Други светски рат: Како је Марлен Дитрих била америчка шпијунка

Песма Лили Марлен о растанку војника од драге био је апсолутни хит међу трупама нацистичке Немачке током Другог светског рата.

Сада се зна да је популаризација oве песме била део специјалне операције америчке обавештајне службе, у чију сврху су ангажовали звезду Холивуда Марлен Дитрих.

ББЦ открива неке појединости овог пројекта, чији су детаљи и даље поверљиви.

Марлен Дитрих је била једна од најзапаженијих глумица тог времена.

Пошто је каријеру започела у Немачкој, 1930. године се преселила у Сједињене Америчке Државе и постала прва немачка глумица која је постигла успех у Холивуду.

Од тог тренутка се причало да је Дитрих можда била нацистичка шпијунка.

Али из докумената и података које је објавила америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) закључује се супротно.

Марлен Дитрих је била једна од кључних учесница у „пројекту МУЗАК" Канцеларије за развој стратегије САД.

После рата, канцеларија је реорганизована и преименована у Централну обавештајну агенцију.

Одбила Гебелса

„Упркос чињеници да нисам имала оца и да су моје младалачке године биле обавијене тамом ратних година, моја младост је била дивна", писала је Марлен Дитрих у дневницима.

Међународну славу стекла је 1929. године после снимања филма Плави анђео америчког редитеља Јозефа фон Штернберга.

Уз помоћ Штернберга, немачка глумица се преселила у САД и одмах постала звезда.

„Одмах је постала део Холивуда, одмах је постала амерички идол.

„У Парамаунту сам радио од 1928. и не знам ниједног другог глумца који је, после улоге у једном филму, оставио такав утисак на гледаоце широм света као Марлен Дитрих", сећа се продуцент Ендрју Кредок Лајлс у документарцу Њена песма.

Од 1930. до 1935, Дитрих је глумила у шест холивудских филмова, од којих јој је један донео номинацију за награду Оскар.

Отприлике у исто време, представници Националсоцијалистичке партије Немачке почели су да јој се обраћају и траже да се врати у домовину.

Према подацима музеја Lebendiges, немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс је 1936. лично позвао Дитрих да се пресели у Берлин и обећао да ће бити плаћена са 200.000 рајхсмарака за сваки филм у коме би учествовала.

„Да се Марлен Дитрих вратила у Немачку да глуми у барем једном филму, то би била победа немачке пропаганде.

„Победа нацистичке Њемачке над, како су тада писали у Берлину, јеврејским Холивудом", истиче немачки историчар Феликс Милер.

Али Марлен је то одбила.

Још једном је 1937. године одбила понуду Хитлерових присталица и затражила америчко држављанство.

Чим су Сједињене Америчке Државе ушле у рат, Дитрих је била једна од првих која је позвала Американце да купе ратне обвезнице како би помогли војсци.

Такође је почела да наступа на концертима пред војницима.

Моћ музике

Други светски рат био је први сукоб који се одиграо у епохи када су широке народне масе имале стални приступ радију.

Тако је до 1941. године 65 одсто немачких домаћинстава имало сопствени радио.

На северу Сједињених Америчких Држава до тог времена 96 одсто домаћинстава је имало радио, а у националном просеку више од половине.

Како напомиње Шелдон Винклер у књизи Музика другог светског рата: ратне песме и њихова историја, управо су се почетком 1940-тих година стекли услови за широку дистрибуцију песама и снимака концертних наступа популарних уметника.

Никада пре тога број слушалаца једног наступа, аудио записа или емитовања није био тако велики.

Америчка тајна служба решила је да проба да искористи радио како би деморалисала војнике Рајха.

У те сврхе, у Канцеларији за развој стратегије САД, био је формиран Одсек за психолошке операције (Morale Operations Branch).

До 1943. године Американци су успоставили сталан пренос програма радио станица на немачком и италијанском језику за слушаоце у униформама са друге стране фронта.

ЦИА описује који је био циљ тих преноса:

„Требало је да створе трвења међу италијанским фашистима и немачким нацистима."

Немачка и Италија су покушавале да ометају сигнале америчких радио станица, али су преноси ипак успевали да се пробију кроз сметње.

Како би повећали популарност радио преноса за непријатеља, људи из Одсека за психолошке операције пажљиво су радили на садржају програма.

Обавештајци су брзо схватили да војнике првенствено занимају плесна музика и песме.

Тада је Канцеларији за развој стратегије развила и покренула пројекат „МУЗАК".

Припадници тајних служби почели су дискретно да регрутују најбоље писце, музичаре и извођаче у Холивуду за снимање нових композиција.

Убрзо су радио таласе станице Радио за војнике (Soldatensender) коју су уређивали Американци, а емитовала је програм на немачком језику, испуниле нове песме и старе популарне мелодије које су биле квалитетно снимљене.

Програм са ових радио таласа постао је међу популарнијима међу војницима Рајха.

Песма као тајна операција

Апсолутни хит постала је песма Лили Марлен у извођењу Марлен Дитрих.

У њој војник тугује због растанка од драге и машта о томе да јој се врати.

Ова песма се први пут чула на радио таласима немачке радио станице 1941. године.

Међутим, Министарство пропаганде је готово одмах забранило њено извођење, назвавши је „декадентном и депресивном".

Пошто су је нацисти овако окарактерисали, није било изненађење што су стручњаци Одсека за психолошке операције америчке тајне службе посветили посебну пажњу популаризацији песме Лили Марлен.

Многи Немци су се и даље сећали своје звезде и земљакиње, па су службеници тајне службе замолили Марлен Дитрих да баш она сними песму, коју су војници Рајха толико волели.

„Улога Марлен је била веома важна. Песме које је она изводила имале су скривену агенду.

„Имале су за задатак да код немачких војника изазову гађење према рату и жељу да се предају. Биле су такве, да је војнике обузимала чежња и да нису хтели да се боре.

„Својим песмама Марлен је покушала да их деморалише", испричала је Елизабет Мекинтош, бивша агенткиња Канцеларије за развој стратегије САД у документарцу Њена песма.

Песма Лили Марлен се стално пуштала на станици Радио за војнике.

А Дитрих је била једина од свих учесника „МУЗАКА-а", која је знала да учествује у операцији америчке обавештајне службе.

„Нисмо могли да контактирамо ни једног другог глумца и певача, из безбедносних разлога.

„Али шеф Управе специјалних снага, Вилијам Донован, сматрао је да може да верује Марлен, и да ће она ценити оно што ми радимо", сећа се Мекинтош.

Већина детаља овог пројекта „МУЗАК" су и даље тајни.

Међутим, према општој процени америчке тајне службе, ови програми били су подједнако штетни за морал Немаца колико и ваздушни напади.

„Радио преноси су успели да подигну ниво скептицизма у друштву до те мере да многи људи више нису веровали у нацистичку пропаганду", пише у документу.

Песма Лили Марлен постала је толико популарна да су је слушали и војници САД и војници Велике Британије.

Тада је Управа специјалних снага решила брзо да сними енглеску верзију хита.

Нарочито је занимљиво то да се енглеска верзија на неколико места разликује од немачке варијанте и у потпуности звучи оптимистичније.

На пример, у немачкој верзији последњи стихови звуче овако: „Изнад овог тихог места, дубоко под земљом, узносе ме као у сну, твоје љупке усне."

У енглеској верзији Дитрих је певала другачије:

„Када марширамо по блату и хладноћи, и када ми се мој терет чини тежим него што ја могу да поднесем, моја љубав према теби даје ми снагу, и поново ме облива топлина, и мој терет је лак."

Хари Труман је 1945. године наградио Дитрих једним од највиших одликовања у САД, Председничким орденом слободе, „за изузетан допринос за подизање морала војника у иностранству током Другог светског рата".

Касније је Дитрих више пута рекла да је ово достигнуће оно, на које се она највише поносила у животу.

Погледајте видео о Фицроју Меклејну, Черчиловом изасланику за Југославију

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]