Други светски рат, историја и злочини: Трагом жена које су побегле из нацистичког марша смрти

Кад је пратетка Гвен Штраус обелоданила да је предводила групу од девет жена из Покрета отпора током бекства из нацистичког марша смрти 1945. године, Гвен је пожелела да сазна нешто више о томе.

То ју је одвело на пут на којем је реконструисала све кораке ових жена и постарала се да њихова одважност не остане заборављена више од 75 година касније.

Гвен Штраус је уживала у необавезном ручку са 83-годишњом пратетком Хелен Подлиаски.

Хелен је Францускиња, а Гвен, америчка списатељица, живи у Француској.

Било је то 2002. године и у разговору су се дотакле Хеленине прошлости.

Гвен је знала да је њена пратетка учествовала у Покрету отпора у Француској током Другог светског рата, али није знала ниша друго о том периоду њеног живота.

Хелен је испричала причу о томе како ју је заробио Гестапо, како је била мучена и депортована у Немачку у концентрациони логор.

Пошто су се савезници све више приближавали, логор је био евакуисан и она је била присиљена да хода километрима у нацистичком маршу смрти.

„Потом сам побегла са групом жена", рекла је она кратко.

Гвен је била запањена.

„Ближио јој се крај живота, мислим да је осећала да је спремна да говори о томе", каже Гвен, „и као и у случају многих других преживелих који су ћутали годинама, они нису проговорили о томе члановима блиске породице, већ некоме ко је мало даља родбина."

Хелен Подлиаски је имала само 24 године кад је ухапшена радећи као агенткиња везе за Покрет отпора на североистоку Француске.

Њен псеудоним био је Кристина.

Хелен је говорила пет језика, међу којима и немачки, и била је високо квалификована инжењерка.

„Била је прилично високо котирана у хијерархији Покрета отпора", каже Гвен.

„Радила је више од годину дана на контактирању агената и организовању избацивања материјала падобраном. Била је бриљантна. Елегантна, тиха, али снажна личност."

Било је то у завршници рата и Хелен је ухапшена 1944. године након велике кампање нациста да сломе све мреже Покрета отпора у Француској.

У истом таласу хапшења ухваћено је још осам жена. Једна од њих била је Хеленина школска другарица.

Сузан Моде (псеудоним: Заза) била је оптимистична, срдачна и великодушна, каже Гвен.

Месец дана пошто се у 22. години удала за колегу из Покрета отпора Ренеа Модеа, њих двоје је ухапшено зато што су помагали младим Французима да побегну у Покрет отпора уместо да буду регрутовани за рад у немачким фабрикама.

„Затим је ту била Никол Кларенс, која је била задужена за све агенте везе у читавом региону Париз - што ју је доводило у огромну опасност", каже Гвен.

Са само 22 године, она је ухапшена три недеље пре ослобођења Париза у августу 1944. године и депортована последњим транспортом из града.

Жаклин Обери де Були (Џеки) такође је била једна од последњих затвореница која је отпремљена из Париза.

Са 29 година, Џеки је била најстарија у групи, ратна удовица и припадница кључне обавештајне мреже у Покрету отпора, каже Гвен.

Њу су одгојили тетак и тетка јер јој је отац био морнар који стално био на мору.

„Кад се вратио кући, она је почела да живи с њим", каже Гвен.

„Била је због тога прилично заједљива. Изражавала се као прави морнар и увек би говорила шта мисли.

„Стално је пушила, имала је дубок храпави глас. Била је веома жилава."

Гвен је такође описује као невероватно лојалну и брижну.

Маделон Верстијнен (Лон) и Гилмет Денделс (Гиги) имале су 27 и 23 године кад су ухапшене.

Добре пријатељице, потицале су из холандске више класе, каже Гвен.

„Допутовале су у Париз да би се придружиле холандској мрежи, али су сместа ухваћене и и ухапшене, малтене одмах по доласку", каже Гвен.

„Гиги је била спортски тип, много више духовна, спокојна особа, док је Лон више била нападна особа, желела је увек да буде у средишту свега."

Гвен назива Рене Лебон Шатене (Зинка) „невероватно храбром".

Лон је Зинку описала као „лутку", ниску плавушу са коврџама и размаком између предњих зуба.

Она и њен муж радили су за мрежу која је помагала британским авијатичарима да побегну назад у Енглеску.

Зинка је ухапшена у 29. години, каже Гвен, и они су добили бебу у затвору коју је она назвала Франс („Француска").

Било јој је дозвољено да задржи бебу 18 дана пре него што су јој је однели и Зинка је депортована у Немачку.

Зинка је увек говорила да мора да преживи због ћерке.

А потом је ту била Ивон Ле Гију (Мена).

Гвен је описује као девојку из радничке класе која је „обожавала да буде заљубљена".

Радила је са холандским мрежама у Паризу и у то време се заљубила у једног холандског младића.

Ухапшена је у 22. години.

Најмлађа од њих девет била је Џозефин Борданава (Џозе), која је имала само 20 година кад је ухапшена у Марсеју.

Била је Шпанкиња, каже Гвен, и имала је најлепши певачки глас.

Џозе би, каже она, умиривала и тешила децу певајући им.

Њих девет било је пребачено у Равензбрик, концентрациони логор за жене у северној Немачкој, а потом послато на принуди рад у радни логор у Лајпцигу за прављење оружја.

Ту су склопиле чврсто пријатељство.

Животни услови у логору били су језиви.

Биле су изгладнеле, мучене, скидане голе и примораване да стоје на леденом снегу током инспекције.

Преживеле су створивши мрежу пријатеља.

У логору су имале традицију, каже Гвен, у коју је спадало кружење чиније солидарности и сви би у њу ставили кашику своје супе.

Потом би чинију давале жени којој је била најпотребнија тога дана.

Глад је била болна, али жене су откриле да је разговор о храни утешан, каже Гвен.

Сваке ноћи би Никол рецитовала своје рецепте за крем од кестена или баварски крем са јагодама умоченим у трешњевачу.

Записивала би их на парчиће папира које су успеле да украду из канцеларије и Никол је од њих направила књигу рецепата са корицом коју су чинили делови њеног душека.

Кад је Гвен снимила читаву Хеленину исповест о ономе што се десило, каже она, њена пратетка је желела да она зна да иако су биле затворене, и даље су биле војникиње, и сарађивале су на саботирању израде мина за оружје звано панцерфауст.

У априлу 1945. године, савезници су бомбардовали фабрику толико пута да су нацисти одлучили да евакуишу логор, каже Гвен, повевши 5.000 изгладнелих, исцрпљених жена у танкој одећи и са крварећим и израњаваним стопалима, преко сеоских предела источне Немачке.

Гвен каже да су жене схватиле колико је овај марш опасан.

„Оне су биле свесне да имају само један избор", каже Гвен, „морају да побегну или ће бити убијене или ће умрети од глади.

„И зато су сачекале прави тренутак кад је наступила нека врста хаоса и ускочиле у јарак и претварале се да су хрпа лешева.

„Толико је било около лешева да им је то прошло и марш се наставио даље без њих."

Наредних 10 дана, жене су тражиле америчке војнике на првој линији фронта.

Џеки је имала дифтерију, каже Гвен, Зинка туберкулозу, Никол се опорављала од упале плућа, Хелена је патила од хроничног бола у куку.

Имале су сломљене кости и гладовале су, али су чврсто решиле да заједнички пронађу слободу.

Захтевало је много детективског рада и три путовања у Немачку да се открије тачна маршрута којом су ишле жене.

Оно што је највише запањило Гвен, док је реконструисала путању жена, јесте колико су оне мало напредовале сваког дана.

„Понекад би прешле свега пет или шест километара", каже Гвен.

„Иронија је била да су гладовале и била им је потребна храна и неко безбедно место на ком могу да преспавају, тако да су морале да иду у села и разговарају са људима, али сваки пут кад би отишле у село, ту би било најопасније за њих", каже Гвен, „зато што би могле да упадну у замку или да их убију сељани."

Хелен и Лон, које су говориле немачки, увек би ишле напред и тражиле дозволу од старешине села да преспавају у амбару или ако могу да добију остатке хране.

„Схватиле су прилично брзо да им је најбоља стратегија да се понашају као да није ништа необично што су оне ту, да се само претварају да је све у реду и да се ничега не плаше", каже Гвен.

Кад су схватиле да су Американци са фронта са друге стране реке Мулде у Саксонији, у Немачкој, била је то последња препрека коју су морале да савладају.

„За мене је најпотресније било стајати на мосту преко Мулдеа и гледати у реку", каже Гвен.

Информације о женама пронашла је у њиховим војним архивама, у неким од записа самих жена о свом бекству, од филмаџија који су истраживали Лонину причу и из разговара са породицама жена.

Открила је да је прелазак реке био један од најтежих тренутака за жене током њиховог бекства.

Прешавши на другу страну, наступио је тренутак кад су се неке од жена уплашиле да неће моћи да наставе даље.

Џеки је имала проблема са дисањем, али жене су чврсто решиле да никог не оставе за собом.

И баш у том тренутку према њима се залетео џип, из њега су искочила двојица америчких војника и понудила им заштиту и цигарете.

Током њеног истраживања, Гвен каже да је открила колико је тешко било женама да се врате у нормалан живот после рата.

„Изгледале су испијено и страшно, осећале су неку врсту срамоте што су жене и што су биле у логору… као и неку врсту усамљености", каже Гвен.

„Биле су толико блиске као група, а одједном су се распршиле међу људе са којима нису могле да причају, људе који нису желели да их слушају.

„И зато мислим да је у психолошком смислу то била једна велика изолованост. Мислим да је то као ПТСП (посттрауматски стресни поремећај), али непрепознат, зато што оне нису биле сматране војницима."

Као младим женама, често им је после рата говорено да не причају своје приче и тако њихов хероизам није био препознат, каже Гвен.

„Међу 1.038 'Пратилаца ослобођења', групе коју је председник Шарл Де Гол сматрао лидерима Покрета отпора, било је шест жена, а четворо њих већ је било мртво", каже Гвен.

„То је, дакле, смешно, јер је Покрет отпора чинило најмање 50 одсто жена."

Неке од жена одлучиле су да раскрсте са прошлошћу, каже Гвен, и наставе са животима, док су друге, као што су Гиги и Мена, остале пријатељице до краја живота и биле куме једна другој.

„Жене су се поново окупиле прилично касно, негде у време кад ми је моја пратетка испричала причу, имале су неку врсту поновног окупљања, састала се група која је преживела", каже Гвен.

Али шта се догодило са Зинкином бебом, Франс?

Гвен каже да ју је она тражила три године.

„Необичним сплетом околности, јесам је пронашла и кад сам отишла да је посетим, испоставило се да живи недалеко од места на ком сам ја живела на југу Француске", каже Гвен.

„Рекла је: 'Замислите само да после 70 година сазнам све те ствари о мајци."

Франс се пронашла са мајком после рата, али је Зинка била веома болесна и морала је да буде подвргнута бројним операцијама због туберкулозе којом се заразила у логору.

Зинка је понекад била сувише слаба да би се старала о ћерки док је ова одрастала, каже Гвен, тако да би је често слала да живи са другим члановима породице.

Зинка је умрла 1978. године, али Франс није знала за причу о бекству њене мајке.

„Није знала колико је била важна својој мајци", каже Гвен, „и за њено преживљавање."

Пратетка Хелен умрла је 2012. године. Пред крај живота било је тренутака кад је било очигледно да Хелену и даље прогања њена прошлост, наводи Гвен у књизи коју је написала.

„Жене носе терет рата на начине који нису признати, на дубоке начине, и ја желим да се то зна и призна", каже Гвен.

А опет Гвен жели да да буду признати и „невероватни чинови доброте и великодушности".

„Сви ти ситни начини на које су оне бодриле једна другу су предивни, тако да мислим да ни они не смеју да буду заборављени."

Гвен је написала књигу о причи пратетке Деветорка.

Ауорска права слика: Хелен Подлиаски, посредством Мартине Форко; Сузан Моде (Заза): посредством њене породице; Никол Кларенс: Droits Réservés; Жаклин Обери Де Були (Џеки): посредством Мишел Леви; Меделон Верстијнен (Лон): посредством Патрише Елизабет Фредерик Венсинк и Вламира Шрајбера; Рене Лебон Шатоне (Зинка): посредством Франс Лебон Шатоне Дуброк; Ивон Ле Гију (Мена): посредством Жана Јула Леплатра: Џозефин Борданава (Џозе): посредством њене породице и Les Amis de la Fondation pour la Mémoire de la Déportation de l'Allier

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]