Кад људи лете: Магија новогодишње Турнеје четири скакаонице

Оберстдорф, Гармишпартенкирхен, Инзбрук, Бишофсхофен.

Крајем сваке године, баш у данима када Земља заврши круг око Сунца, а календари се ресетују, очи читавог света упрте су у четири наизглед обична места у Немачкој и Аустрији.

Тамо где гравитација не важи, а људи добијају способност летења, пркосећи законима и физике и свих других наука.

И тако сваке зиме, још од давне 1953, новогодишња Турнеја четири скакаонице, постаје један од најважнијих спортских догађаја планете.

„Део магије је сигурно у веома дугој традицији“, каже Матјаж Зупан, бивши словеначки ски скакач, за ББЦ на српском.

„Бити тамо је стварно нешто посебно и сваки пут је другачији осећај него код других скакаоница - много више новинара и имаш осећај да се нешто посебно догађа“, описује Зупан, који већ деценијама ради као тренер ски скокова.

Дакле, четири скакаонице су за ски скокове оно што је Вимблдон за тенис, кажем му.

„Да, можемо тако рећи“, одговара уз осмех Зупан, освајач сребрне медаље за Југославију у ски скоковима на Зимским олимпијским играма (ЗОИ) 1988. у Калгарију.

Миран Тепеш, из тог сребрног тима плавих, који су још чинили Примож Улага и Матјаж Дебелак, додаје и значај маркетинга и новца уложеног у Турнеју, поредећи је по значају са Олимпијским играма.

„Притом, скокови су интересантни због четири различите скакаонице - по, између осталог, величини, дужини, нагибу, доскочишту - у само неколико дана, па се ретко дешава да скакачима добро иде свуда“, каже Тепеш за ББЦ на српском.

Само су тројица за више од седам деценија успела да у једној години победе на све четири: Славни Немац Свен Ханевалд, Камил Стох из Пољске и Рјоју Кобајаши из Јапана.

„Кад се први пут нађете на врху скакаонице, можете само у неверици да одмахујете главом над оним што ски скакачи раде - већина људи тако реагује", каже Хорст Нилген, аутор књиге о најлепшим ски скоковима у историји, за ББЦ на српском.

Четири скакаонице назива „снажним и препознатљивим брендом који привлачи огромну публику, међу њима и оне који иначе не прате ски скокове“.

Из медијског угла се одвија у идеалном периоду када нема много других великих спортских догађаја, додаје Нилген, званичник Међународне скијашке федерације (ФИС).

„Веома, веома тежак и комплексан спорт, иако на око делује једноставно“, истиче из угла гледаоца Ненад Стевановић, љубитељ и тренер ски скокова из Србије, за ББЦ.

„Увек је могуће неко изненађење, подбачај, услови се мењају и сваки детаљ може да буде одлучујући, зато је она и неукротива и интересантна“, додаје Стевановић, чији се син Никола до пре неколико година пробијао као „први српски ски скакач“.

О четири скакаонице

Причу о Четири скакаонице покренуло је неколико људи из аустријског Инзбрука и немачког Гармишпартенкирхена, ни не слутећи у шта ће се њихова идеја претворити.

Током лета 1949, док се Европа и даље опорављала од Другог светског рата, окупили су се како би разговарали о стварању турнеје у скијашким скоковима.

Три године касније, после дуге и страствене расправе, настао је родни лист „Немачко-аустријске турнеје у скијашким скоковима“, пише се у званичној историји.

Скраћено, Турнеје.

Гармишпартенкирхен, који је већ имао новогодишње такмичење, нашао се на списку домаћина, као и Инзбрук и Бишофсхофен, тако да је било потребно наћи четвртог члана екипе.

Тачније, другог немачког, да би било 2:2.

У ужи избор ушли су Берхтесгаден, Фисен и Оберамергау, који су у то време имали и скакаонице и организационе тимове, али је изабран Оберстдорф.

Први пут се скакало у зиму 1953. у Гармишпартенкирхену, пред „20.000 одушевљених гледалаца“, пише на сајту ФИС-а.

Учествовали су такмичари из шест земаља: Немачке, Аустрије, Шведске, Норвешке, Швајцарске и - Југославије.

Југословене су представљали Словенци Карел Кланчник, Јанез Полда и Јоже Зидар.

„Играле су се у Југославији и кошарка и фудбал, али то највише код вас (у Србији) и у Хрватској“, каже ми 57-годишњи Зупан, данас тренер ски скокова у Јапану, где је сарађивао и са славним Кобајашијем.

„У Словенији је то увек било скијање, па су то сви пратили.

„Добро, нисмо били баш као (словеначка НБА звезда Лука) Дончић, али били смо популарни“, додаје уз осмех бивши селектор Словеније, која је на ЗОИ 2002. дошла до бронзе, а Рок Бенкович 2005. до титуле шампиона света у ски скоковима.

У међувремену је Зупан радио у Француској, Русији и Бугарској.

Године су се смењивале, а скокови се опстајали, упркос бројним „политичким и природним препрекама“, попут Хладног рата и повременог изостанка снега.

Популарност словеначких скијаша и ски скакача врхунац достиже током 1980-их, када Бојан Крижај слаломом ломи срца, док Јуре Франко осваја сребро у алпском скијању на ОИ у Сарајеву 1984. године.

Матеја Свет у Калгарију 1988. такође долази до сребра у алпском скијању, а стижу и прве медаље у ски скоковима: Матјаж Дебелак бронзу индивидуално, као и њих четворица сребро тимски.

„Доста једрим и на Јадрану нас још знају - кад кажеш некоме ски скокови, помињу пар имена из историје, али и то све мање“, каже 64-годишњи Тепеш, који је већ десет година високи функционер у женској конкуренцији ски скокова.

Први је од Словенаца до титуле у Четири скакаонице, у сезони 1996/97, дошао Примож Петерка, да би две деценије касније (2015/2016) то поновио Петер Превц.

„У Словенији Четири скакаонице имају виши статус него обична такмичења у Светском купу, пошто је сигурно најважније оно на нашој Планици крајем сезоне“, истиче Тепеш.

„Онда Олимпијске игре, па Турнеја четири скакаонице“.

Технички гледано, објашњава Нилген, Турнеја је само једно од надметање која се од новембра до марта бодују за Светски куп по окриљем ФИС-а.

Исти су такмичари, упоредиве скакаонице и готово иста правила.

Разликује се само ниво интересовања публике.

„Четири скакаонице су увек сјајна прилика да широј јавности приближимо чаролију овог спорта", каже Нилген, задужен за ски скокове у оквиру ФИС-а.

„Не сећам се моје прве Турнеје, али се сећам тренутка када сам први пут стајао поред скакаонице и видео такмичара како пролази поред мене брзином од око 100 километара на сат - био сам потпуно опчињен".

Србија никада није имала представника на Четири скакаонице, али љубитељи све добро прате.

„Магија је и у томе што се све дешава баш у периоду када очекујемо крај старе и почетак нове године, уз тај снег и зимски амбијент“, каже Ненад Стевановић, један од администратора Фејсбук групе љубитеља ски скокова из региона.

„Престиж освајања новогодишње турнеје је нешто по чему се издвајају врхунски и легендарни скакачи“.

Рекорди, статистика и занимљивости

Четири скакаонице 2025/2026

У Оберстдорфу је славио Домен Превц, тренутно први у генералном пласману Светског купа.

Превц је млађи брат Петера Превца, бившег шампиона Четири скакаонице и старији брат Нике Превц, тренутно друге у Светском купу, који је два пута освајала.

Словенца многи издвајају као једног од главних фаворита за титулу, уз Кобајашија.

Као бившег селектора словеначке репрезентације и члана јапанске компаније чији је део и Кобајаши - тамо ски скакаче воде компаније, не клубови - Зупана питам шта Кобајашија и Превца чини тако успешнима.

„Добри су летачи, имају осећај за лет“, одговара после кратке паузе.

„Веома су концентрисани, не брину какво је такмичење у питању, увек одраде све што треба, прилагоде се на околности и нису тако осетљиви на притиске и очекивања.“

Радио је дуго и са Норијакијем Касаијем, једним од легендарних скакача, који лети и у 53-години, што га чини једним од најстаријих активних спортиста на свету.

„Он је феномен“, каже Зупан.

„И у 53. години може да буде конкурентан, можда не за топ десет у Светском купу, али за најбољих 30 свакако“.

Када се скаче, објашњава, не може да се „скаче мало или спорије, као кад возиш бицикл, па радиш то лаганије".

„У ски скоковима кад идеш онда идеш, за кратко време мораш да се одразиш.

„Није једноставно, али Касаи и даље све добро прихвата, има искуство и технику која му још добро ради, тако да се не зна колико ће дуго још скакати.“

На Четири скакаонице Зупан је ове године стигао као тренер такмичарке Јуки Ито, а тај посао и ски скокови га и даље испуњавају задовољством.

И у Јапану му је лепо, истиче.

Другачија је култура, али се добро поклапа са његовим карактером.

Стевановић за то време прати млађе скакаче и нова имена - „у рангу мог сина, док смо покушавали да уђемо у Светски куп“ - али истиче да не треба отписивати ни искусне такмичаре који се спремају за Зимске олимпијске игре у фебруару.

„Ове године су новогодишње скакаонице у сенци ЗОИ, тако да ће многи чекати шансу тек за два месеца и не би било изненађење да неки и одустану од дуела и бодова“, каже.

Ски скокови и Србија

О Ненаду Стевановићу и његовом сину Николи пре неколико година писало се као о „првом српском тренеру и такмичару у ски скоковима“.

Од тада - тишина.

„Покушали смо да направимо велики пробој, али је реалност сурова и бескомпромисна“, каже ми 54-годишњи Стевановић, по занимању професор социологије, који живи у Смедереву.

Србија, истиче, једноставно нема услова за ски скокове, нити традицију у том спорту, који може да буде веома скуп, па пробијање у њему пореди са „пењањем на Хималаје“.

Раније је у Србији постојало пет ски скакаоница - Авала, Кошутњак, Фрушка Гора, Гоч, Копаоник - а сада нема ниједне, писали су медији.

Због тога су Стевановићи правили импровизовану скакаоницу иза куће или ишли у Словенију.

„У смислу ски спортова, нажалост, спадамо у трећи свет“, сматра Стевановић.

„Имао сам велики ентузијазам, али се једноставно не може опстати две или три године само са тим, а да нико не стоји за вас."

Тешко се на само лични подухват стиже било где, истиче.

„Никола је, сасвим исправно, одлучио да одустане и посвети се факултету, на завршим годинама је математике у Болоњи“.

Питање је, како каже, да ли ће у скоријој будућности бити сличних пројеката у Србији.

„Велики је ризик покренути кампању, а да те сезоне ништа не урадите, док су за значајније резултате потребне године - дуг рад, упорност и мало спортске среће.

„Није то ни оне ман схоw, нити ишта може преко ноћи“.

Да би се нешто померило са мртве тачке, потребни су „мала кадровска база и добар пројекат“, као и „неколико импровизованих скакаоница за децу“, где би се селекцијом у предшколском периоду издвојила она која би могла да се такмиче, наводи.

„И даље сам у спорту на све могуће начине, и као посматрач и као техничко лице, али више нисам тренер јер немамо никога ко би се окушао, сви знају да је то тежак пут.“

Док прича о ски скоковима, које прати још од кад је био дете, у гласу му се осећају страст и емоција.

„Ски скокове сматрам начином живота и верујем да ћу још много година на овај или онај начин покушавати да мотивишем људе и будем у томе.

„Никола је мало стасавао уз нас, па се и он заљубио. Код њега је то можда и прошло, али код мене никако да прође.

„Можда сам неизлечив“, закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]