Други светски рат и злочини: Ефраим Зуроф и лов на нацисте - како смо нашли Динка Шакића и зашто нам је измакао Шандор Кепиро

Прошло је осамдесет година од почетка Холокауста, а 75 година од окончања Нирнбершких процеса, када су кривично гоњени неки од „архитеката" масовних убистава.

Било који преостали починиоци сада су у поодмаклим годинама и највероватније им није остало још много времена на свету.

Због чега онда ветеран међу ловцима на нацисте доктор Ефраим Зуроф и даље истрајава у мисији да их пронађе?

Зуроф каже за ББЦ да има бројне разлоге за то, али први и најпречи је тај што се „нацисти не кају".

„За све ове године нисам срео нацистичког злочинца који се покајао и тражио искупљење", каже он, седећи у свом дому у Израелу.

Доктор Зуроф, главни ловац на нацисте из Центра Симон Визентал и директор његове јерусалимске канцеларије, шокиран је сугестијом да би поодмакла доб нацистичких криминалаца могла да буде олакшавајућа околност.

Он процењује да је на слободи још неколико стотина нациста и чврсто је решен да их приведе правди.

Куцање на врата

У овом тренутку, пред судом у Немачкој је двоје осумњичених нациста, а доктор Зуроф пажљиво прати поступак.

Јозеф Шуц, који има 100 година, оптужен је да је радио као чувар више од три године у концентрационом логору Сашенхаузен у Немачкој.

Оптужен је за саучесништву у 3.512 убиства.

Друга осумњичена је 96-годишња жена Ирмгард Фурхнер.

Она је радила као секретарица команданта концентрационог логора Штутхоф, близу Гдањска у Пољској, између јуна 1943. и априла 1945. године.

Фурхнер је покушала је да побегне пред почетак суђења

Током тог периода убијено је 11.430 затвореника.

„Док год ови напори не престају, ти људи у теорији не могу мирно да спавају ноћу и никад не могу бити сигурни да им једног дана неко неће покуцати на врата", каже доктор Зуроф.

Он тврди да време не умањује кривицу и да старост не сме да буде изговор да не буду осуђени за ужасна зверства.

Успешно кривично гоњење доноси осећање задовољења правде породицама жртава, каже он, и служи као снажан фактор одвраћања код потенцијалних будућих починилаца.

Победе на суду

У последње четири деценије, доктор Зуроф је покушао да пронађе више од 3.000 осумњичених нацистичких злочинаца који су живели у 20 земаља, иако су неки од њих умрли пре него што је успео да стигне до њих.

Само је четрдесетак случајева заправо завршило на суду, а још мање резултирало пресудом.

Ипак, доктор Зуроф је веома оптимистичан по питању исхода случајева у Немачкој захваљујући изменама закона.

„У прошлости, пре више од 12 или 13 година, да бисте кривично гонили нацисте у Немачкој морали сте да докажете да је особа починила конкретан злочин над конкретном жртвом и да је њена мотивација била расна мржња", каже Зуроф.

То је, како додаје, било практично немогуће у већини случајева, али сада је тај захтев укинут.

„Данас треба само да докажете да је особа служила у конкретном логору смрти - у ком је постојала гасна комора или висока стопа смртности - а то можете да се постигне са документацијом", наводи.

Пут низбрдо

После завршетка Другог светског рата, многе су земље похапсиле нацисте и њихове сараднике и покренуле судске поступке против њих.

„Нирнбершки процеси били су само врх леденог брега", каже доктор Зуроф.

„У свакој земљи у Европи било је стотине случајева, некада хиљаде, у Западној Немачкој од 1949. до 1985. године било је 200.000 истрага, 120.000 оптужница, али мање од 7.000 пресуда", подсећа.

Међутим, првобитни ентузијазам за привођење нациста правди опао је после шездесетих, а данас доктор Зуроф каже да власти имају врло очигледне разлоге зашто не желе да посвете време нити ресурсе тим напорима.

„Упоредите 90-годишњег нацисту са неким серијским убицом", каже он.

„У свакој нормалној земљи полиција би пре тражила серијског убицу зато што ће он наставити да убија док не буде заустављен. Колике су шансе да 90-годишњи нациста убије некога? Ништавне", каже он.

Дакле, да би нацисти били приведени правди, ловци попут Зурофа морају да обаве највећи део посла и притом су у трци са временом.

Доктор Зуроф је рекао за британски лист Гардијан да је он сигурно једини човек на свету који жели добро здравље преживелим нацистима.

Појачавши своје напоре, он је пре десет година поново покренуо „Операцију последња шанса", са новчаном наградом од 25.000 долара за било какву информацију о нацистичким злочинцима.

Успеси

Највећи успех доктора Зурофа до данас је осуђивање последњег знаног преживелог команданта концентрационог логора Динка Шакића, који је управљао логором Јасеновац у данашњој Хрватској 1944. године.

У овом логору је убијено више од 100.000 људи, подаци су Меморијалног музеја Спомен-подручја Јасеновац.

Захваљујући раду доктора Зурофа, Шакић је 4. октобра 1998. године осуђен на 20 година затвора.

Кад је Зуроф напустио судницу после изречене пресуде, зауставио га је високи човек који му се захвалио.

„'Да није било вас, до овог суђења никад не би дошло', рекао је тај човек. Нисам имао појма ко је он", присећа се доктор Зуроф.

Тај човек био је брат Мила Бошковића, доктора из Црне Горе који је био држан у логору 1944. године.

Њега је насумично одабрао Шакић, желећи да казни активности оних који су пружали отпор.

„Мило Бошковић је рекао Шакићу да не жели да буде обешен. Шакић је извадио пиштољ и пуцао му у главу. Убио га је", каже доктор Зуроф.

„Уверавам вас да његов брат није могао да сања ни за хиљаду година да ће демократска Хрватска судити Динку Шакићу - великом националном хероју - али управо се то десило."

Шакић није испољио ни покајање ни жаљење, за шта Зуроф каже да је типичан став нациста према њиховим злочинима.

Порази

У многим случајевима, истрајност доктора Зурофа није довела до резултата.

Он је покушао да приведе правди бившег мађарског официра Шандора Кепира и случај је завршио на суду у Будимпешти 2011. године после много година напорног рада.

Зуроф је тврдио да је Кепиро био један од петнаесторице мађарских официра који су учестовали у Новосадском масакру у јануару 1942. године, у ком је убијено више од 3.000 људи.

Кепиро и други официри већ су били осуђени 1944. за извршавање неауторизованих операција, али ништа није предузето против њих.

Да би доказао свој случај, доктор Зуроф се ослонио на поступак тог пређашњег суђења, али је суд рекао да не може да га прихвати као доказ.

Уложио је пет година рада и чак путовао у Нови Сад да се сретне са преживелима.

Овај пораз га је заболео.

„Наредног дана, док сам чекао да се вратим у Израел, почео сам да плачем. Било ми је просто превише", каже доктор Зуроф.

„Али на крају увек помислим на жртве, на преживеле. Оно кроз шта су они прошли много је горе од овога што се мени десило."

Лична мотивација

Кад је доктор Зуроф отпутовао у Литванију да истражи шта се десило тамошњим Јеврејима, морао је да се суочи са властитом блиском везом са трагедијом.

Доктор Зуроф је био назван Ефраим по дедином брату, који је био рабин у Литванији.

Његова рођак је био рана жртва Холокауста.

Посетио је стан у ком је његов деда-стриц живео.

Потом је посетио 35 различитих локација масовних убистава у Литванији и пет у Белорусији.

„Сваки дан смо посетили две или три масовне гробнице и ја бих се помолио за пале жртве.

„Знао сам да стојим поред огромне јаме некада испуњене стотинама а понекад и хиљадама мртвих", каже.

„Знао сам да је мој деда-стриц био један од њих и баријера коју сам поставио напросто се срушила. Било је то веома потресно емотивно искуство", присећа се он.

Он каже да је од 220.000 Јевреја који су живели у Литванији, током нацистичке окупације убијено њих 212.000.

„Мог деда-стрица рабина Ефраима Зара заробила је у Виљнусу група литванских осветника који су ловили Јевреје са брадама 13. јула 1941. године", каже.

„Одведен је затвор Лукошкис и убијен тамо или на локацији масовне егзекуције 70.000 Јевреја у Понару."

„Нисам пронашао убице", прича са жаљењем.

Будућност

Као и њихове ловине, и ловци на нацисте старе.

Зуроф данас има 73 године и 15 унучади.

Он зна да ће преостали нацисти највероватније умрети и нестати пре него што његови унуци одрасту.

Поносан је што његов рад помаже да се сећање на Холокауст одржи у животу и верује да методи које примењују ловци на нацисте могу да се искористе да би се и други који су учествовали у злочинима против човечности привели правди.

Али на основу властитог искуства, он сумња у способност постојећег судског оквира за пружање правде жртвама геноцида и као пример наводи случај Руанде, где је ишао да понуди експертски савет после геноцида почињеног 1994.

У затвору је било 140.000 осумњичених, каже он, али логистика њиховог суђења је била неодржива.

„У Руанди је током геноцида убијена већина судија, уништена већина судница.

„Чак ни нека развијенија земља не би била у стању да омогући потпуну правду за злочине као што је овај - то је напросто немогуће."

Он зна да је проналажење решења за правне, логистичке и политичке изазове које представља једно суђење починиоцима геноцида велики изазов, али није спреман да одустане.

„Нисам одабрао ово зато што сам мислио да ће то бити лак посао", каже он.

„Одабрао сам га због осећаја одговорности и дужности према људима који су убијени."

Ева Кор, жена која је преживела Холокауст и опростила нацистима

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]