Србија и историја: Ко је био Иван Ђаја - „ренесансни човек", научник и академик који је гласао да Тито не буде почасни академик

Биолог, физиолог светског гласа, филозоф, писац, академик, професор и ректор Београдског универзитета са почасним докторатом Париског универзитета.

Интелектуалац са интегритетом, манирима и вазда отмено обучен.

Све то био је научник српско-француског порекла - Иван Ђаја, чије име мало ко данас зна у Србији.

„Ђаја је био ренесансни човек тог доба, којих нема више", каже за ББЦ Павле Анђус, професор са Биолошког факултета у Београду.

„Волео је да се бави филозофијом науке, био један од првих дописника Политике из Париза, писао књижице за децу, био је и заинтересован за популаризацију науке.

„Био је и музички образован, свирао флауту и певао у хоровима и кажу да је он додао реч уметност у име Српске академије наука, па је постала САНУ", каже Анђус.

Са 26 година и докторатом са париског универзитета Сорбона враћа се из Француске и те 1910. оснива Катедру за физиологију на Универзитету у Београду, прву на Балкану.

Организовао је и први Институт за физиологију у Србији, на чијем челу ће бити четири деценије, а који ће у Европи бити познат као Београдска физиолошка школа.

„За њега се данас зна врло мало, углавном у стручним и научним круговима где се његово име спомиње као нашег првог физиолога и човека који је направио пар крупних корака у науци и истраживању метаболизма и замрзавању живих организама" каже инжењер електротехнике Негослав Ђаја, један од његових потомака.

Зашто је данас важан?

Најпре као научник, утемељитељ физиологије на Балкану - науке која проучава функционисање ткива, ћелија и целокупних живих организама, биљака и животиња, али и као интелектуалац од интегритета.

„Био је човек који је увек говорио слободно без обзира на функције које неко заузима, а тако су настале и неке данас славне анегдоте.

„Одликовао се огромном ерудицијом и једном врстом фине ироније коју је умео зналачки да користи у таквим ситуацијама", каже Василије Милновић, теоретичар књижевности, који је о Ђаји писао на сајту Универзитетске библиотеке.

Једна од њих била је када је као ректор Београдског универзитета тридесетих година стао на страну студената, јер је полиција тражила припаднике Комунистичке партије тада илегалне у Југославији.

„Он је то урадио штитећи аутономију Универзитета, због тога су га касније 1945. представили Јосипу Брозу као 'студентску мајку' и 'црвеног ректора' што је он одбацио.

„Рекао је 'ја сам само студенте штитио да могу да уче, а њихове политичке заносе сматрам младалачким неозбиљностима'", наводи Милновић.

Тад су га нове комунистичке власти прогласиле за „реакционарног" - како су називале противнике свеже спроведене револуције.

Гласао против Тита - академика

„Од најранијих дана био је човек од интегритета, који је увек говорио истину и као такав улазио у разне проблеме", наводи Милновић.

Када је три године касније 1948. кандидат за члана САНУ био председник социјалистичке Југославије Јосип Броз Тито реакција тадашењег академика и већ угледног професора Ивана Ђаје остала је упамћена.

Гласање је било јавно, Тито је био у сали, а једини који је гласао против био је Ђаја.

Како биографи бележе рекао је тад „ја нисам дизао руку ни кад је краљ Александар требало да буде почасни члан, па нећу ни сад".

Тито је примљен и до смрти био је почасни члан САНУ.

„Ђаја је сматрао да ту није место политичарима, већ научницима и имао је храбрости да то јавно каже.

„Данас неки интелектуалци имају храброст да кажу отворени став, али не сви", наводи Негослав Ђаја.

Досије у Удби

У серијалу Радио-телевизије Србије (РТС) Заборављени умови Србије наводи се и да је у југословенској тајној полицији Управа државне безбедности (УДБА) за време комунистичке власти постојао његов досије и да је био под присмотром.

„Сматрали су га малетене народним непријатељем јер се бави западном науком, а не совјетском и говори старне језике, али не и руски", истиче Анђус.

Ђаја је научне радове писао углавном на матерњем језику - француском, а касније и на српском.

Рођен је 21. јула 1884. у Француској као дете оца Србина и мајке Францускиње, али је одабрао да после школовања живи и ради на Балкану.

Иако је до 1945. имао вишедеценијско искуство и углед у Београду, службеним лицима Удбе био је занимљив због двојног држављанства, као и честих путовања, који су у то време тумачени као „буржаоска забава".

Посебно су му замерали што је у трећи брак ушао са асистенткињом - 20 година млађом.

„Доделили су му ту налепницу да је представник буржоаске интелигенције и да треба да буде уклоњен из друштва пошто не подржава совјетску науку", додаје Ђаја.

Памти се и да је на банкету приликом постављања Митре Митровић, револуционарке и супруге тадашњег високог државног функционера Милована Ђиласа, на место министарке просвете - подсетио да су ту пре ње били „и Свети Сава и Доситеј Обрадовић".

То ће све довести до тога да научник светског реномеа Иван Ђаја буде донекле скрајнут из јавности, али је он наставио да предаје и објављује научне радове, махом ван Југославије.

Подржао Љотићев Апел

Контроверзни део каријере је било и то што је подржао Апел српском народу објављен 1941. где су, међу више од 500 потписника, били академици и професори, али и профашистички политичари попут Димитрија Љотића, касније сарадник окупаторских власти.

У њему су тражили од народа да се бори против бољшевика и комуниста, који су названи злотворима и плаћеницима.

„Био један од потписника тог Апела интелектуалаца који су подржали да буде ред у земљи, што су комунисти схватили као противљење устанку.

„У ствари они су били за то да се престане са нападима на Немце, јер ће народ да страда и Немци ће то сурово да кажњавају", каже његов потомак Негослав Ђаја, коме је Иван био деда стриц.

Пошто Ђаја није подржавао ни немачке окупаторске власти, једно време био је у логору на Бањици.

Животни пут између Француске и Балкана

Рођен је у француском граду Авру на ушћу Сене у Ламанш као Жан, а потиче из познате породице Ђаја - стриц му је био министар и политичар Јован Ђаја.

Отац Божидар био је поморац из Дубровника и 1890. добио је посао у Србији као капетан пароброда „Делиград" због чега се цела породица сели за Београд.

Млади Ђаја увек је носио одела по последњој француској моди, али то није изазивало увек дивљење.

У Србији су му замерали што носи ципеле уместо опанака, а нема ни гуњ - део народне ношње.

У Београду ће Ђаја завршити основну школу и гимназију, али студије уписује у Француској, најпре у Руану, а затим прелази на Сорбону.

Како каже Негослав Ђаја, бака - мамина мајка му је помагала током студија.

Док је био на студијама, на Балкану је 1904. покренут лист Политика и он је био један од првих дописника из Париза - писао је новинске извештаје и цртице о тамошњем животу.

За то време његова породица са мајчине стране у Француској није знала ни где је Србија, мислили су да је то Сибир, наводи се у књизи „Иван Ђаја Београдска школа физиологије од Сорбоне до Београда" која је штампана после предавања у САНУ 2018.

Судбина је хтела да баш Ђајин рођак Пјер са којим је разговарао о Сибиру односно Србији, десетак година касније учествује у пробоју Солунског фронта 1918. и погине код Младеновца, тако заувек оставши у не тако хладној Србији.

Ђаја се као свршени студент запослио се код Алберта Дастера, чувеног француског експериментатора, који је на њега оставио значајан утицај.

Докторирао је на Сорбони 23. јула 1909.

У аутобиографском спису „Откриће света", оставио је дирљиву белешку о тим данима, писала је Политика.

„Када сам положиo докторат, дошао сам у Онфлер једне недеље, поподне. Моја бака се свечано обукла, узела ме подруку, што иначе није никад чинила, па смо се прошетали главном улицом...

С временом, човек спозна да су му највеће радости у животу оне које је другима учинио."

Годину дана касније, на позив колега зоолога и биолога долази 1910. на Балкан, коме се увек радо враћао.

У раду је имао девизу Nulla dies sine eperimento - Ниједан дан без експеримената, алудирајући на латинску изреку Nulla dies sine linea (Ниједан дан без линије) - да сваки дан нешто треба урадити.

Приврженост експерименталном раду је касније пренео на Катедру за физиологију у Београду.

Његов уџбеник физиологије био је први у региону и данас се чува у Београду.

„Формирао је Катедру на којој ми и данас радимо на Биолошком факултету, то је тада био Филозофски факултет", наводи Павле Анђус.

Светску славу стекао радећи на Балкану

Током Првог светског рата затекао се у Бечу, под присмотром аустријске полиције и тамо остаје до 1919.

„Он се увек враћао, иако је рођен и образован у Француској, осећао се свој на своме тек у Београду", додаје Анђус.

Зграда у Београду у којој су његове колеге данас, а где је и Ђаја радио - горела је у Другом светском рату.

„Ни то га није спречило, он је покупио из гарежи шта је могао и отишао на Медицински факултет, на Институт за патологију и тамо је сарађивао са медицинарима", каже професор.

Обиман рад увео га у светски научни врх тог доба, написао је око 200 научних радова.

За почасног доктора Универзитета у Паризу изабран је 1954, што је од научника са простора некадашње Југославије претходно пошло за руком само Николи Тесли и Јовану Цвијићу.

„Он је један од ретких који је научну славу стекао радећи овде.

„Као неко ко је завршио Сорбону имао је отворена сва врата европске академске заједнице и могао је тамо градити каријеру, а он се вратио из чисто патриотских разлога", каже Василије Милновић, додајући да је то младом научнику вероватно престављало и неку врсту изазова.

Био је везан за воду и море, учествовао је у оснивању Института за оцеанографију у Сплиту.

У Београду је живео у Професорској колонији, а један од комшија му је био и његов пријатељ научник Милутин Миланковић.

Гост радијских емисија

До краја живота био је посвећен студентима, али је радио и на широј популаризацији науке и често био гост радијских емисија.

„Објашњавао је живот човека као пламен свеће као плане, разгори и на крају утихне.

„Говорио је и томе зашто је спанаћ пет пута јефтинији од меса, јер има пет пута више калорија односно даје нам толико више енергије", наводи Ђаја.

Писао је и филозофске књиге, у капиталном делу „Човек - инвентивни живот" писао је о еволуцији и Дарвиновој теорији, али је постављао питање како се интелигенција развила код људи - одакле тај нагли скок од мајмуна.

Породица Ђаја почев од Јована Ђаје дала је и истакнуте масоне, међу којима је и Иван био.

Ипак, приватно су га пратиле несреће.

Са 18 година му је мајка преминула и сахрањена је у Београду.

Као младе су му умрле и две супруге док га је надживела само трећа - студенткиња којом се оженио у позним годинама.

Из брака са другом женом Софијом добио је ћерку Иванку, за коју је говорио да је „најбоље што је из физиологије урадио".

Сматрали су га човеком који ужива у животу и воли да ћаска, али у познијим годинама када је носио већ слушни апарат, некад је умео упадљиво да га скине - кад га није интересовала дискусија.

Примена Ђајиних открића у хирургији и свемирским истраживањима

Открића Ивана Ђаје и данас би могла да буду корисна за космоанутику и у хирургији, јер је нашао начин како да организам или ткива уведе у стање хипотермије - хлађења, објашњава професор биофизике на Биолошком факултету у Београду Павле Анђус.

„Он је имао одговор на то питање које данас многи покушавају да реше, не знајући за његове радове.

„Успео је да пронађе начин како да лабораторијског пацова, топлокрвни организам, охлади до 15 степени телесне температуре, што се сматрало смртоносним у то време, али и да оживи тај организам без губитака", наводи Анђус.

Ђаја је то радио током тридесетих и после Другог светског рата - педесетих година, а радове је публиковао највише у Гласнику Француске академије наука - на француском, као и у Гласнику Српске академије - на српском.

„Ти радови су данас потпуно непознати.

„За савремену науку се сматра недоличним гледати литературу тако стару, из педесетих година", истиче Анђус, наводећи примере малобројних колега који су користили нешто од тих техника, али су им уредници научних часописа тражили да те референце уклоне.

„За хирургију би то било значајно јер је то начин да сачувате орган на коме радите хируршки захват, јер је он увек од стресом", додаје професор.

Може имати примену за чување ткива, као и матичних ћелија, додаје.

„Хлађење чини отпорним организам на многе стресове, токсине, одуство кисеоника, а посебно је интересантно за космичка истраживања да штити од зрачења", каже Анђус.

Управо то је испитивао у Винчи један од Ђајиних најзначајнијих ђака, а касније и сарадника, Анђусов отац - Радослав Анђус.

„Мој отац је ишао и даље користећи Ђајину технику и успео да охлади близу нуле и да оживи организам.

„Данас је то посебно интересантно за лет на Марс - како да космонауте ставите у стање хибернације и како да их сачувате од радијације, оба проблема се решавају Ђајином методом", додаје.

Ђаја је био члан три академије - српске Краљевске акадамије наука, затим Југославенске - хрватске и Француске академије.

„У француску је могао да уђе тек кад умре неки члан, а то је у Ђајином случају био Александар Флеминг", наводи Анђус.

Александар Флеминг био је шкотски микробиолог који је изоловао антибиотик пеницилин.

„Наш амбасадор није био тамо 1955. на том пријему, а Ђаја је рекао 'слободно дођите да присуствујете ја моју земљу не оговарам у иностранству, него само код куће'", наводи Негослав Ђаја.

Две године касније Ђаја је умро од срчане капи и то током конгреса који се њему у част одржавао у Београду.

Било је то 1. октобра 1957. године.

Данас, Институт за физиологију и биохемију Биолошког факултета Универзитета у Београду носи Ђајино име, а поводом 100 година Школе постављена јеспомен плоча у улици коју је добио на Врачару.

Можда ће вас занимати и прича о овом ренесансном научнику

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]