Други светски рат: Бањички логор, нацистичка кућа смрти за политичке непријатеље

„Ван града на пољу пустом, широком, стоји кућа смрти, тај уклети дом…".

Уводни стихови песме Иза решетки народне хероине Јелене Ћетковић, исписани у ишчекивању смрти међу мемљивим зидинама озлоглашене грађевине, дочекују посетиоце на улазу у данас музеј, а некада концентрациони логор у београдском насељу Бањица.

Стрме степенице воде до хладног сутерена и собе 25 и 26, у које су за време Другог светског рата смештани политички заточеници, противници нацистичке окупације.

У запуштеним и мрачним ћелијама са решеткама на затамњеним прозорима и кофама за нужду, неретко без лежајева, боравило је и до 100 заточеника који су углавном одвођени на стрељање или, ако су имали среће, у радне логоре по Немачкој и окупираној Европи.

Озлоглашена Бањица формирана је 5. јула 1941. на иницијативу немачких окупационих органа који су имали извршну власт над логором, у чему им је умногоме помогла српска колаборационистичка власт, пре свега Одељење специјалне полиције Управе града Београда.

Први заточеници су дошли четири дана касније, а кроз логор је, према званичним проценама на основу сачуваних књига, прошло близу 24.000 људи, највише Срба, док је убијено око 4.200 затвореника.

Међу њима су предњачили партизани и комунисти, али су затварани, мучени и убијани и припадници Југословенске војске у отаџбини (Равногорског покрета) - четници Драгољуба Драже Михаиловића, Јевреји, Роми, интелектуалци, па и криминалци.

Последњи заточеници из празног логора изашли су 4. октобра 1944. године.

„Бањички логор има обележје једног великог политичког затвора и људи су на тај начин овде и били смештени", говори Дарко Ћирић, кустос Музеја Бањичког логора, за ББЦ на српском.

„Од тога кога хапсе, каква им је судбина, колико бораве у логору, па до тога како живе, све подсећа на један предимензионирани затворски систем".

Зашто је формиран Бањички логор

После пораза у Априлском рату 1941. године, једанаестодневној инвазији Сила Осовине предвођених нацистичком Немачком, фашистичком Италијом и Јапанским царством, Краљевина Југославија је окупирана и подељена.

Београд и већи део Србије стављен је под немачку војну управу која је убрзо успоставила марионетску квислиншку владу.

Већ у мају 1941. је било наговештаја да Немци намеравају да успоставе велики концентрациони логор у Београду, где би изоловали противнике Трећег рајха, како је називана Немачка у време нацистичког вође Адолфа Хитлера.

Од првобитног плана да логор буде на Ади Циганлији се одустало због плавног терена и лоше безбедности.

Међутим, кључни догађај за отварање логора био је напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године.

„За тај и наредни дан предвиђено је масовно хапшење регистрованих комуниста и симпатизера јер се сматрало да ће почети саботаже и оружани отпор немачкој окупацији", говори историчар Милан Кољанин за ББЦ на српском.

У књизи историчара Симе Беговића Логор Бањица 1941-1944 пише да су формалну одлуку о оснивању логора донели органи немачке управе и тајне полиције Гестапоа у окупираној Србији.

Одлуку о оснивању првог концентрационог логора на тлу престонице у дело је спровео Драгомир Драги Јовановић - шеф српске државне безбедности и управник града Београда.

Српски званичници и представник немачког Гестапоа одлучили су се за касарну 18. пешадијског пука у београдском насељу Вождовац.

Званичан назив био је Прихватни логор Дедиње (Anhaltelager Dedinje), док се у српским документима помиње као Концентрациони логор Београд, каже Кољанин.

Расподела улога

Извршна власт над логором била је све време у рукама Немаца, а на месту команданта најдуже се задржао официр Гестапоа Вили Фридрих.

Ипак, нацисти су трећину логора дали на управљање Одељењу специјалне полиције Управе града Београда, у надлежности тадашњег Министарства унутрашњих послова.

Специјална полиција је заправо била политичка полиција чији је рад већински био усмерен на сузбијање комунистичке делатности, те тако и највернији сарадник окупатора.

Полицијом је управљао Илија Паранос, а најозлоглашенији агент био је Божидар Бећаревић, познат по бруталним ислеђивањима и мучењу ухапшених.

За српског управника Бањице, на предлог Драгог Јовановића, именован је његов саборац Светозар Вујковић, претходно шеф Четвртог антикомунистичког одсека београдске полиције.

Иако је деловало да постоји двојна управа логора, све кључне одлуке је доносио Гестапо.

Представници Специјалне полиције су могли самостално да хапсе и доводе заточенике, али не и да одлучују о евентуалним отпуштањима из логора.

Историчар Ћирић каже да су искључиво Немци одлучивали о животу и смрти заробљеника.

„Управник Вујковић и српски органи могли су да предложе групе за стрељање, али нису они одлучивали већ искључиво немачки органи", објашњава.

Овакав систем се одржао и када је Комесарску владу Милана Аћимовића крајем августа 1941. заменила је „Влада народног спаса" Милана Недића.

Стражарске куле и мемљиви зидови

Бањички логор је био скоро на периферији тадашњег Београда, али довољно близу за снабдевање.

У почетку је био ограђен само бодљикавом жицом, да би потом саграђен зид висок неколико метара са пет стражарских кула одакле се мотрило на зграду и околину.

Обезбеђење логора је испрва било мешовито, да би потом надлежност прешла у руке Недићеве Српске државне страже (СДС), а при крају рата је припадала искључиво Гестапоу.

У дворишту је било и пар помоћних барака које су служиле као перионица веша, кухиња, радионица, али и карантин где би се пре уласка у логор смештали заточеници.

„Немци су се плашили тифуса, па су тамо вршили преглед људи да ли имају вирусе, бактерије или неку другу болест", објашњава Ћирић.

Некадашња касарна је имала велики број соба, од чега је више од 20 било предвиђено за смештај заточеника, две су дате стражи, а исто толико, на врху зграде, послужило је за логорску амбуланту.

Ћирић каже да је према ранијој намени у једној соби отприлике могао да стане један војнички вод, односно тридесетак људи.

Логорска реалност је ипак била знатно другачија.

Међу мемљивим зидовима из којих је зими избијала хладноћа и ледила крв у жилама, у собама је боравило од 50 до 100, па и више затвореника.

У некима је било дрвених кревета, али је већина заробљеника спавала на поду.

Најгоре је, додаје Ћирић, било на зиму 1941-1942. године.

Кога су затварали на Бањици

Први заточеници у логор су дошли 9. јула 1941. године.

Највећи део логораша били су политички затвореници - предратни комунисти, активни борци и сарадници Народноослободилачког покрета, борци страних војних јединица и покрета, али присталице Равногорског покрета Драже Михаиловића.

Међу затвореницима је било симпатизера и чланова других странака који су се противили окупацији, затим такозваних дирисоваца - земљорадника који окупатору нису на време испоручили обавезне вишкове житарица, као и криминалаца и других осуђеника.

Немачке власти су почетком новембра 1941. похапсиле и групу интелектуалаца и угледних Београђана, у својству таоца, прогласивши их за масоне.

Неки од њих су били и чланови Српске краљевске академије попут биолога, физиолога, филозофа, писца и академика Ивана Ђаје, биолога Синише Станковића, етнолога Тихомира Ђорђевића и књижевника Вељка Петровића.

Већина их је после извесног времена пуштена.

Један од затвореника био је и архитекта Александар Дероко, касније професор и академик, који је после пуштања, на основу сећања, нацртао један од најпознатијих логорашких цртежа, приказавши у каквим су условима заточеници живели.

Таоцима су, према немачким изворима, сматрани „сви заточеници према којима су се могле применити мере одмазде", често чланови породица партизана и комуниста, који су пуштани на слободу тек ако се утврди да је борац погинуо на фронту.

Одмазде су се вршиле по систему - за једног погинулог нацисту стрељано је сто заробљеника, док је за рањавање пред стрељачки вод извођено 50.

Категоризација логораша

Немачки и српски управни органи делили су затворенике по категоријама које су се мењале током рата.

У прве две, најбројније категорије спадали су политички затвореници који су касније или стрељани, или депортовани.

Ћирић каже да су у првој категорији били партизани, четници-равногорци, илегалци оба покрета из градова, људи који су прошли истражни поступак или чекали смртну пресуду.

Друга категорија је по саставу била слична, па су заточеници углавном одвођени у радне логоре Матхаузен или Дахау у Немачкој, али и у норвешке логоре, руднике у француском Алзасу, тада под окупацијом нациста и на друга места.

Неки су завршили и у руднику у Бору и у Трепчи на Косову.

Трећој и четвртој категорији су припадали људи који су после одређеног периода проведеног иза решетака Бањичког логора углавном пуштани кућама.

Срби, Јевреји, Роми, Грци…

Међу затвореницима је било највише Срба, али су у логору били и припадници других националности.

Јевреји су углавном одвођени у логор у Топовским шупама на Аутокоманди, а касније на Сајмиште, али су неки слати и на Бањицу.

Ћирић каже да су углавном довођени ухапшени Јевреји из Београда и остатка Србије, али и читаве породице које су покушале да се домогну неутралних земаља на Блиском истоку.

„То су појединачни случајеви, али када их саберете, видите да је у укупном збиру жртава Бањичког логора стрељано око 1.000 Јевреја, што је четвртина страдалих", додаје.

Међу заточеним Јеврејима био је и лекар Вукић Пијаде, кога су нацисти оставили да ради у логорској амбуланти, где је затвореницима постављао лажне дијагнозе и тако им спасавао животе.

Историчар Кољанин тврди да он није убијен као његови сународници, већ да је преминуо од исцрпљености.

„Немачки командант логора му је указао извесно поштовање и дозволио му је да буде сахрањен на Јеврејском гробљу, што је велики изузетак", тврди он.

У витрини Музеја чува се болничарска торба Рахеле Леви Мићић, Јеврејке удате за Србина, која је у Бањички логор одведена из партизанске болнице у Крупњу где је радила као хирушкиња.

Њена четворогодишња ћерка Вера и она су убијене у једној од последњих егзекуција на Јеврејском гробљу, 1. октобра 1944. године, 20 дана пре ослобођења Београда.

На стрељање је поведен и њен шестомесечни син Верољуб, али је мајка Рахела некако успела да га пребаци преко зида гробља, где га је дочекала робина.

На Бањицу је интерниран и мањи број Рома, углавном из приградских насеља.

У логор су довођени и италијански затвореници после капитулације њихове земље септембра 1943, затим британски подморничари ухваћени у Средоземном и другим морима, као и амерички, канадски, новозеландски пилоти, набраја Ћирић.

Такође, неколико хиљада Грка је привремено боравило на Бањици пре пребацивања у друге немачке логоре.

„Њих су затварали у бараке у дворишту, нису евидентирани кроз књиге и о њиховој судбини се мало зна.

„Али није била лака, јер за њих није била предвиђена ни исхрана, ни санитарна заштита, ни смештај", истиче Ћирић.

Број заточених и убијених

Укупан број затвореника депортованих у логор на Бањици је, према званичним подацима из сачуваних регистарских књига, 23.697.

Међутим, историчари су сагласни да би та број морао да буде бар за неколико хиљада већи, јер нису сви интернисти били пописивани.

Немачки окупациони органи, пре свега Гестапо и паравојне јединице Шуцштафел (СС), али и војска, привели су више од две трећине логораша - 14.899.

Српски колаборационисти у логор су довели око 8.479 људи, првенствено Специјална полиција, али и оружани одреди недићеваца (Српска државна стража), љотићеваца (Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића) и четника.

Највише је било земљорадника, близу 11.000, и занатлија - више од 3.000, али и чиновника, радника, домаћица, војних лица и трговаца.

Било је и 700 ученика, 400 студената, око 140 професора, 120 лекара и четрдесетак свештеника.

Укупан број убијених логораша утврђен по имену и презимену је 4.166 - 3.714 мушкараца и 452 жене.

Жртве су биле и деца - убијено је 24 деце млађе од 7 година, до 14 година 20, а од 14 до 17 - њих 36.

Стрељања су се углавном извршавана у оближњем селу Јајинци, све до јесени 1943. године, када су нацисти почели да врше ексхумацију масовних гробница и организују спаљивање лешева не би ли уклонили трагове злочина.

Неки логораши су убијани и на Централном и Јеврејском гробљу, као и на појединим местима ван Београда.

Чекајући на смрт

Логораши су време у ћелијама проводили углавном непрестано стрепећи за сопствену судбину.

Милан Кољанин каже да су то били изузетно тешки тренуци пуни психоза, посебно када би чули камионе како долазе ујутру не би ли одвели неког на стрељање.

„Стална неизвесност шта може да се деси и та масовна одвођења на стрељање, то је оно што је било веома тешко и што је тешко утицало на њих", додаје.

Међутим, и у таквим напетим условима, поједини затвореници су се храбрили и одржавали дух певајући на сав глас, па су тако настале неке од најлепших партизанских песама.

Било је и оних који су неизвесност преточили у креативност, па су тако настале бројне рукотворине које су данас изложене у музеју.

Жене су правиле лутке од крпа, док су мушкарци израђивали шаховске фигуре од хлеба или карте од картона преосталог од пакета чији су садржај претходно поделили међу собом.

Неки су и цртали, па је тако настао читав низ портрета заточеника који се чувају у Музеју Бањичког логора.

Дешавало се, додуше веома ретко, да затвореници напусте логорски комплекс, одлазећи на принудне радне акције, попут оне после савезничког бомбардовања Београда априла 1944.

У логору су се често брисале и политичке разлике, пре свега између сукобљених партизана и четника.

Ћирић тврди да су их Немци у логорским ћелијама идентично третирали, као припаднике покрета отпора.

Чак су их, додаје, и стрељали заједно.

„У том тренутку, у маси од педесетак људи који не знају каква ће им бити судбина, да ли ће их стрељати све заједно или спаковати у вагоне и послати ко зна где, није реално очекивати да ће ти људи међусобно да се расправљају о политици", истиче Ћирић.

Бежање из логора

Нацисти су на Бањици затворили, а затим и стрељали многе партизанске борце - њих десеторо је касније проглашено народним хероинама и херојима.

Заточеница логора, наводи историчар Кољанин, била је и Слобода Трајковић, девојка Ива Лоле Рибара, једног од секретара СКОЈ-а.

Она и још четворо чланова њене породице убијени су 9. маја 1942. године у покретној гасној комори - камиону душегупки, на путу од Бањичког логора ка Јајинцима, заједно са још 225 особа.

Ћирић каже да је породица Драгољуба Драже Михаиловића такође била заточена на Бањици, као и четнички командант Ваљевског корпуса Нешко Недић.

Он је октобра 1943. са унуком Николе Пашића, истог имена као чувени деда, премијер Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и потпуковником Илијом Орељом, успео да побегне из логора.

„Њима је споља организовано бекство, тако што је читава смена Недићеве страже која је обезбеђивала логор била ангажована да заједно са њима напусти Бањицу и оду у правцу Ваљева", прича Ћирић.

После тога су спољно обезбеђење логора преузели Немци.

Затвореници су и раније настојали да побегну из логора.

Већ у првим месецима су организована бекства из болнице на Бањици, да би каснији покушаји углавном били приликом одласка на принудни рад или када су одвођени на стрељање.

Тако су децембра 1942. године од метка на јајиначком стрелишту успели да побегну двојица партизана и један учитељ.

Забележени су и примери успешних подмићивања немачких официра и српских стражара.

Према тврдњама савременика, десетак логораша је успело да побегне из логора.

Смрт логора

Како су партизани и Црвена армија напредовали и ослобађали српске градове, тако су Немци с јесени 1944. увелико изводили евакуацију њихових, али и квислиншких органа власти - политичких, полицијских и административних.

Приликом опште бежаније, српски стражари логора су сачували архиву, покушавајући тако да „умање део одговорности и кривице", каже Ћирић.

„Задржали су књиге бањичких затвореника и сачували их до уласка ослободилаца у Београду".

Тих дана су, додаје Ћирић, поједини затвореници добијали пропуснице са печатом да су отпуштени из логора, како би могли безбедно да стигну кући.

Међутим, највећи део логораша је и даље био унутар оронулих зидина зграде, све док се 4. октобра 1944. ујутру није зачуо глас жандарма који поручује: „Спашени сте - изгледа, свему је крај!".

Тим речима су испраћени последњи логораши, остављајући за собом празне ћелије и откључану капију у сусрет ослобођењу Београда, петнаестак дана касније.

Фабриком смрти завладала је тишина.

После Другог светског рата зграда је неко време служила за смештај ратних заробљеника, да би потом војска преузела објекат и у потпуности га преуредила.

Тада су и нестали аутентични остаци логора.

Данас се у једном мањем делу објекта, у сутерену некадашњег логора, налази Музеј Бањичког логора, док је остатак припао Војној академији.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]