Балкан и Други светски рат: Зашто је Јасеновац „пропуштена прилика" за помирење

Јасеновац - највећи логор смрти на Балкану из доба Другог светског рата - и даље представља једну од најспорнијих тема у односима Србије и Хрватске, иако је од 22. априла 1945, када је ослобођен, прошло тачно 76 година.

У овом логору, који је на територији тадашње Независне Државе Хрватске постојао између 1941. и 1945. године, највише је било заточених Срба, потом Рома, Јевреја, Хрвата и заробљеника других националности које је овај режим сматрао непожељнима, показују подаци Меморијалног музеја спомен-подручја Јасеновац.

Годинама су се водиле расправе око броја жртава - у хрватској јавности помињане су многоструко мање, а у српској многоструко веће цифре.

Услед чињенице да је већина историјских докумената о Јасеновцу уништена, могуће само оквирно проценити број жртава од 80.000 до 100.000 људи, објашњавају стручњаци.

Колико се о Јасеновцу зна изван граница Балкана?

Један од разлога што су се историчари у свету мало бавили Јасеновцем је „оскудност историјских извора" о овом логору, сматра Алиса Илич, канадска истраживачица и мастер историчарка.

„Многе доказе о овом логору смрти су на крају рата уништиле усташе, поједина документа су уништена деведесетих или су чувана у таквим условима да су временом претрпела оштећења", објашњава Илич, ауторка рада из 2012. године посвећеног начину на који је Јасеновац у Србији и Хрватској представљен у јавном простору.

И докторка Дебра Нил, професорка Државног универзитета Аризоне, потврђује да је „мало људи ван Балкана уопште чуло за Јасеновац".

„У свету се највише пажње посвећује злочинима и геноциду над Јеврејима које су починили нацисти, што је разумљиво када се у обзир узму размере тих злочина", каже Нил, која је докторку дисертацију посветила изучавању улоге Јасеновца за национални идентитет Срба и Хрвата након распада Југославије.

Нил додаје да су „сложеност Јасеновца - на чијем су челу били усташе као колаборационисти, а не нацисти, и најбројније жртве Срби, а не Јевреји, као и мали број истраживања на ову тему, довели до тога да Јасеновац остане на маргини у глобалним студијама Другог светског рата".

Таквој ситуацији је, како примећује, допринело и „дугогодишње потискивање" Јасеновца као теме у бившој Југославији.

„Јасеновац је, после Аушвица и Треблинке [логора у Пољској], био највећи логор смрти у Другом светском рату", подсећа др Рафаел Израели, пензионисани професор Хебрејског универзитета у Јерусалиму.

Међутим, и сам Израели, аутор књиге Логори смрти Хрватске: Визије и ревизије 1941-1945 и председник Међународне комисије за страдање Срба у Сарајеву коју је оформила Влада Републике Српске, за Јасеновац је сазнао тек 2012. године током научне конференције посвећене јасеновачким жртвама.

„Шетао сам подручјем Јасеновца - оно је огромно, по површини је веће него Аушвиц, где је пак убијено више људи", објашњава.

Основни историјски подаци о Јасеновцу

Извор: Меморијални музеј Јасеновац & The Holocaust Encyclopedia

Како се о Јасеновцу говорило у бившој Југославији?

Над меморијалним центром Јасеновац уздиже се споменик жртвама фашизма, Камени цвет од армираног бетона, дело архитекте Богдана Богдановића из 1966. године.

Пут до споменика поплочан је железничким праговима - остацима „пруге којом су транспорти заточеника стизали у логор".

„Из сећања на Јасеновац је у Југославији је намерно избрисана етничка димензија идентитета жртава и починилаца", каже професорка Нил.

„Тако је захтевала политика братства и јединства председника Јосипа Броза Тита", додаје.

У новој држави, подсећа Илич, Јасеновац је „као место насиља које су починили хрватски фашисти, а не нацисти, био препрека ка постизању братства и јединства".

„Зато се о теми Јасеновца у [југословенској републици] Србији разговарало кроз пригушени шапат, а у Хрватској је владала одјекујућа тишина".

Нил оцењује да су „намере југословенског руководства биле добре", али се, баш као у познатој изреки, испоставило да су поплочале пут до пакла.

„Срби су ускраћени за признање да су пропатили, а одузета им је и прилика за зацеле ране, а етничка димензија није заборављена, нити је могла бити избрисана из историјских докумената", наводи она.

То је, како каже, „само одложило" суочавање са овим догађајима, али „није могло да их у потпуности потисне".

Нил оцењује да се „стратегија претварања да се Јасеновац никада није догодио [на начин на који се догодио] само повећала шансе да се то питање у будућности актуелизује кроз насиље уместо кроз помирење".

„Управо се то и десило деведесетих" година 20. века, закључује она.

Процене броја јасеновачких жртава које су од почетка осамдесетих фигурирале у хрватском и српском делу тада југословенске јавности кретале су се од 30 хиљада, па чак до 800 хиљада страдалих.

Ова јавна дебата је током претходне четири деценија поновљена много пута.

Израели истиче да је „на обе стране било претеривања када се говорило о броју жртава".

„У Хрватској је умањиван, у Србији увећаван.

„Да у Југославији нису постојале препреке да се ови злочини истраже, тај период историје би био много боље документован, као што је то случај са Аушвицом", оцењује Израели.

Он додаје да се „често заборавља" на кампове које је НДХ на почетку рата организовала на острву Паг и у Јадовну, недалеко од планине Велебит.

„Ту су између априла и августа 1941. основани први логори смрти за Србе, Роме и Јевреје, а људи из тих логора су пребачени у Јасеновац након што су контролу над подручјем где су се налазили преузели Италијани", објашњава Израели.

Колико је људи настрадало у Јасеновцу?

Према поименичном списку жртава, објављеном на сајту Меморијалног музеја Јасеновац уз ограду да „није коначан нити потпун", истраживачи су до сада идентификовали 83.145 жртава.

Најновије процене Музеја жртава геноцида у Београду показују да је у Јасеновцу погинуло између 122 и 130 хиљада људи, речено је за ББЦ на српском из ове институције.

Музеј сећања на Холокауст Сједињених Америчких Држава процењује да је у Јасеновцу настрадало између 77 и 99 хиљада људи.

Центар „Симон Визентал" наводи број „од најмање" 100.000 настрадалих.

„Пропуштена прилика"

Док је Немачка, из које је потекла фашистичка идеологија која је увукла Европу у рат, уложила велике напоре у суочавање са сопственом прошлошћу, та политика је на Балкану изостала, сматра Нил.

Она истиче да се Немачка „окренула учењу историјских лекција, да се тако нешто више никада не понови".

„Нацистички злочини нису коришћени као политичко оружје нити за демонизацију Немаца, већ се на њих гледа као на производ идеологије и покрета који су се појавили у одређеном историјском тренутку и контексту, а не као дело геноцидног немачког народа", објашњава она.

Уочи и током последње деценије 20. века и распада Југославије, „српски националисти су деведесетих искористили Јасеновац за мобилизацију Срба, говорећи о злој природи хрватског народа уместо да их раздвоје од усташа", оцењује Нил.

„Хрвати су на то одговорили сопственом реториком, демонизујући Србе."

Илич оцењује да „етничке националисте, који су победили у државама насталим распадом Југославије, не занима истина".

„Само их занима да себе виде као жртве, али никако као злочинце."

Илич подсећа да је спомен-подручје Јасеновац затворено током ратова деведесетих, а поново отворено „тек 2005. године".

Хрватска је те године постала чланица Међународне алијансе сећања на Холокауст (IHRA), претходно признавши геноцид над Ромима као „групе која је, уз Србе и Јевреје, највише пропатила у НДХ за време Другог светског рата".

Из Србије су годинама упућивани захтеви да се потврди геноцид почињен над Србима у Јасеновцу, а у Хрватској су мишљења међу историчарима подељена.

Јеврејске, хрватске и друге жртве остале су по страни.

„Док је Јасеновцу у хрватским музејима посвећено веома мало пажње, у Србији се та тема помиње и тамо где историјски не припада - рецимо, на спомен-плочи на Старом Сајмишту [у Београду]", додаје Илич.

Нил сматра да је у Југославији „пропуштена прилика да народи науче историјске лекције".

„Зато су били неспремни за повратак националистичке политике и историја се поновила, стварајући зачарани круг насиља."

За разбијање тог круга, сматра Нил, потребна је „историјска истина и суочавање са околностима које су довеле до Јасеновца".

„Када се на Јасеновац буде гледало као на производ историјских околности, а не као на зло које је починио [хрватски] народ, грађани више неће моћи да буду тако лак плен деструктивних националистичких политика које деценијама потресају Балкан", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]