Други светски рат, Холокауст и нацисти: Девојчица из логора смрти која је опростила нацистима

Приче Еве Кор започиње као и у случају многих других жртава Холокауста, хапшењем за злочин припадности проказаној заједници.

„Једног дана 1944. године, моја породица и ја били смо ухапшени и нагурани у сточни вагон, без хране или воде", рекла је она за ББЦ.

„Пребацили су нас у Пољску и оставили су нас на перону за селекцију нацистичког логора смрти Аушвиц."

Тад је чувар запазио да је она посебна.

„Приметио је мене и моју сестру Миријам, како се чврсто држимо за моју мајку."

Придошлице у Аушвиц биле су класификован по доласку: слаби, који су одмах ишли у гасне коморе, и јаки, који су били одвођени на принудни рад.

Али постојала је и још једна категорија: они које ће бити од користи доктору Јозефу Менгелеу и његовим асистентима.

„Силом нас је одвојио из руку наше мајке.

„Сећам се да сам само гледала у њу. У то време то нисам знала, али никад је више нећу видети."

Ева и њена десетогодишња сестра спасене су зато што су биле идентичне близнакиње, а Менгеле их је желео за своје експерименте.

Прва ноћ је била стравична…

„На прљавом поду били су разбацани лешеви три девојчице.

Њихова тела била су гола, а очи широм отворене. Био је то језив призор.

„Никад у животу пре тога нисам видела мртву особу.

„То ме је потресло.

„Обећала сам себи да ћу урадити све што могу да Миријам и ја не завршимо на поду помоћног објекта, и да ћемо некако преживети и изаћи из логора живе."

Менгеле је био асистент славног научника који је проучавао близанце у Институту за наследну биологију и расну хигијену у Франкфурту; почео је да ради у Аушвицу у мају 1943.

Тамо је имао неограничене изворе близанаца за проучавање и није био проблем ако случајно умру.

Као доктор Аушвица од 1943, Менгеле је мучио више од 1.000 близанаца и других затвореника у склопу изопаченог доживљаја науке.

„Остављали би нас голе сатима и мерили су сваки делић наших тела.

Било је страшно и понижавајуће", присећа се Ева.

„Три пута недељно водили су нас у лабораторију за анализу крви, везивали обе моје руке и узимали много крви из леве - понекад толико да бих изгубила свест.

Желели су да знају колико крви особа може да изгуби а да и даље остане жива.

„Убризгавали би нам и инјекције: минимум пет у моју десну руку. Те су биле смртоносне."

Једног дана, након што је примила инјекцију, Ева се озбиљно разболела.

„'Штета, толико је млада да јој је остало свега две недеље живота', рекао је Менгеле. Знала сам да је у праву. Али одбијала сам да умрем.

„Ако бих умрла, Миријам би такође добила смртоносну инјекцију да би он могао обема да нам отвори тела и упореди наше аутопсије.

„Наредне две недеље, обитавала сам између живота и смрти. Све чега се сећам је да сам пузала по поду бараке јер више нисам могла да ходам.

„И док сам пузала, свест ме је напуштала, налазила бих се између свести и несвести, али сам све време себи говорила: 'Морам да преживим, морам да преживим.'"

Ева и њена сестра јесу преживеле и 1945. године су пуштене из Аушвица.

„Девет месеци касније, вратиле смо се кући, само да бисмо откриле да нико из наше породице није преживео.

Затекле смо само три згужване фотографије… то је све што је остало од моје породице."

Ева се удала и засновала породицу у Сједињеним Америчким Државама.

Али здравље њене сестре било је нарушено као последица нацистичких експеримената.

„Донирала сам јој 1987. године један од мојих бубрега да бих је спасла, али она је умрла 1993. и ја сам била неутешна."

„Она је била једина из моје породице која је преживела.

„Била сам љута."

Како су године пролазиле, Ева је покушавала да залечи ране из своје трауматичне прошлости.

Предузела је необичан корак: контактирала је нацистичког доктора Ханса Мунка.

Двадесетог августа 1993. године, Ева је пошла на пут до Немачке да га сретне.

„Била сам невероватно нервозна и уплашена. Доктор Мунк је у то време имао 82 године.

„Дочекао ме је са љубазношћу, поштовањем и увиђавношћу. Била сам изненађена да један нациста може да се односи према мени са поштовањем.

„Ханс Мунк је био бактериолог у Аушвицу, али је имао и још једно задужење: чекао би испред гасних комора и кад би људи умрли, потписивао би њихову смртовницу.

„Без имена, само број људи који су умрли.

„И рекао ми је: 'То је мој проблем, то је ноћна мора са којом ја морам да живим.'

„Питала сам га да ли је вољан да пође са мном у Аушвиц и каже исто то што је рекао мени. А он је рекао да би волео то да уради."

Доктор Мунк је поново посетио гасне коморе са Евом да би потписао документ којим је потврдио да су оне постојале.

Ева је желела некако да му се захвали за то.

„Знала сам да је захваљивање нацисти сулуда идеја… преживела из Аушвица се захваљује нацисти! Људи ће мислити да сам скренула с ума.

„Покушала сам да нађем неки начин да му се захвалим и после 10 месеци, јавила ми се проста идеја:

„Шта би било кад бих му написала писмо у ком му опраштам, ја преживела из Аушвица?

„Знала сам да би му тај поклон много значио.

„Али открила сам да је то за мене било трансформативно искуство: открила сам да у себи поседујем моћ да опростим.

„Нико не може да ми да ту моћ. Нико не може да ми одузме ту моћ.

„Да бих ставила себе на пробу, одлучила сам да могу чак и да опростим Менгелеу, особи која ми је живот претворила у пакао."

Менгелеа је ухапсила америчка војска, али га је пустила јединица која није била свесна да се његово име налази на списку највећих ратних злочинаца.

Радио је као фармер у Баварској, пре него што је побегао у Аргентину 1949. године.

Иако су западнонемачке власти издале налог за његово хапшење 1959, Менгеле је остао да живи у Јужној Америци, све до смрти утапањем после можданог удара у одмаралишту у Бразилу 1979.

Сахрањен је у Сао Паулу под именом „Волфганг Герхард".

Али Еви није било потребно да он буде жив да би му опростила.

„Није било лако, али осећала сам се као да сам се решила огромног терета. Коначно сам се осећала слободно.

„Ко одлучује да ја, као жртва, морам читавог живота да будем тужна, бесна, очајна и беспомоћна?

„Одбијам то.

„Никад више не можете да промените оно што се десило у прошлости. Можете да промените само реакцију на то.

„Моја сестра и ја смо биле претворене у људске заморчиће. Наша читава породица је побијена.

„Али ја имам моћ да опростим.

„А имате је и ви."

Ева Кор је умрла, у 85. години, током једног од њених годишњих путовања у Пољску у јулу 2019. године

Погледајте видео о годишњици ослобођења Аушвица

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]