Алберт Ајнштајн: Мистерија, трагедија и успех - ко су била његова деца и шта се догодило са њима

„Мислим да је Ајнштајн тешко излазио на крај са менталним поремећајем свога сина", каже Зеев Розенкранц, уредник и заменик директора „Пројекта Ајнштајнових списа".

Едуард, илити „Тете", био је најмлађе дете Алберта Ајнштајна.

Породица је од његових малих ногу била забринута за његово физичко здравље.

Његови ментални проблеми неће се јавити док не буде одрастао.

„Имао је веома трагичан живот", каже за ББЦ Розенкранц.

Алберт Ајнштајн и његова прва жена, физичарка Милева Марић, имали су укупно троје деце: судбина ћерке Лисерл (њиховог најстаријег детета) обавијена је велом тајне; и Ханс Алберт (њихово средње дете и старији син), који је постао цењени научник у своје време, мада никад није достигао очеву славу.

„Оно што је чинило мог оца изузетним, мислим, била је истрајност са којом се посвећивао проблемима, чак и након што би наишао на погрешно решење.

„Увек би покушавао поново, изнова и изнова", рекао је Ханс Алберт.

„Можда једини проблем од ког је мој отац икад одустао био сам ја.

„Покушао је да ме посаветује, али је брзо схватио да сам сувише тврдоглав и да само губи време", додао је.

Лисерл, прворођена

Прво дете Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, рођено у ванбрачној заједници 1902. године, била је девојчица по имену Лисерл.

„Заправо не знамо шта се десило с њом после њене друге године", каже Розенкранц.

„Остала је изгубљена у историји."

Розенкранц је био кључан за развој „Пројекта Ајнштајнови списи", који је сакупио, превео и објавио хиљаде списа славног Нобеловог лауреата.

То је иницијатива Калифорнијског института за технологију, а коју је спонзорисао Универзитет Принстон из САД-а и Хебрејски универзитет из Јерусалима.

Физичарева писма и документи постали су непроцењиви извор за његово сагледавање у другачијем, хуманијем светлу.

На основу ових писама уопште знамо да је постојала Лисерл.

„Је ли здрава? Да ли нормално плаче? Какве су јој очи? На кога више личи? Ко јој даје млеко?

Мора да је скроз ћелава. Не познајем је, а већ је јако много волим", писао је Ајнштајн из Швајцарске - где је пар живео у то време - Милеви, која је отпутовала у Србију да се породи.

Али зашто би она напуштала Швајцарску како би се породила?

„Његова мајка се изричито противила његовој вези са Милевом", каже за ББЦ Ханох Гутфројнд, коаутор недавно објављене књиге Ајнштајн о Ајнштајну: Аутобиографске и научне рефлексије.

Гутфројнд каже да је Ајнштајнова мајка веровала да ће њен сан уништити своју будућност: „Чак га је упозоравала да ће, ако ова буде затруднела, то бити катастрофа. Тих дана је трудноћа пре брака био огроман скандал."

„Моја привржености теби"

Суштина је у томе да су њих двоје били заљубљени до ушију једно у друго, каже Гутфројнд. Сматра се да је њихова веза започела кад је он имао 19, а она 23 године.

Двоје физичара били су колеге на Политехничком институту у Цириху, где је Милева била једина студенткиња у то време и тек друга жена која је икад до краја завршила студије на Катедри за математику и физику.

Волтер Ајзаксон, аутор књиге Ајнштајн: Његов живот и универзум, каже да из Ајнштајновох писама сазнајемо подједнако о његовим осећањима према Милеви као и о мајчином неприхватању његове невесте.

Једно од тих писама гласи: „Моји родитељи роне сузе за мном као да сам умро. Изнова се и изнова жале се да сам осрамотио самог себе својом приврженошћу теби. Они мисле да ниси здрава."

Али Ајнштајн је следио властито срце.

Током трудноће, писао је Милеви обећавајући јој да ће бити добар муж: „Једини проблем који нам преостаје да решимо јесте како да задржимо нашу Лисерл уз нас.

„Не бих волео да морамо да је дамо на усвајање."

Ајнштајн је био свестан колико је тешко у његовом друштву имати „незаконито дете", поготово за некога ко је претендовао да постане цењени државни службеник.

Дуга тишина

Изгледа да славни физичар никад није упознао Лисерл - кад је дошло време да се Милева врати у Швајцарску, оставила ју је код родбине у Србији.

Ајзаксон указује на могућност, преко „увијеног наговештаја", да је о Лисерл могла да се стара једна од Милевиних блиских пријатељица, али нема поузданих потврда за то.

„Све што знамо о њиховој ћерки записано је у њиховим љубавним писмима", истиче Гутфројнд.

„Али од неког тренутка она се више уопште не помиње."

„Било је историчара и новинара који су путовали у Србију и покушали да пронађу њене трагове, копали по документима и евиденцији у архивама и складиштима, све без успеха", додаје Розенкранц.

„Она се последњи пут помиње кад је имала око две године, кад се заразила шарлахом. Не знамо да ли га је преживела", каже експерт.

Ова чињеница довела је до бројних спекулација: „Можда је дата на усвајање или је можда преминула. Просто не знамо", додаје Розенкранц.

Сматра се да Ајнштајн, који је умро 1955. године, ником није рекао за своју ћерку.

Штавише, тим иза „Пројекта Ајнштајнови списи" открио је постојање детета тек 1986. године, кад је пронашао део његове преписке са Милевом.

Погледајте видео: Да ли разумете Ајнштајнову теорију релативитета?

Заједнички дом

Ајнштајн је 1903. године осигурао себи сталан посао у Берну, а Милева се вратила из Србије и њих двоје су се венчали.

Наредне године рођено је њихово друго дете, дечак назван Ханс Алберт.

Њихово треће и последње дете, још један дечак по имену Едуард, рођен је 1910. године, након што се породица поново преселила у Цирих.

„Кад је моја мајка била заузета нечим код куће, отац би остављао свој посао по страни и чувао нас сатима, док смо му балансирали на коленима.

„Сећам се да нам је причао приче и често свирао виолину, само да би нас умирио", присећа се Ханс Алберт, по Ајзаксону.

Едуард: Физичко и ментално лоше здравље

Едуардово рано детињство било је тешко: здравље му је било нарушено, често је био тешко болестан и у кревету проводио читаве недеље.

Једном приликом 1917. године, кад је добио упалу плућа, Ајнштајн је написао пријатељу: „Стање мог малог дечака ме баца у тешку депресију."

Упркос томе, „постао је одличан ђак и посебно се занимао за сликарство, писање поезије и свирање клавира", према књизи Ајнштајнова енциклопедија (Калаприс, Кенефик и Шулман).

Штавише, Едуард би се упуштао у жучне расправе с оцем о музици и филозофији, које су му, рекао је Ајнштајн, показале да његов син „разбија главу око важних ствари у животу".

Крај љубави

Како се физичар све више удубљивао у свој научни рад, његова веза са Милесвом се драматично погоршавала.

Да све буде горе, упустио се у љубавну везу са рођаком првог колена Елсом.

Породица је 1914. године живела у Берлину, али је брачна озлојеђеност, углавном захваљујући Ајнштајновом сталном презривом односу према Милеви, навело његову жену да се врати у Швајцарску са децом.

Они су се развели 1919. године, али је раздвојеност од деце тешко падала Ајнштајну, каже Гутфројнд, тако да је улагао велики напор да одржи блиски однос с обојицом дечака.

„Био је веома брижан отац", бележи Розенкранц.

Током периода кад је то Први светски рат допуштао, физичар их је посећивао; водио их је на одмор, а кад су „довољно порасли, звао би их у Берлин да проводе време заједно".

„Често се дописивао с обојицом, нарочито са млађим, док је био тинејџер."

Дописивање са Едуардом, каже експерт, било је често и на веома високом интелектуалном нивоу, а чак су отворено критиковали један другог за ставове које нису делили.

„Ајнштајн је изузетно уживао у његовим писмима", не само због његовог дара за писану реч, већ и због дубине његових мисли.

Ајнштајн му је 1930. године написао: „Живот је попут вожње бицикла. Да би одржавао равнотежу, мораш стално да се крећеш."

Ајнштајнов однос са старијим сином, Хансом Албертом, можда није био толико буран. Његов карактер био је „приземнији", каже Розенкранц.

„Он је нагињао практичнијем у животу, инвенцијама, техничким стварима" и то се одражавало у његовим играма са оцем.

Годинама касније, Ајнштајн би му писао не само о својој теорији и његовим покушајима да је докаже, већ би га и саветовао како да се запосли.

Дијагноза

Едуард Ајнштајн је сањао да постане психијатар и занимале су га теорије Сигмунда Фројда.

Студирао је медицину кад је 1932. године морао да буде хоспитализован у једној психијатријској клиници у Швајцарској.

Године 1933, кад је имао 22 године, постављена му је дијагноза шизофреније.

„То је дубоко погодило Ајнштајна", каже Гитфројнд.

„Префињенији од мојих синова, онај ког сматрао истинским наследником своје природе, разболео се од неизлечиве менталне болести", гласи једно од Ајнштајнових писама.

Суочен 1933. године с успоном нацизма у Немачкој, славни научник је био приморан да напусти земљу и пресели се у Сједињене Америчке Државе.

„Недуго пре него што је отишао, Ајнштајн је последњи пут посетио Едуарда", према Ајнштајновој енциклопедији.

„Отац и син се више никад неће видети."

Тужан крај

Милева је била Едуардова главна неговатељица, али кад су се његови симптоми погоршали - или кад се она тешко разболела - морао је време да проводи у психијатријској установи.

Након њене смрти 1948. године, именован је законски старатељ (ког је плаћао Ајнштајн) за бригу о Едуарду.

„Мислим да није било никакве преписке између оца и сина током тих година", каже Розенкранц.

По Ајзаксону, Едуарду није било допуштено да емигрира у САД због његових менталних проблема.

Последње године провео је везан за психијатријску клинику, где је умро од можданог удара 1965. у 55. години.

Ханс Алберт, пионир

Ханс Алберт, Ајнштајново друго дете, студирао је грађевинарство на Швајцарском федералном институту за технологију у Цириху.

„Мој Алберт је постао способан човек од интегритета", писао је 1924. године поносни Ајнштајн.

Ханс Алберт је дипломирао 1926. године, а 1936. године постао је доктор техничких наука.

По савету оца, емигрирао је 1938. године у САД и наставио своја проучавања путовања речних талога.

У књизи Ханс Алберт Ајнштајн: Његов живот пионирског инжењера, Роберт Етема и Корнелија Мутел говоре о „његовој мисији да схвати и расветли сложености река".

Његова проучавања поставила су темеље за наше данашње разумевање како текуће воде преносе талога и 1988. године Америчко удружење грађевинских инжењера (АСЦЕ) основало је Награду Ханс Алберт Ајнштајн у част његових достигнућа.

Сајмон Винчестер, у својој књизи Крај реке, истиче кључну улогу Ханса Алберта у изградњи „снажне конструкције" која држи моћни Мисисипи под контролом.

Цењени професор

Једном кад се нашао у САД, Ханс Алберт је радио у Пољопривредној експерименталној станици Јужне Каролине, након чега је уследило Министарство пољопривреде, и на крају професорка позиција на хидрауличком инжењерству на Калифорнијском универзитету у Берклију.

„Поседовао је ретку мешавину изузетно способног истраживача, ванредног практичног инжењера и изврсног предавача", кажу универзитетски извори.

„Професор Ајнштајн је био изузетно великодушан са својим временом, било да је учио своје бројне дипломце, држао предавања током кратких периода на страним универзитетима или саветовао земље широм света у решавању кључних проблема таложења."

У писму из 1954. године, Алберт Ајнштајн хвали сина, рекавши да је овај наследио „главну карактеристику моје личности: способност да се издигне изнад пуког битисања упорно се посвећујући најбоље што може постизању општег циља."

Неслагања

Однос Алберта Ајнштајна са његовом децом имао је успоне и падове: док је у неким писмима био нежан, у неким другим је звучао хладно и као да их осуђује.

„Као и свака породица, пролазили су кроз тешке периоде, али и кроз добре", каже Розенкранц.

„Имао је неке сукобе са Хансом Албертом."

Као тинејџер, Ханс Алберт је саопштио оцу да је одлучио да студира грађевинарство, а физичар није био срећан због тога.

Годинама касније, уследила би нова неслагања: „Испочетка, Ајнштајн није одобравао жену са којом је желео да се ожени."

У овом случају, Милева се слагала са Албертом. Али Ханс Алберт их није послушао и 1927. године оженио се са филолошкињом Фридом Кнехт.

Временом се Ајнштајн помирио са синовљевом одлуком и прихватио Фриду - која му је подарила троје унучади - у породицу.

Према Гутфројнду, иако су се посећивали и остајали у контакту, водили су одвојене животе: Ханс Алберт на Западној обали, а Ајнштајн на Принстону и на Источној обали.

„Уз то, Ајнштајн је већ засновао другу породицу, са Елсом и њене две ћерке из претходног брака", каже експерт.

После Фридине смрти 1958. године, Ханс Алберт се оженио биохемичарком Елизабетом Робоз, са којом је остао до смрти 1973. године, пошто је доживео срчани удар у 69. години.

Колико је тешко бити син Алберта Ајнштајна

Ајнштајн је једном рекао Милеви да су „двоје његове деце најбољи део његовог унутрашњег живота, наслеђе које ће наставити да живи и кад његов властити телесни часовник престане да куца", каже Ајзаксон.

Али бити дете славног генија засигурно није било лако.

Сам Едуард је написао: „Понекад је јако тешко имати тако важног оца, јер се ви онда осећате веома неважно."

Ханс Алберт, који је рођен годину дана пре него што је његов отац објавио Специјалну теорију релативности, једном је упитан како изгледа бити син тако славног научника.

„Било би безнадежно да нисам још у детињству научио да се смејем свој тој напорности", рекао је он, пре него што је објаснио шта је његовог оца чинило „изузетним".

Гутфројнд, који је кустос Ајнштајнових списа, каже да „човек може да пронађе предивну и веома занимљиву преписку између брижног оца и његове деце".

Током година, физичар је одао признање Милевиној „привржености" његовој деци и колико их је добро одгојила.

„Мислим да није себе доживљавао као сјајног мужа. Мислим да је веровао да је имао више успеха као отац него као муж", сматра Розенкранц.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]