Немачка и нацизам: Како је пламен гутао књиге „ненемачког духа"

Нацистичка власт у Немачкој, као и многи други тоталитарни режими широм планете, тежила је да успостави контролу над свим сферама друштва са израженом жељом да се под јарам ставе мисли, језик и културно наслеђе становништва.

Утицај нациста на сва подручја културе показује у којој мери је Адолф Хитлер тежио да контролише живот Немаца и придобије људе за нацизам.

Тог 10. маја 1933. године на удару су се нашле - књиге.

И то оне које су представљале оличење „ненемачког духа", према мишљењу Уније немачких студената уско повезане са Хитлеровом Националсоцијалистичком радничком партијом.

У Немачкој су на удару били „сви они који су покушавали да мисле самостално и независно", каже Божидар Јакшић, социолог у пензији и некадашњи директор Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

На улицама и трговима 34 универзитетска града у Немачкој спаљивана су дела Карла Маркса, Фридриха Енгелса, Томаса и Хајнриха Мана, Хелен Келер, Ериха Гарсије Ремарка, Сигмунда Фројда, Франца Кафке, Хермана Хесеа, Алберта Ајнштајна и многих других неподобних аутора.

Шта се десило 10. маја 1933. године?

Нацисти су саставили списак од више од 2.500 забрањених аутора и подстакли спаљивање књига које су оспоравале нацистичке идеје и вредности.

Акција студената која је кулминирала на тргу испред градске Опере у Берлину (некадашњи Опернплац, данас носи назив Бебелплац) била је усмерена против свега што је није било у складу са нацистичком идеологијом.

Од јеврејске културе и књижевности на немачком језику, до различитих друштвених и политичких концепата попут социјализма, комунизма, пацифизма, демократије и религије.

Тај „националсоцијалистички, псеудо-пагански ритуални чин је доказ антиинтелектуализма" режима, упркос чињеници да су се творци и следбеници те идеологије позивали на супериорност немачке културе, сматра Милан Ристовић, редовни професор на Катедри за Општу савремену историју Филозофског факултета у Београду.

„Они национал-социјализму једноставно нису били потребни", додаје он.

Међу цензурисаним књижевницима нашао се и Хајнрих Хајне, немачки песник јеврејског порекла из 19. века који је својевремено записао да ће „тамо где спаљују књиге спаљиваће и људе".

То се обистинило када је постављен темељ национал-социјалистичке индустрије смрти у концентрационим логорима широм Европе, подвлачи Ристовић.

Како је дошло до ватреног пира?

Догађаји који су се одиграли 10. маја нису дошли изненада.

Канцеларија за медије и пропаганду Уније немачких студената још ће 6. априла 1933. године прогласити почетак „Акције против ненемачког духа" у оквиру које је било планирано „чишћење" немачког језика и културе од нежељених садржаја.

Група осионих студената, уз подршку Хитлерове владе, водила се девизом да „све што није чиста аријевска раса заслужује да буде уништено", истиче социолог Јакшић.

Само два дана касније, иста организација објавила је скуп захтева под називом Дванаест теза.

У овом документу насталом по узору на 95 теза Мартина Лутера из 1517, студенти су се залагали за очување „чистоће" немачког језика и културе, позивајући остале студенте и професоре да покажу посвећеност и оданост немачком духу и традицији.

Неколико најрадикалнијих теза тицало се јеврејског питања.

Припадници ове етничке групе су „најопаснији непријатељи" немачког народа и „странци" којима би требало забранити да објављују дела на немачком језику, истицали су аутори Дванаест теза.

„Национализам заробљава људску душу и нема бенигног национализма.

„Сваки национализам у себи носи трагедију за све оно што је друго и другачије", поручује Јакшић, један од рецензената дела „Књигоцид: Уништавање књига у Хрватској 1990-тих" аутора Анта Лешаје.

Гебелсов говор и изгнанство интелектуалаца

Када је студентски покрет радикализовао активности против свих оних који су путем писане речи заузимали ставове насупрот национал-социјализму, постало је јасно да су имали подршку државног апарата.

„Оно што је проблематично то је да подстицај јесте стигао са врха, пре свега из Министарства за пропаганду на чијем челу се налазио шеф нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс", каже професор Ристовић.

За издавање књига била је потребна дозвола.

А Гебелс је користио сопствени роман - Михаел - као модел за „одговарајућу литературу".

Студенти, од којих су неки били одевени у униформе СС дивизија и носили друге нацистичке симболе, допремили су 10. маја више од 20.000 примерака дела која су сматрана „ненемачким" на трг испред градске Опере у Берлину.

Књиге су узете из универзитетских и других библиотека широм земље.

На том месту се окупило више од 40.000 људи, док су милиони Немаца слушали уживо пренос путем радио пријемника.

Док су књиге гореле (снимак погледајте овде), Гебелс се потрудио да запали масу у Берлину и широм Немачке и код симпатизера Националсоцијалистичке партије учврсти уверења о постојању унутрашњих непријатеља.

У обраћању студентима, Гебелс их је позвао да „кажу не декаденцији и неморалу", те да се „доба јеврејског интелектуализма завршило".

Назвао је ауторе спаљених дела „интелектуалном прљавштином" немачког народа, позивајући студенте да „предају пламену зле духове прошлости".

Ерих Кеснер, аутор сатиричног романа Фабијан који су нацисти сматрали неподобним, присуствовао је чину паљења сопстзвених дела када је етикетиран као издајник и бољшевик.

Упркос томе, Кеснер је један од ретких истакнутих немачких интелектуалаца који нису напустили домовину током тридесетих година прошлог века.

Листа оних који су избегли пред репресијом режима знатно је дужа.

Готово сви истакнути припадници Франкфуртске школе, попут Теодора Адорна, Херберта Маркузеа, Јиргена Хабермаса, Ериха Фрома и Макса Хоркхајмера, такође напустили земљу убрзо после тог маја 1933, напомиње социолог Божидар Јакшић.

Књижевници Ернст Вајс и Хајнрих Ман су отишли у Француску, Томас Ман је привремено уточиште нашао у Швајцарској, да би се после тога преселио у Сједињене Државе.

Алберт Ајнштајн се одрекао немачког држављанства и после неколико месеци у Белгији и Великој Британији, емигрирао је такође у Сједињене Државе.

Ристовић сматра да је нацизам отуђио целу генерацију врхунских немачких интелектуалаца тог доба од немачке културне традиције, додајући да је режим желео да створи интелектуалаце који ће бити „део целог тог пропагандног механизма".

Међутим, било је и оних коју су подржали принципе на којим је почивала Националсоцијалистичка партија.

„Имате Хајдегера са друге стране, као водећег немачког и европског филозофа из прве половине тог века, који прихвата и поздравља долазак нацизма", истиче професор Филозофског факултета у Београду.

Кроз нека његова дела, попут Црних свезака, могу се препознати антисемитски ставови као доказ да његов однос према тадашњем режиму није био само „брак из интереса", објашњава он.

Сеоба интелектуалаца из Немачке после 1933. године, али и из читаве Европе уочи и током Другог светског рата, махом у Сједињене Државе изменила је културну, књижевну и научну сцену старог континента.

То је померило тежиште европског интелектуалног живота преко Атлантика, каже Ристовић.

Како је настала библиотека забрањених књига?

Заслуге за опстанак остракизованих књига из нацистичког перода иду Георгу Салцману, Немцу чији су отац и деда подржавали националсоцијалистички режим, док је он био члан Хитлерове омладине током адолесценције и учествовао у рату.

Отац је 1945. године извршио самоубиство по капитулацији Немачке, а Салцман је рањен као малолетни војник у рату.

Георг је 1976. године почео да сакупља књиге које су биле забрањене током нацистичког режима у Немачкој, да би до смрти 2013. године успео да прикупи око 12,000 примерака.

Библиотека Универзитета у Аугзбургу откупила је 2009. године његову колекцију која се до данас сматра највећом приватном збирком литературе коју су нацисти сматрали непожељном.

„Његова колекција углавном се састојала од дела објављених значајно пре 1933. године, али су те књиге касније постале трн у оку нацистима из различитих разлога", објаснио је 2019. године за ББЦ Герхард Штрумф, библиотекар универзитетске библиотеке у Аугзбургу.

Додаје да је очево самоубиство утицало на Георгово удаљавање од националсоцијалистичких идеја и одлуку да се посвети сакупљању некада забрањене литературе.

Први примерак који је Салцман набавио била је Борба из 1916. године коју је написао Ернст Вајс, јеврејски доктор који је 1934. године заувек напустио Немачку и преселио се у Париз где се убио 1940. године после уласка немачких трупа у француску престоницу.

Није било лако убедити овог колекционара да преда збирку књига које су током тридесетих гореле широм Немачке, јер је Салцман страховао да оне неће бити доступне свима који желе да до њих дођу, каже Штрумф.

Управо због тога, универзитетска библиотека у Аугзбургу побринула се да оне стоје у отвореном делу установе на располагању сваком ко је заинтересован.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]