Други светски рат: Одважна опатица која је сакрила 83 јеврејска детета

Две јеврејске девојчице из Алзаса нашле су се у великој опасности кад је Немачка пре 80 година окупирала Француску. Али док су њихови родитељи и млађа сестра ухваћени и убијени, оне су преживеле - заједно са десетинама друге јеврејске деце - захваљујући храбрости опатице из самостана близу Тулуза.

Дванаестогодишња Хелена Бах играла се у башти са млађом сестром Идом, кад је видела како се приближава војни камион и утрчала у кућу.

Две девојчице и њихова мајка напустиле су дом у Лорену, у североисточној Француској, након немачке окупације у мају 1940. године и почеле да путују ка „слободној зони" на југу земље.

Да би смањили ризик од тога да читава породица буде ухваћена, одлучено је да њихов отац Арон и најстарија ћерка Ани крену на пут одвојено.

Али кад су Арон и Ани ухапшени 1941. године и одведени у заробљенички логор код Тура, Хеленина мајка је изнајмила кућу у близини. Биле су ту и годину дана касније, кад су се Немци довезли путем.

Хелена и осмогодишња Ида утрчале су у кухињу да упозоре мајку.

„Моја мајка нам је рекла да трчимо - да се сакријемо у шуми", каже Хелена.

„Држала сам млађу сестру за руку, али она није хтела да пође са мном. Желела је да се врати мајци. Могла сам да чујем Немце. Пустила сам јој руку и она је отрчала назад."

Сама у шуми, Хелена се крила све док није осетила да је опасност прошла.

Потом се одшуњала назад до куће и пронашла новац који јој је мајка оставила на столу.

„Знала је да ћу се вратити", каже она.

Хелена је одсела код пријатељице коју је стекла у крају. Никад више није видела мајку нити млађу сестру.

Хеленина старија сестра Ани такође се за длаку извукла. После годину дана проведених у логору код Тура, успела је да прескочи ограду и побегне.

Са 16 година, Ани је успела да стигне до теткине куће у Тулузу на југу земље, али чак ни тамо није била безбедна.

Иако породица њене тетке није била званично регистрована као јеврејска и могли су да се претварају да су католици, то није била опција за Ани.

Једног дана у јесен 1942. године, полиција је позвонила на вратима.

„Наредили су: Покажите нам ваш породични албум и сву вашу децу, желимо да их проверимо!'", каже она.

„Срећа мог живота била је да је моја рођака Ида отишла да купи хлеб - зато понекад верујем у чуда. И зато је моја тетка рекла: ово су Естела, Анри, Хелена и, показавши на мене, Ида."

Видео: Тајна словеначка болница коју нацисти нису успели да нађу

Недуго након што је Ани стигла у Тулуз, њена тетка је примила писмо од Хелене, из њеног скровишта код Тура. Потом је организовала њено спасавање.

И тако је једне ноћи млада жена из француског Покрета отпора Маки покуцала на врата куће у којој је Хелена одсела.

„Рекла је да је дошла да ме пронађе, да пређемо линију демаркације", присећа се Хелена. Да би показала да јој могу веровати, извукла је фотографију Хелене коју јој је дала тетка.

Било је то тешко путовање. Млада жена имала је лажне документе у којима су она и Хелена описане као студенткиње, иако је Хелена била још јако млада.

Заустављане су и саслушаване неколико пута.

„Слободна зона" на југу Француске није баш била обећана земља. Влада маршала Филипа Петена, са седиштем у Вишију, доносила је анти-јеврејске законе, дозвољавала да се Јевреји хапсе у Бадену и Алзас-Лорену како би били затварани на и одузимала Јеврејима имовину.

Двадесет трећег августа 1942. године, надбископ Тулуза Жил-Жиро Салијеж написао је писмо свештенству, затраживши од њега да изрецитује писмо пастви.

„У нашој бискупији десиле су се неке потресне сцене", стајало је у писму.

„Деца, жене, мушкарци, очеви и мајке, третирају се као нижа бића. Чланови једне породице су раздвојени једни од других и одвезени у непознатом правцу. Јевреји су мушкарци, Јеврејке су жене. Они су припадници људске расе; они су наша браћа и сестре, баш као и многи други. Један хришћанин то никад не сме да заборави."

Он је уложио протест код власти из Вишија због њихове политике према Јеврејима, док је већина француске католичке хијерархије ћутала.

Од 100 француских бискупа, он је био један од свега шест који су дигли глас против нацистичког режима.

Салијежова порука оставила је снажан утисак на сестру Дениз Бергон, младу игуманију самостана Нотр Дам де Масип у Капдењаку, 150 километара североисточно од Тулуза.

„Тај позив нас је све дубоко дирнуо и срца су нам опхрвале снажне емоције. Повољна реакција на ово писмо била је потврда снаге наше вере, изнад свих странака, изнад свих раса", написала је она после рата 1946. године.

„Био је то и чин патриотизма, јер штитећи потлачене ми смо пружали отпор прогонитељима."

Самостан је имао и интернат, а сестра Дениз знала је да ће бити могуће сакрити јеврејску децу међу његовим католичким ђацима.

Али она се плашила да ће угрозити опатице и због неискрености на коју ће бити приморани.

Њен властити бискуп подржавао је Петена, тако да је писала надбискупу Салијежу тражећи од њега савет.

Она је у свом дневнику забележила његов одговор: „Лажимо, лажимо, кћери моја, док год спасавамо људске животе."

У зиму 1942. године, сестра Дениз Бергон већ је сакупљала јеврејску децу која се скривала у пошумљеним долинама и клисурама региона око Капдењака, познатог као Л'Аверјон.

Како се хапшење Јевреја - које су спроводиле немачке трупе и, од 1943. године, фашистичка паравојна формација Милиција Француске - појачавало, број јеврејске деце која су се скривала у самостану на крају је нарастао на 83.

Међу њима је била и Ани Бах, чија је тетка схватила да ће она тамо бити безбеднија него у Тулузу, а за њом је недуго затим стигла и Хелена, коју је директно у самостан одвела њена пратиља из Покрета отпора.

Хелена се коначно осећала безбедном, иако су је по доласку опхрвале емоције.

„У почетку ме је мадам Бергон одвела у собу и трудила се да се осећам као да су ми родитељи ту, па ми је била као мајка", каже она.

Истовремено, почела је да је мучи судбина њене млађе сестре Иде.

„Сваке вечери прво смо морали да урадимо домаћи задатак. И онда кад бисмо га завршили, могли смо да изађемо да се играмо.

„Стално сам мислила на то да моја сестра није пустила моју руку, била би са мном у самостану", каже она.

Други јеврејски избеглица из Алзас-Лорена био је дечак по имену Алберт Сејфер, која је био неколико година млађи од сестара.

„Окружени високим зидинама, били смо као у тврђави", каже он.

„Били смо срећни. Заправо нисмо осећали рат, упркос чињеници да је свуда око нас владала опасност."

Родитељи и њихови старатељи слали би децу са новцем, накитом или другим драгоценостима како би платили за старање о њима, пре него што би дали све од себе да побегну из Француске.

Сестра Дениз водила је строгу евиденцију.

„Од почетка 1944. године, хапшења Јевреја почела су да буду строжа и бројнија", присетила се она 1946. године.

„Молбе су стизале са свих страна и добили смо петнаестак девојчица, од којих су неке пуким чудом успеле да побегну од Гестапоа."

Она је додала: „Она су просто постала наша деца и ми смо се обавезали да истрпимо све што будемо морали како бисмо их безбедно вратили родитељима."

Сем сестре Дениз, само је директорка школе Маргарит Рокес, њен капелан и двоје других сестара знало праву истину о пореклу деце.

Преосталих 11 опатица знало је да су одређени број деце избеглице из Алзас-Лорена, али нису знале да су она Јевреји - а нису ни званичници које је сестра Дениз све више и више притискала за дозволе за следовања.

Дечје непознавање католичких ритуала претило је да их разоткрије, али смишљено је објашњење.

„Дошли смо са истока Француске, места са много индустријских градова и много радника који су били комунисти", каже Ани.

„Тако да смо се претварали да смо деца комуниста која не знају ништа о религији."

Што је рат дуже трајао, то је положај деце постајао све опаснији и сестру Дениз почели су да брину могући претреси.

„Иако су сви компромитујући папири и накит породица деце већ били сакривени у најтајновитијим куцима куће, нисмо се осећали безбедно", написала је она у дневнику 1946. године.

„И тако, касно ноћу, док су сви у кући спавали, ископали смо рупу за скривене ствари у башти самостана и закопали најдубље што смо могли све што је могло да нас компромитује."

У мају 1944. године, ратом прекаљена елитна СС дивизија позната као Дас Рајх стигла је у овај крај право с Источног фронта.

Негде у то време, Ани се сећа да је припадник Покрета отпора стигао са забрињавајућим упозорењем.

„Једног дана огласило се звонце. Будући да је сестра задужена за врата била негде далеко, сама сам их отворила", каже она.

„Ту је стајао један младић. Рекао је: 'Брзо! Морам да причам са вашом директорком! Веома је хитно!'

„Човек нам је рекао да смо разоткривени. Раширила се вест о томе да манастир крије јеврејску децу."

Сестра Дениз сковала је план са Покретом отпора, који је пристао да испали хице упозорења у ваздух уколико се непријатељ буде приближавао.

„Деца би одлазила на спавање, старија упарена са млађом, и чим чују први пуцањ у ноћи, у тишини али у журби, морала би да стигну до шуме и препусте кућу окупатору", написала је она 1946. године.

Али убрзо после тога она је одлучила да сакрије децу не чекајући да се окупатор појави. Једна група, укључујући Ани, одведена је у капелу.

„Капелан је био снажан и могао да је подигне клупе. Отворио је врата у поду. Ми смо се спустили тамо доле", каже она.

Мали подземни простор био је 2,5 метара дугачак, а мање од 1,5 метра висок.

Седморо деце провело је пет дана згурено тамо доле. Нису могла да се усправе нити да легну да спавају током дугих ноћи, а допуштено им је само на кратке периоде у раним јутарњим часовима да вежбају, пију, једу и одлазе у тоалет.

Ваздух је стизао кроз мали отвор који је излазио на двориште.

„После пет дана проведених тамо, више није могло да се издржи", каже Ани.

„Замислите само да су калуђерице биле ухапшене", додаје она.

Ти дани проведени под земљом обележили су Ани за читав живот - она од тада спава с упаљеним ноћним светлом. Хелена је имала среће јер је била смештена код једне локалне породице.

Иако није ушао у сам манастир, СС је оставио трагове разарања на његовом прагу.

„Пронашли смо неке макисарде [чланове Макија, француског покрета отпора] који су убијени и остављени да леже на путу. Немци су желели да их оставе ту за пример другима како не би пружали отпор", каже Ени.

Сестра Дениз је желела да ода почаст мртвима и замолила је Ани да јој помогне да остави цвеће на сваком од мртвих тела.

У јуну 1944. године, Дас Рајх је добио наређење да иде на север да би се придружио кампањи за заустављање савезничког искрцавања у Нормандији.

Успут је учествовао у два масакра чији је циљ био да казни мештане за макијевске активности у крају.

Потом, кад је стигао у Нормандију, опколила га је америчка Друга оклопна дивизија и сатрла - изгубили су 5.000 људи и више од 200 тенкова и других борбених возила.

Након што је југ Француске ослобођен у августу 1944. године, јеврејска деца полако су почела да напуштају самостан.

Алберт Сејфер се вратио код породице, укључујући оца, који се жив вратио из Аушвица. Ани и Хелена нису биле те среће.

Иако је њихова тетка преживела, њихови родитељи и млађа сестра Ида убијени су у Аушвицу.

Ани се скрасила у Тулузу, удала се, родила децу и недавно постала прабака. И даље се редовно виђа са Албертом, који сада има 90 година.

Хелена се удала и родила сина, скрасивши се у Ричмонду, у западном Лондону. Са 94 и 90 година, две сестре путују између Лондона и Тулуза да би се посећивале што чешће могу.

Оне сестру Дениз зову „нотр дам де ла гер" - наша дама од рата.

Биле су тужне што су морале да се опросте од ње и редовно су је посећивале до краја њеног живота.

Док су Анина деца била млада, она би их често водила са собом, како би одржала овај период историје живим за њих - као стални подсетник на оно што је јеврејски народ претрпео.

Сестра Дениз је остала у манастиру и наставила да ради све до смрти 2006. у 94. години. Касније у животу помагала деци у неповољном положају, а потом имигрантима из Северне Африке.

Њој је 1980. године Меморијална установа за хероје и жртве холокауста Јад Вашем доделила титулу Праведнице међу народима.

Једна улица у Капдењаку носи њено име, али поред тога једини споменик у њену част налази се у кругу манастира.

На њему пише: „Ово дрво кедра посађено је овде 5. априла 1992. године у знак сећања на то што је 83 јеврејска детета (између децембра 1942. и јула 1944. године) спасила Дениз Бергон… на захтев монсињора Жила-Жироа Салијежа, надбискупа Тулуза."

Споменик се налази близу места где је сестра Дениз закопала накит, новац и све драгоцености које су родитељи оставили за собом - а које им је она вратила, нетакнуте, након рата, како би им помогла да поново заснују породице.

Погледајте и како се Иван Ивањи присећа боравка у Аушвицу и онима који данас пате

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]