Америка и тајне службе: „Хавански синдром“ и мистерија микроталаса

Лекари, научници, обавештајни оперативци и званичници владе покушали су да открију шта изазива „хавански синдром" - мистериозну болест која погађа америчке дипломате и шпијуне.

Неки га називају ратним чином, други се питају да ли се ради о некаквом новом облику прислушкивања - а неки чак верују да би све само могло да долази из главе. Ко или шта је, дакле, одговорно?

Често би започињало звуком, који су људи имали проблема да опишу.

„Зујање", „брушење метала", „продорни цикови" - боље нису могли да објасне.

Једна жена описала је тихи шум и јак притисак у лобањи, друга је осетила болно пулсирање.

Они који нису чули звук, осетили су врелину или притисак. Али за оне који су га чули, није помогло ни када запуше уши.

Неки од људи који су се сусрели са синдромом, месецима су осећали вртоглавицу и замор.

Хавански синдром први пут се појавио на Куби 2016. године.

Први случајеви били су агенти америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), што значи да је то држано у тајности.

Али, на крају, прича је изашла на видело и људи су постали забринути.

Широк дијапазон симптома пријавили су запослени, као и чланови породица, њих укупно 26.

Колале су гласине о томе како неке колеге мисле да су оболели луди и да „све долази из главе".

Пет година касније, пријављени случајеви сада се броје у стотинама.

ББЦ-ју је речено да су забележени на сваком континенту и да су озбиљно нарушили способност Сједињених Америчких Држава (САД) да спроводе операције у иностранству.

Откривање истине сада је постало приоритет број један за америчку националну безбедност - а њу је један званичник описао као најтежи обавештајни изазов са којим су се до сада сусрели.

Случај ЦИА агента у Србији

Службеник ЦИА наводно је у септембру 2021. евакуисан из Србије због могућег случаја Хаванског синдрома, пренео је амерички Вол Стрит Журнал.

Лист цитира неименоване америчке званичнике који тврде да је обавештајац задобио озбиљне повреде сличне неуролошком нападу.

До напада је наводно дошло пре неколико недеља.

Америчке дипломате и шпијуни све су више изложени нападима „непознатих људи" уз помоћ технологије која, како претпостављају званичници и научници, користи неку врсту "усмерене енергије", пише у тексту Вол Стрит Журнала.

Пре инцидента у Србији, до оваквих напада наводно је дошло у Индији и Вијетнаму, тврде званичници америчког Стејт Департмента.

Неки од дипломата али и обавштајаца, невољно пристају да преузму дужност ван Сједињених Држава, наводи извор америчког листа.

„Упалили су се аларми. Ово је криза када су у питању службеници Сједињених Држава," рекао је Марк Полимеропоулос, ветеран ЦИА који се пензионисао 2019. управо због Хаванског синдрома са којим се сусрео две године раније, после посете Москви.

За администрацију председника Џоа Бајдена ставила је на врх листе приоритета потрагу за извором напада, наводи Вол Стрит Журнал.

Портпароли Стејт Департмента и ЦИА изјавили су да су случајеви забрињавајући, али су одбили су да коментаришу случај у Србији и остале нападе.

„Сваку од пријава напада третирамо екстремно озбиљно и старамо се да службеници који су нападнути добију сву неопходну негу и подршку," рекао је портпарол Стејт Департмента.

Портпарол ЦИА изјавио је да агенција чини све што је у њеној моћи како би заштитила своје особље.

Директор ЦИА Вилијам Бернс изјавио је да је организација на чијем је челу утростручила медицинско особље које пружа негу погођеним агентима и службеницима.

Чврсте доказе није могуће прибавити, што синдром чини плодним тлом за ницање разних теорија.

Неки га доживљавају као психолошку болест, други као тајно оружје. Али све више откривених трагова ка доказима указује на то да су највероватнији кривац микроталаси.

Дипломатски односи између САД-а и Кубе су 2015. године поново успостављени после више деценија непријатељстава.

Али у року од две године, хавански синдром скоро је у потпуности угасио рад амбасаде, пошто је особље повучено због бриге за њихово здравље.

Испрва је било спекулација да је за то можда одговорна кубанска влада - или њена тврда струја која се противи поновном успостављању односа - применивши некакво звучно оружје.

Кубанске тајне службе, на крају крајева, биле су нервозне због пристизања америчког особља и држале су главни град под строгом контролом.

Та теорија изгубила је на тежини кад су случајеви почели да се нижу у целом свету.

Али, недавно је у оптицај ушла нова могућност - она чији се корени крију у мрачнијим кулоарима Хладног рата и тачки у којој се сусрећу наука, медицина, шпијунажа и геополитика.

Кад је Џејмс Лин, професор са Универзитета у Илионоису, прочитао прве извештаје о мистериозним звуцима из Хаване, одмах је посумњао на микроталасе.

Његово уверење није било засновано само на теоретском истраживању, већ искуству из прве руке.

Деценијама раније, и сам је чуо исте звуке.

Од њиховог првог појављивања негде у време Другог светског рата, постојали су извештаји о људима који могу да чују нешто кад се недалеко од њих укључи радар и почне да шаље микроталасе у небо.

То се дешавало иако није било никаквих спољних звукова.

У истраживању доктора Алена Фреја из 1961. тврди се да звуке производе микроталаси који утичу на нервни систем, што доводи до феномена званог „Фрејев ефекат".

Али тачни узроци - и последице - остали су нејасни.

Професор Лин је седамдесетих почео да врши експерименте на Универзитету у Вашингтону.

Седео је на дрвеној столици у малој соби обложеној упијајућим материјалом, са антеном упереном у потиљак.

У руци је држао прекидач за светло.

Изван собе, колега је у насумичним интервалима слао микроталасне пулсеве кроз антену.

Ако би професор Лин чуо неки звук, притиснуо би прекидач.

Један пулс звучао је као звиждук или пуцкетање прстима. Низ пулсева као цвркут птица.

Настајали су у његовој глави, нису били звучни таласи који долазе споља.

Професор Лин је сматрао да енергију упија меко мождано ткиво и претвара је у талас притиска који се креће унутар главе, што мозак тумачи као звук.

То се дешавало кад се микроталаси велике снаге одашиљу као пулсеви уместо у неприкидно и у малим количина, што се принцип код савремених микроталасних пећница или других уређаја.

Професор Лин се присећа да је пазио да их не одврне прејако.

„Нисам желео да оштетим мозак", рекао је он за ББЦ.

Он је 1978. открио да није усамљен у својим интересовањима и добио необичну позивницу групе научника која је спроводила сличне експерименте да представи његово истраживање.

Током Хладног рата, наука се нашла у жижи љутог ривалства између суперсила.

Истраживане су чак и области као што је контрола ума, услед страхова да ће друга страна стећи предност - а ту су спадали и микроталаси. 

Професору Лину је приказан совјетски приступ овоме у центру за научна истраживања у граду Пушчину, близу Москве.

„Имали су веома развијену и одлично опремљену лабораторију", присећа се професор Лин. Али њихов експеримент био је рудиментарнији од његовог.

Субјекат би седео у резервоару слане морске воде са главом изнад нивоа воде.

Потом би микроталаси били испаљени право у његов мозак.

Научници су мислили да микроталаси утичу на нервни систем и желели су да испитају професора Лина у вези са његовим алтернативним виђењем овог феномена.

Интересовање је било узајамно и амерички шпијуни су помно пратили совјетско истраживање.

У извештају америчке Одбрамбене обавештајне службе из 1976, који је открио ББЦ, наводи се да не могу да се пронађу докази о микроталасном оружју комунистичког блока.

Али додаје се да се зна за експерименте у којима су микроталаси испаљивани у пулсевима у грло жаба све док им срце није престало са радом.

У извештају се открива и да је САД била забринута да би совјетски микроталаси могли бити коришћени за нарушавање можданих функција или производњу звукова ради психолошког ефекта.

„Њихово истраживање о унутрашњој перцепцији звука има огроман потенцијал за развој система за дезоријентацију или ометање образаца понашања војног или дипломатског особља", наводи се.

Америчко интересовање није било само одбрамбене природе.

Џејмс Лин би повремено наилазио на референце на тајни амерички рад на оружју у истој области.

Док је професор Лин био у Пушчину, друга група Американаца недалеко од њега била је забринута да је гађају микроталасима - а да њена властита влада то заташкава.

Скоро четврт века, десетоспратна америчка амбасада у Москви била је обасипана широким, невидљивим зраком микроталаса ниског интензитета.

То је постало познато као „Московски сигнал". Али већина људи која је ту радила годинама није знала ништа о томе.

Зрак је долазио из антене са балкона оближњег совјетског стана и ударао је у више спратове амбасаде, где се налазила амбасадорова канцеларија и где се обављао најосетљивији рад.

Први пут је примећен педесетих, а касније је надгледан из собе на десетом спрату.

Али његово постојање била је тајна строго чувана од свих сем од неколицине која је ту радила.

„Покушавали смо да схватимо шта би могло да буде његова сврха", објашњава Џек Метлок, други човек амбасаде средином седамдесетих.

Али нови амбасадор, Волтер Штросел, стигао је 1974. године и запретио оставком ако сви не буду били обавештени.

„То је изазвало нешто налик паници", присећа се Метлок.

Особље амбасаде чија су деца била у подрумском вртићу посебно је било забринуто.

Али Стејт департмент је успео да смири ситуацију.

Потом се амбасадор Штосел разболео - а крварење из очију било је један од симптома.

У телефонском разговору из 1975. године са ког је скинута ознака строго поверљиво, амерички државни секретар Хенри Кисинџер разговарао је са совјетским амбасадором у Вашингтону и повезао је Штоселову болест са микроталасима, признавши да раде на томе „да се ово не прочује".

Штосел је умро од леукемије у 66. години.

„Одлучио је да буде добар војник" и не диже фрку, рекла је његова ћерка за ББЦ.

Потом су 1976. године уграђене преграде како би људи били заштићени.

Али многе дипломате су биле љуте, сматрајући да је Стејт департмент прво ћутао а потом одбијао да потврди било какав утицај зрака на здравље.

Ова тврдња поновљена је деценијама касније у вези са хаванским синдромом.

Чему је служио „Московски сигнал"?

„Прилично сам сигуран да су Совјети имали неке друге намере а не да нам науде", каже Метлок.

Ишли су испред САД у технологији прислушкивања и једна теорија гласила је да су одбијали микроталасе од прозора како би прислушкивали разговоре.

Друга је тврдила да су тиме активирали властите уређаје за прислушкивање скривене у згради или хватали информације преко микроталаса који су погађали америчке електронске уређаје (познато као „гвирни и боцни").

Совјети су у једном тренутку рекли Метлоку да је сврха заправо била да ометају америчку опрему на крову амбасаде коришћену за пресретање совјетске комуникације у Москви.

Ово је свет надзора и контра-надзора, толико тајновит да чак и у оквиру амбасада и влада само шачица људи познаје читаву слику.

Једна теорија гласила је да је у Хавани коришћен метод са много јаснијим циљем како би се спровела нека врста јачег надзора, са усмереним микроталасима.

Један бивши британски обавештајни званичник рекао је за ББЦ да би микроталаси могли да се користе за „осветљавање" електронских уређаја како би се извукли сигнали из њих или како би се они пронашли и пратили.

Други спекулишу да је код неких људи физичку реакцију изазвао лоше направљен или покварен уређај (можда чак и амерички).

Међутим, амерички званичници тврде за ББЦ да никакав уређај није откривен нити пронађен.

После затишја, случајеви су почели да се нижу ван Кубе.

У децембру 2017. године, Марк Полимерополус нагло се пробудио у његовој московској хотелској соби.

Као виши агент ЦИА, био је у граду да би се састао са руским колегама.

„Звонило ми је у ушима, вртело ми се у глави. Осећао сам се као да ћу повратити.

„Нисам могао да устанем", рекао је он за ББЦ.

Каже да је било застрашујуће.

Било је то годину дана после првих случајева забележених у Хавани, али медицинска служба ЦИА-е рекла му је да се његови симптоми не поклапају са кубанским случајевима.

Почела је дуга битка за право на лечење.

Јаке главобоље никад нису прошле и он је 2019. године био приморан да се пензионише.

Полимерополус је испрва мислио да је био погођен неком врстом технолошке алатке за надзор која је била „прејако одврнута".

Али кад се још случајева појавило у ЦИА од којих су сви, каже он, били повезани са људима који су радили у Русији, почео је да верује да је био мета оружја.

Потом су се појавили случајеви у Кини у конзулату у Гуангџоуу почетком 2018. године. 

Неки од оболелих у Кини ступили су у везу са Беатрис Голомб, професорком Калифорнијског универзитета у Сан Дијегу, која одавно проучава здравствене последице микроталаса, као и других необјашњивих болести.

Она је за ББЦ рекла да је писала медицинском тиму Стејт департмента у јануару 2018. године са детаљним приказом зашто мисли да су умешани микроталаси.

„Ово је једно занимљиво штиво", гласио је њихов необавезни одговор.

Професорка Голомб каже да су чланови породице особља у Гуангџоуу, уз помоћ опреме доступне у слободној продаји, забележили високе нивое радијације.

„Игла се попела до самог врха скале доступне на уређају", каже.

Али Стејт департмент је поручио запосленима да су мерења која су они спровели у властитој режији строго поверљива.

Почетке истраге задесила је гомила проблема. Нису успели да сакупе доследне податке.

Стејт департмент и ЦИА нису комуницирали међу собом, а скептицизам њихових интерних медицинских тимова проузроковао је напетост.

Стејт департмент је испрва сматрао да тек сваки девети случај у Кини одговора критеријумима синдрома заснованог на случајевима у Хавани.

То је друге који су искусили симптоме разљутило, јер су се осећали као да су оптужени да су их измислили. Започели су љуту битку за равноправни третман, која траје до данас.

Како је незадовољство расло, неки од оболелих обратили су се Марку Заиду, адвокату специјализованом за случајеве националне безбедности.

Он сад заступа више од двадесет чланова владиног особља, од којих је половина из обавештајне заједнице.

„Ово није хавански синдром. То је погрешно име", тврди Заид, чији су клијенти оболели на многим светским локацијама.

„На основу доказа које сам видео, влада Сједињених Америчких Држава зна шта се дешава вероватно још од шездесетих године", каже.

Од 2013. године, Заид заступа једног запосленог у америчкој Националној агенцији за безбедност који сматра да су му наудили 1996. године на локацији која остаје строго поверљива.

Заид поставља питање зашто се америчка влада толико опире да призна дужи историјат случајева.

Једна могућност, каже он, јесте зато што би то отворило Пандорину кутију инцидената који су годинама игнорисани.

Друга могућност је та да су Сједињене Америчке Државе развиле а можда и саме употребљавале микроталасе и желе да то остане тајна.

Интересовање земље за претварање микроталаса у оружје наставило се и након окончања Хладног рата.

Кит са мистериозним појасом осумњичен да је руски шпијун:

У извештајима се наводи да су америчке ваздухопловне снаге од деведесетих година водиле пројекат под шифрованим именом Здраво у ком су желеле да виде да ли микроталаси могу да произведу узнемирујуће звуке у главама људи.

Водиле су још један пројекат зван Збогом да би тестирале употребу микроталаса за контролу масе, као и један под шифрованим именом Лаку ноћ, да виде да ли може да се употреби за убијање људи.

Извештаји од пре деценију указују на то да они нису били успешни. 

Али проучавање ума и шта може да му се уради почело је да добија све већу пажњу у војним и обавештајним круговима.

„Мозак се доживљава као бојно поље 21. века", тврди Џејмс Ђордано, саветник у Пентагону и професор неурологије и биохемије на Универзитету Џорџтаун кога су замолили да проучи прве случајеве у Хавани.

„Наука о мозгу је глобална. Она више није ограничена само на оно што је раније било познато као Запад", каже.

Ради се и на начинима да се побољша или оштети мождана функција, рекао је он за ББЦ.

Али то је област са мало транспарентности или прописа.

Он каже да су се Кина и Русија упустиле у истраживање микроталаса и каже да постоји могућност да су алати за индустријску и комерцијалну употребу - на пример, за тестирање утицаја микроталаса на материјале - можда били прерађени и преусмерени.

Али се он пита и да ли је можда ометање, и ширење страха, такође, био крајњи циљ.

Ова врста технологије можда већ постоји неко време - и коришћена је селективно. Али то и даље значи да се нешто променило на Куби кад је то постало примећено.

Бил Еванина је био виши обавештајац кад су се појавили први случајеви у Хавани и ове године се повукао са положаја шефа Националног контраобавештајног и безбедносног центра.

Он нимало не сумња у то шта се догодило у Хавани.

„Је ли то било некакво офанзивно оружје? Ја мислим да јесте", рекао је он за ББЦ.

Он сматра да су микроталаси можда били употребљени и у скорашњим војним сукобима, али истиче конкретне околности како би објаснио шта се ту променило.

Куба, 150 километара од обале Флориде, одувек је била идеално место за сакупљање „обавештајних сигнала" пресретањем комуникација.

Током Хладног рата, она је била дом важних совјетских станица за прислушкивање.

Кад ју је Владимир Путин посетио 2014. године, извештаји су сугерисали да су оне поново отворене.

Кина је, према једном извору, такође отворила две локације тамо последњих година, док су Руси послали 30 нових обавештајаца.

Али од 2015. године, Америка се вратила у игру.

Са новоотвореном амбасадом и појачаним присуством, САД су тек почеле да налазе своје место, сакупљајући обавештајне податке и потискујући руске и кинеске шпијуне.

„Водили смо копнени рат", присећа се једна особа.

А онда су почели да се јављају звукови.

„Ко је имао највише користи од затварања амбасаде у Хавани?", пита се Еванина.

„Ако је руска влада појачавала и проширивала сакупљање обавештајних података на Куби, за њу онда вероватно није било добро имати САД на Куби."

Русија је упорно одбацивала оптужбе да је умешана или да је „усмеравала микроталасно оружје".

„Такве провокативне, неосноване спекулације и фантастичне хипотезе не могу да се сматрају озбиљним материјалом достојним коментара", изјавио је руски министар спољних послова.

А било је и скептика који не верују у само постојање хаванског синдрома.

Они тврде да јединственост ситуације на Куби само поткрепљује њихове аргументе.

„Заразни" стрес

Роберт В. Балох, професор неурологије са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, одавно проучава необјашњиве здравствене симптоме.

Кад је видео извештаје о хаванском синдрому, закључио је да су они масовно психогено стање.

Он то пореди са оним како се људи осећају болесно кад им се каже да су појели покварену храну чак и ако јој ништа није фалило - обрнуто од плацебо ефекта.

„Кад видите масовну психогену болест, обично у позадини постоји нека стресна ситуација", каже он.

„У случају Кубе и гомиле запослених у амбасади - посебно агената ЦИА који су први оболели - они су се свакако налазили у стресној ситуацији."

Према његовом мишљењу, свакодневни симптоми као помућеност у глави и вртоглавица били су преобликовани - по виђењу оболелих, медија и здравствених радника - као синдром.

„Симптоми су стварни као и било који други симптоми", каже он, тврдећи да појединци постају хипер-свесни и заплашени како се извештаји шире, нарочито у оквиру затворене заједнице.

Ово, сматра он, потом постаје заразно међу другим америчким службеницима који служе у иностранству.

Преостаје још много необјашњених елемената.

Зашто су канадске дипломате пријавиле симптоме у Хавани?

Јесу ли они колатерална штета циљања оближњих Американца?

И зашто британски званичници нису испољили никакве симптоме?

„Руси су буквално покушали да убију људе на британском тлу последњих година уз помоћ радиоактивних материјала, а опет зашто код њих нема пријављених случајева?", пита се Марк Заид.

„Ја бих узео тврдњу да нико у Великој Британији није доживео симптоме са резервом", одговара Бил Еванина, који каже да САД сада деле детаље са савезницима како би лакше запазили нове случајеве.

Неки случајеви су можда неповезани.

„Имали смо гомилу војног особља на Блиском истоку који су тврдили да су осетили овај напад - испоставило се да су имали тровање храном", каже један бивши званичник.

„Морамо да раздвојимо жито од кукоља", сматра Марк Заид, додавши да му се припадници јавности, неки са проблемима са менталним здрављем, обраћају тврдећи да су жртве напада микроталасима.

Један бивши званичник процењује да је са непријатељским нападом вероватно повезана око половина случајева које су пријавили амерички службеници.

Други кажу да би права бројка могла да буде још мања.

Извештај из децембра 2020. године америчке Националне академије наука представљао је преломни тренутак.

Стручњаци су узели доказе од научника и лекара, као и осам жртава.

„Било је прилично драматично", присећа се професор Дејвид Релман са Стенфорда, који је председавао панелом.

„Неки од ових људи су се буквално крили, из страха од додатне акције против њих.

„Морали смо да предузмемо одређене мере предострожности да бисмо им гарантовали безбедност", каже.

Панел се позабавио психолошким и другим узроцима, али је закључио да су за неке од случајева највероватније били одговорни усмерени, високоенергетски, пулсирајући микроталаси, што је слично ставу Џејмса Лина, који је такође пружио његове доказе.

Али иако је Стејт департмент финансирао студију, он и даље сматра закључак само могућом хипотезом, а званичници кажу да нису пронашли додатне доказе који би то поткрепили.

Бајденова администрација је наговестила да проблем схвата озбиљно.

Припадници ЦИА-е и Стејт департмента добијају савете како да се понашају у случају инцидената (између осталог и 'померање од Икса' - што значи физичко удаљавање од тачке ако осећају да су се нашли под нападом).

Стејт департмент је основао радну групу која ће подржавати особље у случајевима онога што се сада назива „необјашњивим здравственим инцидентима".

Претходни покушаји да се категоришу случајеви по томе да ли испуњавају конкретне критеријуме су напуштени. Али без дефиниције, постаје тешко пребројати случајеве.

Ове године се јавио нови талас случајева - између осталог у Берлин и код једне веће групе у Бечу.

У августу, путовање америчке потпредседнице Камале Харис у Вијетнам одложено је за три сата због пријављеног случаја у амбасади у Ханоју.

Забринуте дипломате сада постављају бројна питања пре него што прихвате ангажмане у иностранству са породицама.

„Ово је велика сметња за нас ако мислимо да Руси раде нешто нашим обавештајцима који путују", каже бивши агент ЦИА-е Полимерополус, који је ове године коначно добио медицинко лечење које је тражио.

„То ће оставити трага на нашем оперативном учинку."

ЦИА је преузела на себе лов на узрок, а то задужење је поверено ветерану који је водио лов на Осаму Бин Ладена.

Како се јужнокорејски шпијун убацио у елиту Северне Кореје:

Маркери у крви

Оптужба да друга држава покушава да науди америчким званичницима са собом носи одређене последице.

„То је ратни чин", каже Полимерополус. То задатак чини високом летвицом за достизање.

Доносиоци одлука желеће чврсте доказе, којих, како кажу званичници, још нема.

Пет година касније, неки амерички званичници кажу је мало нових информација добијено од како је почео хавански синдром. Али други се не слажу са тим.

Они тврде да су докази за микроталасе много јачи сада, чак и ако нису дефинитивни.

ББЦ је сазнао да нови докази пристижу како се подаци сакупљају и први пут се анализирају систематичније.

Неки од случајева ове године показали су конкретне маркере у крви, између осталог оне за повреде мозга.

Ови маркери нестану после неколико дана а претходно је пролазило сувише времена да би били примећени. Али сада када се људи тестирају много брже након што пријаве симптоме, примећени су по први пут.

Расправа остаје поларизована и могуће је да је одговор веома сложен.

Можда постоји некакво језгро правих случајева, док су други само приписани синдрому.

Званичници се позивају на могућност да су се технологија и намере током времена мењали, можда се претворивши у жељу да се узнемире САД.

Неки се чак брину да се нека држава окористила активностима неке друге.

„Ми волимо дијагнозе са једноставним етикетама", тврди професор Релман.

„Али понекад је то тешко постићи. А кад не можемо то да постигнемо, морамо веома да пазимо да само не дигнемо руке у ваздух и одустанемо", каже.

Мистерија хаванског синдрома могла би да буде његова права моћ.

Неизвесност и страх које он шири служе као појачивач, терајући све више људи да се запитају да ли су и они оболели, отежавајући тако рад шпијуна и дипломата у иностранству.

Чак и ако је кренуо као јасно дефинисани инцидент, хавански синдром се можда отргнуо и почео да живи својим животом.

Илустрације: Гери Флечер

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]