напад на једног немачког војника.

„У Србији је устанак горео, ако не и јачим интензитетом", каже.

Комунистички илегалци у Београду су после догађаја на Теразијама и других масовних стрељања одлучили да промене тактику пружања отпора.

„Од јесени су кренули да изводе само атентате на припаднике Одељења специјалне полиције.

„Нису више нападали припаднике немачке оружане силе", наводи.

Гајић истиче да догађај на Теразијама није никад у потпуности сагледан у контексту устанка у Србији.

„Ми се нисмо дали, имали смо велики устанак и то је једна од ствари у нашој новијој историји на коју би требало да будемо поносни", каже.

Шта је претходило догађају на Теразијама?

Немци су окупирали Београд 12. априла 1941. године.

„Већ приликом ступања на окупирано тло, Немци су цивилном становништу указали да се неће држати међународног права и да ће управу и окупационе циљеве спроводити најригорозније", каже Ристановић

Међутим, Немци се, додаје Гајић, на њихово изненађење, суочавају са озбиљним припремама устанка у Србији који у том тренутку предводе официри бивше југословенске војске.

„Они нису прихватали капитулацију и сматрали су да герилским видом борбе треба да наставе борбу са нацистима против окупације до коначног ослобођења земље", наводи.

Ристановић каже да је у првим месецима у Београду комунистички покрет отпора изводио акције великог интензитета, али слабе ефикасности.

„Паљене су окупационе новине, били су покушаји паљења аутомобила, успешно је подметнут експлозив у неким индустријским погонима и насумично су вршени оружани напади на носиоце окупационе силе", каже.

Додаје да због тога Немци започињу колективна стрељања, као и вешања, чије су жртве били таоци логора попут онога на Бањици или Топовске шупе у Београду.

Гајић каже да се на све то, од 22. јуна 1941. године, односно дана напада нациста на Совјетски Савез, укључује и Комунистичка партија.

„Она почиње убрзано, после наредбе из Москве, да покреће оружане акције.

„С друге стране, Немци су још осећали гнев због тога што су били принуђени да нападну Југославију и ту држе трупе, јер њима ни рат ни окупација нису били потребни", наводи.

У том контексту се одиграо и догађај 17. августа 1941.

„Окупациона управа није имала на располагању довољно војне ефективе да би угушила устанак, а ситуација се погоршавала из дана у дан.

„Тражили су један упечатљив догађај, који ће према њиховом мишљењу, одвратити становништво од прикључивања устаницима и вршења оружаних акција", каже Ристановић.

Стога је на састанку 15. августа 1941. године у Народној скупштини дошло до одлуке да се изведе јавно вешање заточеника ухапшених као припадници комунистичког покрета отпора.

Састанку су присуствовали војни заповедник за Србију Хајнрих Данкелман и шеф београдског Гестапоа, СС-мајор Карл Краус.

Данкелман је рекао да „жртве одмазде треба јасно означити као кривце из комунистичких редова, како се не би изазвао општи револт и узбуркала национална осећања становништва".

„Сматрали су да ће на тај начин зауставити српски устанак и српску непокорност која их је нервирала.

„То што Срби нису хтели да прихвате да су војно поражени, да су војно окупирани, да морају да седе и ћуте и да им Немци раде шта хоће", каже Гајић.

Ристановић објашњава да су одабрана петорица заточеника, од кога је четворицу ухапсило Одељење специјалне полиције Управе града Београда на чијем челу је био Драги Јовановић, а пети је био заточеник Гестапоа.

Село Скела - непосредан повод за вешање на Теразијама

Смештено између Београда и Шапца, ово село „срављено је са земљом" 15. августа.

„Партизански одред напао је немачко возило у којем су били официр и два војника.

„Село је запаљено, поједини мештани су убијени, а 50 заточеника логора на Бањици је обешено", каже Ристановић.

Разлог одмазде су немачке жртве.

Гајић каже да је одмазда на Теразијама због догађаја у селу Скела нетипична.

„Немци су одмазде практиковали директно на самим местима где је дошло до борбе, као на пример, у Буковима код Косјерића.

„Теразије су биле први случај у Србији да је извршена јавна одмазда на месту које није било директно повезано са борбом", наводи.

То овај догађај чини преседаном, додаје.

„Истовремено је на један застрашујући начин показало шта даље следи", каже.

Ристановић наводи да су Немци за време целе окупације наставили овакве врсте злочина.

„Вешања је било и у Аранђеловцу, Ваљеву и другим градовима окупиране Србије", каже.

Подсећа да се прво вешање догодило 22. априла 1941. године у Панчеву, када је 18 људи обешено на Старом православном гробљу.

Каже да је потребно указати на однос окупатора према становништву.

„Како би разумели репресивну политику у окупираној Србији, морамо схватити да унутар расистичке лествице народа, према нацистичком поимању ствари, Срби нису били добар материјал за асимилацију због нечистог расног састава.

„Ту треба допунити ту слику Првим светским ратом и старом перцепцијом Аустроугарске у којој су Срби приказани као народ краљоубице, заостали балкански дивљаци и томе слично", наводи.

„Сурово, бесомучно кажњавање"

Гајић наводи да је нацистима у сржи политике на окупираним територијама од Атлантика до Волге било кажњавање - „једно сурово, бесомучно кажњавање, у циљу паралишућег психолошког ефекта одустајања од сваке побуне".

Жртве на Теразијама су имали окачене табле са натписом „комунистички терориста" око врата, додаје, зато што су нацисти хтели да истакну разлог вешања.

„Порука је да су страдали зато што су били припадници комунистичких 'банди', како су они говорили", каже.

Додаје да су Немци то радили у Русији, Пољској, Грчкој.

„Где год су желели да страхом и терором да сломе сваки вид отпора, они су увек качили те табле на којима је писало - 'ја сам пуцао на немачку војску' или 'ја сам бандит'.

„То су радили чак и њиховим војницима и људима који су се колебали или дезертирали", наводи.

Гајић каже да је та табла била интегрални део нацистичког модела кажњавања и упућивања злочиначке поруке публици која то треба да види.

„Имате и те плакате на којима су стално претили још од уласка немачких трупа у Београд у априлу месецу, стално су качили нека саопштења.

„У току рата сте редовно имали саопштења да је на пример тог дана стрељано 250 присталица Драже Михаиловића у Јајинцима, или 150 комуниста", наводи.

Нацистима је то био омиљени модус - да се казни сурово, брутално, немилосрдно и да се зна зашто је то урађено, каже.

„Сто за једнога"

Вешање на Теразијама „представља симбол уласка Србије у страховиту нацистичку репресију" јер „од тог дана па све до пролећа 1942. године у насиљу и борбама страда близу 50.000 људи, што је застрашујућа цифра".

„Тог дана јесте обешено петоро људи, али сваки од њих је симбол 10.000 жртава", каже Гајић.

Скоро два месеца касније, 10. октобра, командант Франц Фридрих Беме издао је наредбу да се за сваког убијеног немачког војника стреља 100 талаца, а за рањеног 50.

Окупација Београда

Немачке снаге су за време Другог светског рата у операцији Одмазда бомбардовале Београд 6. априла 1941. године.

Била је то освета за одбијање Краљевине Југославије да се прикључи Тројном пакту који су склопиле Немачка, Италија и Јапан.

Иако је Краљевина Југославија првобитно прихватила овај споразум 25. марта, два дана касније, 27. марта, уследио је војни удар групе југословенских официра и споразум је одбачен.

Споменик родољубима

Скоро 40 година, од 1983, испред палате Симе Игуманова на Теразијама стоји бронзани обелиск висок око четири метра као подсетник злочина на Теразијама.

На њему је рељеф који приказује фигуре ових пет мушкараца.

„Реците земљокрадицама да под овом нашом звездом воћке смрти више не саде, јер ће их појести воћке", стихови су Васка Попе урезани испод натписа „17. август 1941".

Споменик је дело вајара Николе Јанковића.

Две године касније, близу споменика је постављена и плоча са именима настрадалих уз епитаф: „Борцима за слободу које су фашистички окупатори обесили на Теразијама 17. августа 1941. године - грађани Београда".

Плоча је нестала 2008, али је обновљена.

Бандере су, такође, подсећале Београђане на злочин све до средине 1950-тих година, када су пренете на Ново гробље и постављене у Алеју убијених родољуба.

Одатле су без објашњења нестале 2003. године, приликом реконструције тог дела гробља.

Те бандере, пак, нису биле једине на Теразијама које су носиле бреме историје.

Претходно су Аустроугари током Првог светског рата, децембра 1914. године, обесили неколико људи.

Мирољуб Радојчић био је њихова прва жртва на вешалима постављеним на месту садашње фонтане на Теразијама.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]