Други светски рат: Жена која је сведочила бизарном крају француских колаборациониста

Када је у петак, 8. новембра, у Паризу преминула старица, о њеној смрти је у новинама објављено свега неколико параграфа.

Лусет Детуш је имала 107 година и некада је њено име било веома познато. Плесачица и супруга, а касније удовица, најконтроверзнијег француског писца прошлог века, Луја-Фердинанда Селина.

Детуш је, уједно, и последњи преживели сведок трагикомичних, последњих дана француског колаборационистичког режима и дана које су сарадници нациста провели не у Вишију, већ у бизарној француској микродржави основаној у замку на југу Немачке.

Колаборационисти у бегу

Септембар 1944. године, ближи се крај Другог светског рата у Француској. Париз је пао пред савезницима. Немци се повлаче.

Шта онда да радите, ако сте били њихов сарадник?

Не сарадник ниског нивоа који је држао све опције отвореним. Такви би само повили главу и надали се да нису довољно битни да буду примећени.

Не, говоримо о онима који су били најгласнији. Онима који су дочекали Немце раширених руку, онима који су оснивали политичке партије како би подржали нацисте, онима који су били на челу про-немачке милиције, ишли у лов на чланове Отпора и слали трупе да се боре уз Немце на Источном фронту.

Или можда о награђиваном романописцу, само неколико година раније слављеном као фантастичном, новом гласу француске фикције. Писцу који је затим употребио перо како би на папир ставио најокрутније антисемитске клевете, такве да су заправо срамотиле Немце, и који је током немачке окупације Париза сасвим отворено био на страни нападача.

Такав је био Луј-Фердинанд Селин (рођен као Луј-Фердинанд Детуш), познат и као само Селин, аутор књиге Путовање накрај ноћикоја се и данас сматра једним од великих дела европске књижевности.

Уточиште - замак у Немачкој

Селин је знао да мора да оде. Био је месо за вешала. Уколико би га се дочепала руља, био би линчован. Ако би му судили, био би погубљен.

Тако је Селин побегао из Париза и, након разних авантура, завршио у надреалистичком крајолику малог градића у Немачкој, Зигмарингену.

Зигмаринген је, такође, дворац стар 1.000 година у власништву династије Хоенцолерн - смештен на гребену високо изнад Дунава.

И управо су у овој замак, у септембру 1944. године, доведени најтврдокорнији колаборационисти из Француске. Аристократе у чијем власништву је замак био, Адолф Хитлер је већ избацио. Французима је дозвољено да, на неколико месеци, овде оснују уврнуту копију француске државе у егзилу - са све заставом, границама и страним амбасадама.

Више од хиљаду Француза је дошло и живело овде, међу њима и Селин у пратњи супруге Лусет. Тада је имала 32 године.

Лусет је тако постала последњи сведока ове чудновате земље - последње цртице срамног Вишија, француског колаборационистичког режима.

У септембру 1944. године, Немци су на силу у замак Зигмаринген довели Филипа Петена и Пјера Лавала, шефове колаборационистичке владе. Немци су желели да задрже могућност евентуалног повратка у Француску.

Петен и Лавал су, међутим, одбили да сарађују, па је вођство над овом владом у егзилу препуштено групи екстремиста на челу са човеком под именом Фернанд де Брињон.

Петен је живео на врху дворца, а Лавал на спрату испод. Они су се толико мрзели да никада нису говорили један са другим. Испод њих, били су разни такозвани министри који су се мували по замку и постављали микроскопска бирократска царства у ходницима обложеним таписеријама, ловачким трофејима и портретима давно заборављених Хоенцолерна.

То су биле чињенице. Много је занимљивије замишљати како су они уопште ту живели - и ту нам у помоћ стиже Селин.

Назад у Паризу педесетих, Селин живи са Лусет тик изван Париза. Написао је књигу Од замка до замка о животу у Зигмарингену. Попут многих Селинових дела, звучи као бунцање измученог ума.

Али иза бомбастичних речи, можете да осетите какво је лудило владало тамо. Британски бомбардери непрестано надлећу; у граду нема друге хране осим купуса и цвекле, а тоалети су преплављени.

У замку, Селин - по образовању лекар - посећује пацијенте: неки се претварају да и даље све може бити спашено и говоре о тајном оружју и групама партизана у шуми; други прибегавају суморном хумору; неки буквално полуде.

Сви знају да су доласком у Зигмаринген изгубили могућност да буду рехабилитовани. Они су издајници и крај долази. Али живот се мора живети - још увек.

На крају, Селин је некако преживео, као и његова супруга. После неколико година боравка у Данској где су неко време били у затвору, дозвољено им је да се врате у Француску.

Када је Селин преминуо 1961. године, његова удовица је на гробљу подигла заједничку надгробну плочу са његовим именом, а поред ње и датуми "1912-19 ...".

Претпостављала је да ће бити мртва до краја века. Живела је 20 година дуже.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]