Други светски рат и опсада Лењинграда: „Сви су умрли. Остала је само Тања"

Текст садржи детаље који неким читаоцима могу бити узнемирујући

Купони за храну и изнурујућа глад у њеном недостатку, честа бомбардовања и још чешће сахране, али и лешеви који данима леже на улицама само су делићи трагедије која се током Другог светског рата сручила на становнике совјетског Лењинграда.

Опсада Лењинграда, данашњег Санкт Петербурга, почела је 8. септембра 1941, пре тачно 80 година.

За скоро 900 дана, колико је град био под блокадом, умрло је више од милион људи, око трећине тадашњег броја становника.

Највише њих, од глади.

„Глад је ужасно физичко мучење", записала је на јесен 1941. у дневнику Љера Игошева, која је на почетку опсаде имала само четрнаест година.

„Као и друга физичка мучења, не може се до краја описати речима - морате је сами осетити, мисли и осећања бледе, а све о чему можете да размишљате је храна."

Међу сведочанствима о једном од најстрашнијих догађаја у руској историји 20. века, као посебно дирљиви због непосредности издвајају се управо дневници које су у опкољеном граду водила деца.

ББЦ на српском је приредио три дечије исповести из књиге Деца рата: Дневници 1941-1945(Children of War: Diaries 1941-1945).

'Сви су умрли. Остала је само Тања'

Дневник од само седам редова, који је Тања Савичева водила између једанаесте и дванаесте године, учинио је да остане упамћена као руска Ана Франк.

Потресне белешке у којима Тања суздржаним, хроничарским тоном бележи смрти блиских чланова породице, преведене су на многе језике.

Тако је девојчица постала један је од симбола страдања у Другом светском рату који је, према подацима америчког Меморијалног музеја посвећеног Холокаусту, однео више од два милиона дечијих живота.

Тања је рођена 1930. године у Лењинграду, као најмлађа од петоро деце.

Пуно име било јој је Татјана Николајевна Савичева.

Њен отац је држао пекару и продавницу слаткиша, али пошто му је посао добро ишао двадесетих, комунисти су сматрали да се обогатио захваљујући заокрету у економској политици.

Омражен као новопечени богаташ, деценију касније се нашао на мети режима, па му је имовина одузета.

Као деца бившег приватника, Савичеви нису могли да студирају, нити да се учлане у комунистичку омладину.

По Тањи се данас зове астероид 2127-TANYA, који су астрономи 1971. године уочили из опсерваторије на Криму.

Дневник који је водила био је један од доказа против нациста у Нирнбершким процесима, на којима се судило челницима Трећег Рајха.

Дневник Тање Савичеве (оригинална пунктуација)

Жења је умро 28. децембра у 12 преподне 1942

Бака је умрла 25. јануара у 3 поподне 1942

Љока је умро 17. марта у пет ујутро 1942

Ујка Васја је умро 13. априла у 2 ујутро 1942

Ујка Љоша 10. мај у 4 поподне 1942

Мама 13. мај 7.30 ујутро1942

Савичеви су умрли. Сви су умрли. Остала је само Тања.

(редакцијски превод)

Сведоци тих година тврде да су између 1941. и 1942. беживотна тела неретко лежала данима на улици, а није било никог да их однесе.

Иако се склонила из Лењинграда, Тања није успела да победи туберкулозу.

Преминула је јула 1944. године у сиротишту у селу Шатки у Њижегародској области, на око 1.200 километара од родног града.

Тањин дневник је после рата пронашла њена сестра Нина, која се од 1942. водила као нестала.

Лежао је у украсној кутији, поред свећа са црквеног венчања њихових родитеља.

Дневник се данас чува у Државном музеју историје Санкт Петербурга.

Ова кућа „памти" историју

'Не желим поново да једем мачку'

Валерија Николајевна Игошева, Љера за најближе, имала је четрнаест година када се некадашња царска престоница нашла под опсадом.

Силе осовине кренуле су на Лењинград убрзо по почетку инвазије на Совјетски Савез 22. јуна 1941.

Совјетска Украјина је брзо пала у њихове руке и нацисти су према граду на Балтичком мору напредовали већ у августу.

Пошто је совјетска војска пружала јак отпор, нацисти су се одлучили на блокаду града, па су одсекли све копнене прилазе.

„У граду влада ужасна глад", записала је Љера Игошева новембра 1941.

„Нема ничег за јело. 125 грама хлеба дневно, а у продавницама нема скоро ничега".

Становници су јели пацове, коње, псе и мачке, а наводно је било и случајева канибализма.

Поједини сведоци наводе да су људи чак јели лешеве.

За скоро три године опсаде, Лењинград је много пута бомбардован из ваздуха.

Породица је успела да се евакуише већ пре краја 1941. године, рутом преко залеђеног Ладошког језера, јединог излаза из града који је народ прозвао Пут живота.

Била је то својеврсна срећа у несрећи - једна од најоштријих зима на североистоку Русије те године је омогућила евакуацију људи, али и допремање хране и горива.

Иако је била сведокиња стотинак од 900 дана опсаде, Љерини дневнички записи показују да је ужас блокаде итекако осетила на својој кожи.

Дневник Љере Игошеве, одломак

29. новембар 1941.

Недавно се нешто догодило, нешто истовремено лепо, али и одвратно и страшно.

Тата је донео мачку.

Ставио је живу мачку у актовку и донео је.

Раније се шалио да ћемо можда морати да једемо мачке, али то никада није отишло даље.

Била сам ужаснута, а тата је рекао да је веома гладан и да је мачка за њега, да не бринем.

Нисам могла да издржим, преплавило ме је гнушање и почела сам да плачем, па сам отрчала да нађем маму.

Полако сам се смирила. Схватила сам да је то само предрасуда.

Једемо свињетину и мислимо да је то добро месо, али свиње једу свашта.

Мачке су чистије.

Ово је мачка наших пријатеља, веома је чиста, увек је јела из својих тањирића и лепо су је хранили.

Да скратим, тата је одрао мачку, видела сам месо које је изгледало сасвим у реду, укусно је деловало и…. Појели смо је.

Укус није био чудан, пријало је, али смо крили тањире једни од других и једва смо могли да се гледамо у очи док смо јели.

Не желим поново да једем мачку…

Али ко зна, можда нећемо имати избора.

(редакцијски превод)

Бежећи из Лењинграда преко Ладошког језера, Љера је дневник изнела ушивен у поставу капута.

Сачувала га је све до старости, а пре неколико година га је у малом тиражу у Русији објавила њена ћерка Татјана.

Када је 2016. њен дневник уврштен у књигу Деца рата, Љера Игошева живела је у Владивостоку, на крајњем истоку Русије.

ББЦ на српском није успео да потврди да ли је још жива.

Како су изгладнели музичари 1942. свирали Шостаковича

Почетак опсаде у Лењинграду је затекао и чувеног композитора Дмитрија Шостаковича, пише ББЦ.

Као истакнути стваралац, успео је да се евакуише већ 1. октобра 1941, а за собом је оставио нешто нотних записа.

Годину дана касније, ноте је случајно пронашао диригент Карл Елијасберг.

Била је то данас надалеко чувена Седма симфонија, сада позната као Лењинград.

Први су је чули становници опкољеног града.

Елијас је одлучио да окупи музичаре са којима је сарађивао пре почетка рата, али је наишао на сурове препреке - неки су већ били умрли, други болесни, трећи су били превише слаби да би свирали.

Ипак је успео да окупи 15 музичара и увео је веома строгу дисциплину - они који би закаснили на пробу, све и да је због сахране члана породице, тог дана би добили мању порцију хлеба.

Пред наступ 9. августа, по читавом граду постављени су звучници како би становници, али и нацисти, могли да чују концерт.

Неколико сати пре концерта, Совјети су избомбардовали Немце да их ућуткају, како би музичари могли да свирају без прекидања.

„Био је то веома чудан осећај", испричала је Олга Кваде, која је тада имала 18 година, за ББЦ 2016.

„Деловало је немогуће - блокада, сахране, смрт, глад и сала Филхармоније - било је невероватно".

'Не могу ни да ходам ни да радим'

Иако је недостатак хране доводио до слабости, људи су и током блокаде морали да раде, причају сведоци.

Углавном су жене копале ровове и радиле у фабрикама, а мушкарци ишли на фронт.

Радила су и деца, о чему у свом дневнику сведочи и тинејџер Јура Рјабинкин, рођен 1925. године.

Овај петнаестогодишњак такође бележи како је 29. јуна 1941. добио војни позив.

„Било је то обавештење од Војног комесаријата да смо мајка и ја уписани као добровољци Црвене армије", наводи.

„Прво сам осетио нешто слично поносу. А онда сам се уплашио, али је понос надјачао страх...".

Јура никада није отишао у борбу - радио је, живећи са мајком и сестром.

Међутим, било је све теже - појединим данима, порција хлеба од 125 грама била је једина храна, коју је требало поделити на три дела - за доручак, ручак и вечеру.

Дневник Јуре Рјабинкина, последњи унос

6. јануар 1942.

Готово да уопште не могу ни да стојим, ни да радим.

Скоро да уопште немам снаге.

И мајка једва хода.

Не могу ни да замислим како јој успева - стално ме удара, тера ме, виче.

Има нервне нападе, бесна је само кад ме види - овако бескорисног, без енергије, изгладнелог, како се једва крећем, увек сам јој на путу, „правим се" да сам болестан и беспомоћан.

Али ова беспомоћност није глуматање.

Није! Није претварање, сва снага ме напушта, одлази, нестаје.

Време се развукло, све иде споро, траје и траје...

О, Боже, шта ми се то дешава?

(редакцијски превод)

Највероватније су њено нарушено ментално здравље и Јурина изнуреност довели до мајчине одлуке да га не поведе када је породица доспела на листу за евакуацију.

Јурина осам година млађа сестра Ирина, која је сачувала дневник, сећа се да је брата последњи пут видела наслоњеног о пањ, како се помаже штапом, без снаге да се одржава на ногама.

Ирина је испричала да је мајка целим путем плакала, говорећи да су оставили Јуру.

Мајка је умрла у путу, на железничкој станици, пред ћеркиним очима.

Не зна се шта се догодило са Јуром.

Једна од најдужих и најразорнијих опсада у прошлог веку завршила се 27. јануара 1944. године, након што је Црвена армија принудила нацисте да помере положаје на стотинак километара од града.

Пре повлачења, нацисти су бомбардовали царске палате у околини данашњег Санкт Петербурга - Катаринин дворац у Царском Селу, као и дворце Петергоф и Гатчина, који данас музеји и познате тачке на туристичкој мапи.

Чињеница да је Лењинград претрпео велике жртве, али није пао у руке нациста, испоставила се као важна за успостављање послератне културе поноса у Совјетском Савезу.

Лењинград је 1. маја 1945. постао један од 12 градова у бившем СССР-у који су понели почасну титулу град-херој.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]